Sentence - no to death penalty in linguistic terms

[read out loud like a manifesto:] Soon there will be an entry for every sentence ever uttered. Because each time a new sentence is said, it will immediately be recognized as a NEW sentence - recorded, and tagged. It becomes a piece of evidence in the database of how people express emotions and pleas.
Do we think of new ways of connecting to the constituents of our reality?
It might show up in the database.
It all starts with the sentence.
Let it go.

Tajna Uspeha

http://www.njuz.net/novak-dokovic-otkrio-tajnu-svog-uspeha-fanovi-prenerazeni/

"BEOGRAD, 4. novembar 2010, (Njuz) – Fanovi Novaka Đokovića i dalje ne mogu da dođu sebi nakon izjave koje je slavni teniser dao u intervjuu za časopis „Gloria“ prethodne nedelje. Na pitanje o tome šta misli da je tajna njegovog uspeha, Đoković je odgovorio: „Jednim malim delom možda talenat, ali devedeset devet posto uspeha sigurno čine rad, treninzi, disciplina i velika odricanja“. Komentari, pisma čitalaca, i pozivi na linč nekadašnjeg idola mladih i dalje pristižu od besnih bivših obožavalaca. Razlog tome je razočarenje koje su mnogi osetili nakon što se otkrilo da Novakova tajna zapravo leži u napornom višegodišnjem radu umesto u talentu, sreći, ili bogom danom daru."

Bez pretenzija da se poredim s Đokovićem, sećam se da u osnovnoj školi nisam bio naročito ponosan na uspeh u školi i na takmičenjima, ali jesam bio ponosan na to što sam i jedno i drugo postizao bez ikakvog samostalnog rada. Na dodatnoj nastavi iz matematike, bilo je dece koja su radila po sto zadataka nedeljno, a pred takmičenje i više. Mene je nastavnica jednom odstranila (pa zatim tiho vratila) jer nisam donosio nijedan. Jednom sam čak smislio i prevaru: u velikoj i dopola popunjenoj svesci za dodatnu nastavu uradio deset zadataka i zatim svake nedelje cepao stranicu s poslednjim zadatkom i dopisivao po jedan novi. Na kraju sam se uverio da je nastavnica sve vreme znala da to radim, šta god bilo njen rezon da se pravi da ne primećuje. Ali uz sav nerad, na samim dodatnim časovima, gotovo svaki zadatak bih uradio prvi, i pokupio većinu poena koje nam je nastavnica davala. Nije mi bilo teško da budem najbrži kad uglavnom zadatke nisam ni postavljao, kamoli pisao čitav postupak - u glavi bih izračunao rezultat, nažvrljao neki sumnjiv red formula i odneo da pokažem. Drugi su učili da rade, da to što nauče primene u mnogo komplikovanijim proračunima, a ja sam se igrao kviza. I bio ponosan.

Bio sam ponosan na to što ništa ne radim, a opet sam najbolji. Tj. tako sam ja sebe video. Valjda je to svedočilo da sam pametan, jer kod nas pametan znači upravo to - biti u stanju da rešiš problem bez mnogo znanja i razmišljanja. Odnosi se na ono sa čime smo rođeni. A biti ponosan na ono sa čime si rođen, na ono što si dobio bez ikakvih sopstvenih zasluga, blago rečeno, etički je problematično. Jedno opravdanje za taj moj stav je što sam bio dete. Drugo je što ni taj obrazac ponosa nisam sam izmislio, već sam i njega dobio u okviru kulturnog lanč-paketa uz majčino mleko i nakon njega.

Naša je kultura, kao što kaže i linkovani i citirani članak, prožeta obrascem: ponosan sam na ono što ja imam, a drugi nemaju, a da za to ne postoji nikakav razlog osim kosmičke nepravde (karma na stranu). Ako sam za nešto morao da se trudim, da zapnem, da istrajem, da nešto žrtvujem, to i nije neki uspeh, to je čak možda znak blage izopačenosti. Zbog duboke kulturne ukorenjenosti ovog obrasca, iako ne volim to svoje ponašanje o kome pišem, moram da prihvatim da je ono bilo izraz socijalne inteligencije: ono mi je omogućilo da očuvam i čak donekle razvijem svoje talente, a da pritom ne budem negativno društveno obeležen.

Palo mi je napamet nekoliko stvari koje su dobrim delom omogućene postojanjem ovakvog obrasca. Npr. bogata deca bogatih roditelja koja svoje bogatstvo ne doživljavaju kao odgovornost da ga sačuvaju i uvećaju pametnim i dobro promišljenim postupanjem, već kao nagradno putovanje kroz moć i aroganciju koje smo dobili jer nas roditelji vole i za koje ne znamo koliko traje, i o tome i ne razmišljamo. Ljudi sa puno talenta u jednoj ili više oblasti koji sebe doživljavaju kao neuspešne u svakoj dimenziji svog života, i to uglavnom zato što nikad ništa nisu ozbiljno ni pokušali, već su na samom početku odustajali ili menjali planove. Opšti nedostatak inicijative i čekanje da nam neko (roditelji, država, međunarodna zajednica) reši probleme i obezbedi ono što nam je neophodno (sve sa odličnim opravdanjima: nemamo para ni posla, društvo je korumpirano, politika je nepravedna - kao da ovi uslovi važe samo za nas).

Želim da budem jasan da nikako ne mislim da je ovaj obrazac ekskluzivna osobina našeg društva. Ima ga u mnogim kulturama, naročito onim 'južnjačkim'. Takva je recimo i priča o Izrailju, izabranom narodu, ili hrišćanska dogma da se ne može spasiti niko kome igra istorijskih, kulturoloških i epizodnih okolnosti nije obezbedila da bude kršten u odgovarajućoj crkvi i po odgovarajućem obredu.

Ali zašto jedan krajnje iracionalan obrazac tako duboko i stabilno prožima (i) našu kulturu? To što je iracionalan mu sigurno ne smeta, kulturni obrasci su često iracionalni. To ga spašava i logičke i etičke provere. Ali nešto mora i da ga drži u životu. Meni se čini da tu glavnu ulogu igra jako naginjanje našeg društva kolektivnom polu na skali između kolektivnog i individualnog. Od ljudi se u našem društvu očekuje da najveći deo svog života vode u samoj zajednici. Kada o nečemu mnogo mislite, na tome mukotrpno radite i za to ponešto žrtvujete, onda dobar deo tog rada provedete sami sa sobom, onda ste posvećeni tome (i sebi), a ne zajednici, društvenom životu, i lagano ćete gubiti na socijalnoj performansi i kompetenciji, da bi relativno bryo naišli na opšte društveno prezrenje, a vremenom i izolaciju. (Izuzeci su kada je način da postignete ono do čega vam je stalo pretežno socijalan, što uglavnom podrazumeva razne vidove korupcije, ili kada je vaš rad prepoznat u nekom kontekstu širem od vašeg neposrednog društvenog okruženja, pa vas vaša zajednica odjednom opet prigrli kao člana.) Tako, uspesi postignuti radom i odricanjem ne mogu biti socijalno verifikovani. Ostaju jedino uspesi koji dolaze sami od sebe, oni koje postižemo ni krivi ni dužni.

Monument Reviewer restoring the landscape

from NY Times

Franconia (New Hampshire) — There is no replacing the Old Man of the Mountain, the beloved natural landmark that tumbled from its craggy perch at Franconia Notch State Park in 2003, sending this state into deepest grief.

But now, if you visit the old viewing area, line yourself up behind a device that resembles a giant upside-down hockey stick with bumps on it, and squint, you can glimpse the Old Man’s stern profile on the side of the cliff where it used to be.

Read more

Transportation

Isn't any kind of analyst or scientist simply a fan of Google Trends, Google Correlate, and Google Ngram Viewer. You have to probably be an equally big fan of the brand mentioned as the first word in the names of those three wonderful online analysis tools above.

It is so easy: from a browser alone you can begin to think how to use the tools before even starting them (and no "learning the program" period, because you already know the language that they operate in). The search engine does it for you by a cool added algorithm that shows the timeline of your search.

Try it.

For instance, type in "transportation".

One of the search results is going to show you the timeline of references to the word.

It starts with the beginning of eighteenth century.

Next, you can choose time slices.

For instance, choose 1700-1750 to see all the available documents from the period.

You can then go through the time-slices (even by years) individually and weave a story that can from there be analyzed in context.

Later bring your own set of data into tools.

The only obstacle right now to infinite possibilities for deeper analysis and more sophisticated queries are the percentages of the publishers' (but not necessarily owners') claimed values of those archives, books, newspapers scanned and transcribed and made into a database.

Mister Gerewol

batina je iz raje izašla

Sole, nemoj se ljutiš. Znam da smo rekli da nećemo dnevne teme, ali moram nešto.

Ideologije su nezgodna stvar. Sve, od fašističke do ideologije građanskog društva. Ne izjednačavam, ali svaka je dovoljno opasna da se strpa u vreću opasnih stvari. O ideologijama bih pristao da razgovaram sa nekom analitičkom distancom, ali nikad sa zagovornikom ideologije, nikad u njenom sukobu sa mnom, svetom, društvom, stvarnošću.

Zakoni su proizvod odnosa snaga, raspodele moći. Zato za mene to što Ustav štiti prava manjina i zagovara toleranciju nije razlog da obe ove stvari prihvatim bez sumnje i promišljanja.

Ali ako ima vrednosti koje dobro odolevaju sumnjama i preispitivanjima, onda je jedna od njih svest o neprihvatljivosti fizičkog nasilja. Zdravo ljudsko biće odbacuje fizičko nasilje i emotivno, i etički, i racionalno. Ovo poslednje u smislu da fizičko nasilje može samo da proizvede i pooštri probleme, ne da ih reši. Zdravo ljudsko društvo takođe vrlo snažno odbacuje fizičko nasilje, uspostavlja prema njemu stav duboke neprihvatljivosti.

Ono što mene naročito poražava u događajima oko Parade ponosa, ili za one koji joj se protive -oko paradiranja gej-populacije, jeste da se vrlo malo ljudi osvrnulo na krajnje prirodno podrazumevanje da gej-populaciju koja želi da paradira treba tretirati batinama. U srpskom su društvu batine prihvaćene kao legitiman metod rešavanja nesuglasica sa onim ko je slabiji od tebe. Društvo se ne zgrozi, ne začudi, ne zapita o mentalnom zdravlju čoveka koji posegne za fizičkim nasiljem. Država, kao, pokušava da to spreči i kazni, ali država je ionako strani element srpskom društvu. Što se mene tiče, manje je opasan bes koji se ispoljava prema zajedničkim i privatnim materijalnim dobrima, koliko god i on bio nenormalan, od upotrebe batina u rešavanju neslaganja.

Trenutno ide na TVu nepočinjanje utakmice Italija - Srbija jer su neki mladi ljudi odlučili da je njihov bes opravdan i da će ga izraziti uništavanjem. Nakon što su bili podržani od strane mnogih društvenih činilaca u snažnoj želji da realizuju svoju terapiju batinama, svoje pravo na nasilje osećaju kao sve legitimnije i pravednije. Evo samo dva događaja, iz istog današnjeg popodneva, koji upotpunjuju sliku, i posle kojih stvarno nemam šta da dodam, osim da svako ko ima trunku opravdanja za ono što se desilo u nedelju (razumevanje je nešto drugo), ustvari opravdava ove stvari:

http://www.b92.net/sport/fudbal/vesti.php?yyyy=2010&mm=10&dd=12&nav_id=464872

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=10&dd=12&nav_category=16&nav_id=464860

Prevod

Evo ja pokušao da napravim bolji prevod. Malo je nedopečen, ima još na čemu da se poradi, al neka ga ovde, lako će se sređivati.

БАЛАДА-ДИСЕРТАЦИЈА

Oвако ми доктор јуче каза:

„Ваш је таленат можда донекле изражен,

али пајсер Вам је несумњиво смражен,

не излазите из куће за време мраза.“

А, нос!..

Непоколебљивошћу какву време има,

нама, вама, пробосцисима,

по свим

законима

медицине

свечано расту носине!

Усред ноћи, попут ћука,

они расту с звуком хука

стражарима,

глодурима,

свим виђеним грађанима.

Прохладни су и накривљени,

врата их штипају,

боксери бију,

у шпијунке слично вију,

носеви комшиница су ушрафљени!

(Њихов значај, у мистици дубокој

интуитивно је осећао Гогољ)

Мој друг Букашкин пијан је био,

cањао је:

Kо право шило,

рушећи лустере и корита,

бушећи уснуле таванице попут мача,

над њим је

расло

ноздрво

ко хлеб испод сача

и низало спрат након спрата!

„Знак чега?“ – питао се сутра,

Ја рекох: „Страшнога суда.

Ревизије платних поступака!“

Од 30ог је Букашкин иза решетака.

О беспочетни покретачу носева!

Што је нос дужи – живот је краћи.

На бледом лицу усред ноћи,

ко јастреб или пак попут црева,

човека исисава нос, и он чили,

и кажу да код Ескима

постоји пољубац носевима...

но ми то нисмо прихватили.

A evo i originala:

БАЛЛАДА-ДИССЕРТАЦИЯ

Вчера мой доктор произнес: "Талант в вас, может, и возможен, но ваш паяльник обморожен, не суйтесь из дому в мороз". О нос!.. Неотвратимы, как часы, у нас, у вас, у капуцинов, по всем законам медицины торжественно растут носы! Они растут среди ночи у всех сограждан знаменитых, у сторожей, у замминистров, сопя бессонно, как сычи. Они прохладны и косы, их бьют боксеры, щемят двери, но в скважины, подобно дрели, соседок ввинчены носы! (Их роль с мистической тревогой интуитивно чуял Гоголь.) Мой друг Букашкин пьяны были, им снился сон: подобно шпилю, сбивая люстры и тазы, пронзая потолки разбуженные, над ним рос нос, как чеки в булочной, нанизывая этажи! "К чему б?" - гадал он поутру, сказал я: "К Страшному Суду. К ревизии кредитных дел!" 30-го Букашкин сел. О, вечный двигатель носов! Носы длиннее - жизнь короче. На бледных лицах среди ночи, как коршун или же насос, нас всех высасывает нос, и, говорят, у эскимосов есть поцелуй посредством носа ... но это нам не привилось.

Andrej Voznesenski (1933-2010)

Balada-Disertacija

Nos raste u toku celog života
(iz naučnih izvora)

Juče je moj doktor rekao:
"Talenat je u vama, možda, i moguć,
ali vaš aparat za lemljenje je smrznut,
ne izlazite iz kuće kad je mraz."
O, nos!

Neminovno, kao sat,
kod nas, kod vas, kod kaludjera
po svim
zakonima
medicine
svečano rastu nosevi!

Oni rastu usred noći
kod svih sugradjana znamenitih,
kod čuvara,
kod zamenika ministara,
mumlajući neispavano, kao ćukovi,
oni su prohladni i nakrivi,
njih tuku bokseri,
pričepljuju vrata,
ali u ključaonicama, slično bušilici
zašrafljeni su nosevi komšinica!

(Njihovu ulogu sa mističnim nemirom
instinktivno je osećao Gogolj.)

Moj prijatelj Bukaškin pijan je bio,
on je sanjaoČ
slično šiljku,
obarajući lustere i lavore,
probadajući probudjene tavanice,
nad njima je
rastao
nos,
kao hlebovi u pekari,
nižući spratove!

"Zbog čega bi?" - nagadjao je on izjutra.
Rekao sam: "Na strašni sud.
Na reviziju kreditnih poslova!"
30-og je Bukaškin uhapšen.

O večni pokretaču noseva!
Nosevi su duži ' život je kraći.
Na bledim licima u noć,
kao jastreb ili šmrk,
sve nas isisava nos,

priča se, kod Eskima
postoji poljubac pomoću nosa...

Ali to se kod nas nije primilo...

A. Voznesenski, Anti Svetovi

Endemska naučna zajednica

Nauke se bave svetom: pitanjem kakav je svet, i zašto je takav. Kakva su nebeska tela, i zašto, kakav je prostor i zašto, kakva su živa bića i zašto, kakvo je ljudsko društvo i zašto. Postoji i primenjena nauka, ona ta naša znanja o svetu primenjuje u nekom praktičnom domenu, time nam olakšavajući, ulepšavajući, produžujući život. Prirodni jezik je prirodna pojava, i time legitimni predmet proučavanja jedne nauke. Nauka koja se jezikom bavi je lingvistika; nju interesuje kakve su strukture jezičkog izraza, kako se jezički elementi grupišu i hijerarhijski organizuju, kako se ove strukture odnose prema značenju jezičkog izraza, kakav tip procesiranja (kakav formalni sistem, kakav automat) je neophodan za diskriminisanje gramatičnih od negramatičnih kombinacija jezičkih elemenata. Kao većina drugih zanimljivih prirodnih pojava, jezik je dinamičan, stalno se menja, raslojava, i zajednica koja je u jednom trenutku čitava koristila približno isti jezik, nakon sto godina verovatno će se rasuti na nekoliko manjih grupa, svaka sa svojim jezikom. Ovi će jezici u jednom trenutku postati dovoljno različiti da se njihovi govornici više ne razumeju. I ako ti govornici jošuvek žele da budu deo iste zajednice, oni moraju naći zajednički jezik, i to bukvalno. Ovo se postiže fiksiranjem nekih gramatičkih crta, te time stvaranjem jednog veštačkog segmenta jezika koji služi kao osnova za komunikaciju, i obično se naziva standardnim ili književnim jezikom. I sad treba odgovoriti na pitanje čemu ovaj školski program od bloga. Evo čemu.

Živi jezik je prirodna pojava, i on je predmet proučavanja nauke. Standard je veštačka tvorevina, i on je proizvod donošenja odluka na osnovu nekog (poželjno je naučnog) znanja o jeziku. Ovako se živi jezik i standard sagledavaju u celom (lingvističkom) svetu, osim u srpskoj lingvistici. Srpska lingvistika, kada proučava gramatiku, bavi se isključivo standardom. Trivijalno je da se radi o velikom apsurdu, i potpunom naučnom promašaju. Srpska lingvistika proučava predmet koji je plod odluke, a ne prirodna pojava. Prvo odlučimo šta je gramatika standarda, a onda je proučavamo. Zvuči kao zanimljiv eksperiment iz naučne metodologije, ali ne kao nauka. Još je veći besmisao u tome da je standard ograničen, da predstavlja samo mali segment gramatike prosečnog prirodnog jezika. Budući veštačni načinjen segment, on ne može dati nikakav pouzdani uvid u pitanje kakav je jezik kao prirodna pojava, još manje zašto je takav.

Neverovatna je činjenica da se u Srbiji ovakav pristup proučavanju jezika kao jedini prisutan i jedini koji se uopšte uzima u obzir već decenijama javlja u nauci, kao i u svim nivoima školstva. Hiljade ljudi, pa i milioni, dele ovakav pristup, milijarde se troše za promašena istraživanja. Srpski lingvista sebe doživljava kao viteza zaštitnika suštine standardnog srpskog jezika, i zvaničnog himnopisca o njegovoj lepoti i logičnosti. Pa i kad nekom laiku kažete da ste lingvista, on će vam reći: "E, sjajno, već mesecima se pitam da li je pravilno 'zahvaliti se za nešto' ili 'zahvaliti se na nečemu', sad imam koga da pitam." Ili tako nešto. Neće vas pitati zašto se predikat slaže sa subjektom, čemu to dvostruko izražavanje iste informacije? Pitaće vas šta je pravilno.

Ne znam šta je tu kokoška, a šta jaje, ali mislim da znam šta je starije. Nije pitanje o pravilnosti posledica orijentisanosti srpske lingvistike ka standardu, već obratno. Orijentisanost ka standardu je posledica značaja pitanja šta je pravilno. To je deo našeg mentaliteta. Kad god je u nekoj oblasti moguće pretpostaviti postojanje autoriteta koji određuje šta je ispravno, a šta nije, i gde je naše da radimo ono što je određeno kao ispravno - mi ćemo takvo viđenje prihvatiti, ispred bilo kog drugog, koliko god ovo drugo bilo logičnije, korisnije, lepše. I kad zatim želimo da istražimo tu oblast, pažnju će nam privlačiti ono što je određeno kao ispravno, a ne ono što je moguće, kao ni ono što vidimo da postoji. I neće nam smetati što se bavimo besmislenim poduhvatom, zatvaraćemo oči pred njegovom očiglednom apsurdnošću, pritom smatrajući sebe naučnicima.

Meni je fascinantno da u vreme kad je naučna metodologija doterana do najtananijih finesa, kad rigidna epistemološka kritika razotkriva probleme u nekim od najlepših i najčvršćih naučnih teorija, čitava jedna mašinerija u kojoj učestvuju hiljade ljudi sprovodi naučna istraživanja koja to tako trivijalno nisu, i smatra sebe naučnicima uprkos tako fundamentalnoj i očiglednoj metodološkoj nesvesti.

Malo sam pripit

'Pripit', ili cesce 'malo pripit' (mnogo cesce nego 'pijan' ili 'malo pijan') su opisi za sopstveno stanje tokom pijanstva, ma kako tesko to pijanstvo bilo u momentu govora. Cak vazi da je opis 'malo sam pripit' obrnuto proporcionalan tezini pijanstva. Dok god moze da se odrzava razgovor u (sirim) okvirima pristojnosti vazi opis 'malo sam pripit', po pravilu propracen ne toliko suptilnim osmehom. Taj osmeh koji bi u treznom stanju bio nazvan 'umilnim', posto je u pijanstvu uslovljen slabijom kontrolom duha i tela te zato nevesto i naivno izveden, upravo odaje tesko pijanstvo.

Sledeceg dana ili kasnije tokom dana pre spavanja, u trenutku sagledavanja - pred samim sobom ili pred bliskom osobom - prethodnog, pijanog stanja, cuje se: 'Bio sam pijan' ili 'pijan sam kao letva/bulja/cuskija'. Razlika u kvalifikovanju stanja tokom i posle pijanstva signalizira da je govornika tokom pijanstva sramota sopstvene alkoholisanosti i da to pokusava da saopsti, ali istovremeno saopstava da se dobro oseca i zeli da i drugi to znaju. U kombinaciji sa 'umilnim' osmehom navedene reci signaliziraju da se radi o tezem pijanstvu, ali pijanac se oseca odlicno - a zbog "male pripitosti" izaziva simpatije kod sagovornika.

Bliska osoba ce isto tako, sa simpatijama ili sa pomirenoscu, govoriti o pijanstvu bliske osobe u trecem licu: "Malo je pripit/a" (a ne "pijan/a je kao stoka), cak ce bliska osoba biti iskrenija u opisu i reci ce cesto "malo je pijan/a", ali opet umanjivsi kvalifikaciju. Tek ce se u prepricavanju koristiti realistican opis: "Bio je pijan kao...".

Jednako funkcionise pijana komunikacija u engleskom jeziku: "I'm a little tipsy" (ili a little drunk). Ovde bi 'a little' moglo da se okarakterise kao nepotrebno, pleonazmicno - koliko i 'malo' u srpskom, ako pripit oznacava umanjenje kolicine pijanosti, kao sto to cini 'tipsy'. Obe reci bi zapravo trebalo da oznacavaju predpijano stanje, ali potreba da se predpijanost saopstava ne postoji - tek kad sam tresten pijan kazem malo sam pripit.

Svetosavlje

Kad pitate srpskog nacionalistu šta je najsvetiji sadržajni kvalitet srbstva, oni će vam navesti svetosavlje. A ako ih pitate šta je to svetosavlje, oni će vam reći: pravoslavno hrišćanstvo srbskog stila i iskustva. Pravoslavlje prilagođeno srbskom nacionalnom biću. A ako ipak potražite nešto konkretno umesto definicija, neki primer, važan element pravoslavne hrišćanske vere koji se u svetosavlju razlikuje u odnosu na odgovarajući pandan kod Rusa, Grka ili Rumuna, primer nećete dobiti.

Nema boljeg izvora za sadržaje svetosavlja od samog svetog Save - njegovog života i njegovih reči. Od svetog Save su nam, uz četiri spisa vezana za uređenje društvenog života: tri tipika za tri srpska manastira i Zakonopravilo (Nomokanon), ostali žitije svetog Simeona, Savinog oca Nemanje i, posredno, u dve verzije, beseda koju je sveti Sava održao u manastiru Žiči prilikom ustoličenja svog brata Stefana za kralja. O svetom Savi znamo prevashodno iz dva žitija, Teodosijevog i Domentijanovog, te iz nekih drugih, daljih izvora. Osim ovoga, sveti Sava je za sobom ostavio nekoliko manastira, među kojima najznačajniji Hilandar, koji je ustanovio zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, u monaštvu Simeonom. Kako se onda rekonstruišu osnovni ciljevi i pogledi svetog Save u oblasti religije i države na osnovu onoga što znamo o njemu?

Sva tri tipika koje je sveti Sava sačinio za srpske manastire pretežno su prevodna dela - prevodi starijih vizantijskih tipika koji su u to vreme već bili obrasci i koristili se u manastirima širom hrišćanskog sveta. Zakonopravilo je takođe prevod, u ovom slučaju pravnih spisa akumuliranih tokom vekova postojanja Istočnog rimskog carstva. U oblasti vere, sveti Sava energično radi na doslednom pristajanju uz vizantijsku crkvu i uz dogmu definisanu na vaseljenskim saborima, odnosno uz crkvu koja predstavlja jasno definisanu i organizovanu instituciju koju vodi etablirana intelektualna elita tadašnjeg sveta. Radi ovoga, on u ime srpske države raščišćava sa bogumilskim i drugim sektama kojih se mnoštvo širilo ovim krajevima još nekoliko narednih vekova. Pre njega, država njegovog oca je varvarska mala država bez pravnog i crkvenog uređenja. Društvo je plemensko, nema razvijenih institucija države, a religija se svodi na šarolike grupe hrišćanskih propovednika i dominantno pagansko nasleđe. Sveti Sava upoznaje Vizantiju, uviđa njenu civilizacijsku naprednost, i pokušava da na državu svoga oca, i kasnije brata, preslika obrasce koje otkriva kod starijeg i uređenijeg suseda. Njegov prvi cilj je da mladu državu čije je vladarske porodice član izvuče iz civilizacijskog i tehnološkog zaostajanja i učini je državom koja se razvija u korak sa kremom tadašnjeg civilizovanog sveta. Dominantne note civilizacije kojoj sveti Sava stremi su njeno pravno uređenje - Vizantija je država uređena na principima rimskog prava, i njena religija - vizantijska crkva ima naprednu, rafiniranu, razrađenu, jasnu dogmu, nasuprot mističnim i opskurnim sektanskim učenjima.

Drugi cilj svetog Save je da srpsku državu uvede u red civilizovanih i uređenih država na međunarodnom planu. Da je nametne kao ravnopravnog člana ove 'međunarodne zajednice'. Na svoja dva hodočašća, sveti Sava posećuje stare, ugledne hrišćanske manastire, gde stiče poznanstva sa vodećim crkvenim misliocima, i uticajnim članovima crkvene hijerarhije, kojima se predstavlja kao dobar poznavalac svetootačkih učenja, odan crkvi, čovek plemenitog porekla koji se odrekao ovosvetovnog blaga radi duhovnosti i rada za crkvu. Naročite kredite dobija za borbu protiv bogumila, odnosno za uspostavljanje svetootačkih tumačenja hrišćanske vere kao državne religije u Nemanjinoj Raškoj državi. Kod njih radi na svojoj stvari: podršci za osamostaljenje srpske crkve od vizantijske, a time i priznavanje državne ravnopravnosti. Važan korak na ovom putu je i izgradnja Hilandara, kojom Nemanjići stupaju na tle Svete gore, svojevrsne diplomatske prestonice vizantijskog komonvelta.

Sve u svemu, sveti Sava nije tražio srpsku verziju pravoslavlja. Naprotiv, u vreme pre dubljeg dogmatskog raskola, pravoslavlje je za njega značilo vernost patrističkim učenjima, jedinstvenoj dogmi koja važi za čitavu crkvu, i koju takvu, bez ikakvih odstupanja, treba prihvatiti i praktikovati. I ne može se rabiti za ksenofobne izolacionističke ideje ekstremnog konzervativizma i nacionalizma, jer su njegovi ciljevi za srpsku naciju i državu bili krajnje moderni i internacionalistički.

Sumorna Nedelja

Svako zna pesmu Gloomy Sunday, bar u nekom izvođenju, od Billie Holiday preko Diamande Galas do Heather Nove. Prva verzija na engleskom je valjda ona Paula Robesona. A prvi ju je na mađarskom pevao Rezso Seress, mađarski pijanista i pevač, koji ju je i napisao.

U Mađarskoj pesma ima reputaciju suicidne, napisana u vreme ekonomske depresije i susreta posleratne apatije sa iskrama novog rata, sa melanholičnom melodijom lišenom nade, i dve jednako mračne verzije teksta. Postoji priča da se ogroman broj ljudi ubio u nekoj vezi sa pesmom: s njom kao neposrednim povodom, ili s njom u pozadini, ubio se čak i sam njen autor Seres; smatra se da je ovo urbana legenda, donekle deo promocije same pesme na zapadu, ali mi moji prijatelji Mađari kažu da nije bez osnove, odnosno svako od njih zna za poneki slučaj iz sopstvenog okruženja. Neću mnogo da mrsim, samo sam hteo da kažem da mi je drago da je pesma nastala u okviru male nacije i kulture doživela da joj malo koja stvar može konkurisati u broju muzičkih velikana koji su je izvodili. I da to pritom svakim svojim taktom zaslužuje. Meni najbolje zvuči original, jer ima to neko zaglušivanje kraja fraze, fraza se ne razvija do kraja, dovrši je slušalac (a i najjednostavnija je), ali evo još nekoliko meni omiljenih izvođenja (uz već navedene tri): Elvis Costello, Sinead O'Connor, Bjork, Venetian Snares (remix BH), Sarah McLachlan.

Molitva

Uvek su u odrastanju važniji oni što ukazuju na alternativu normama nego oni koji nas podučavaju ispravnom i srednjem. Pod uslovom da potonji preovladavaju (inače ništa nije alternativno). Jedna takva živopisna niša mog detinjstva je moj teča Momčilo, čija je strast, i izvor vrednosnih parametara, bilo sve ono što spada u narodnu medicinu, paramedicinu, alternativnu medicinu, i što se sa njima dodiruje. U njegovoj kući na svakom koraku su ležali primerci Zdravlja i Eliksira, ispred kuće su se sušile pečurke, špajz pun tegli matičnjaka, mleča, propolisa, polena, i poneka trenutna aktuelnost, npr. kombuha, neki homeopatski lek, ili sok od ceđene cvekle, šargarepe, jabuke i limuna, sa dodatkom meda. Od nekog vremena, teča je visoko cenio i molitvu, i svakom preporučivao da se s vremena na vreme pomoli, makar tek molitvu gospodnju. Jednom se pozdravljamo s njim, a on će, mojoj ženi: "Snajke, moliš li se?", jednim tonom koji bi priličio pitanju "Snajke, odmaraš li se?" ili "Snajke, jedeš li voće?" - sa presupozicijom pozitivnog odgovora kao neupitnog i jedinog normalnog. Kako je ovo došlo u mojim tridesetim, u mojim je očima sa tečinih interesovanja odavno bio pao veo tajanstvenosti, a njega obično zameni veo komičnog. Komično doživljavanje netrivijalnih stvari pak povlači promišljanje, tim pre što je teča bolestan, na samrti, pa me to tera u retrospekcije i rezimiranja.

Kakva molitva? Prva pomisao: sebična molitva. Daj mi Gospode zdravlja, sreće, šta mi već nedostaje, ili mi je visoki prioritet. Daj da položim ispit, dobijem posao, ozdravim, dobijem na lutriji. Sebična molitva nije molitva. Molitva je nešto što je Bogu milo, sebičnost, naročito ka materijalnim stvarima, to nije. Dobro. Onda molitva za drugog. I to ne materijalna: daj Bože da taj i taj živi dobrim životom. Da veruje u tebe. Da ide u crkvu. Nešto manje, ali ipak sebično: biramo nekog ko je nama drag, i za koga je vezana i naša dobrobit, makar samo emocionalna. Da ne pominjem što tražimo od Gospoda ono što se od njega ne traži: svako od nas bira da li će se mu se prikloniti ili ne, u tome je suština hrišćanske crkve. Hajde onda da tražimo nešto za samog Boga: da se slavi ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu. Ovome je već teže prigovoriti, ali opet mi nešto smeta. Kako tražimo od Gospoda nešto što je za njega savršeno lako, samo kad bi hteo, ali je suština u tome da neće. On nama daje slobodu da modelujemo svoje ponašanje, a naše je da se potrudimo da to učinimo po njegovom liku. Mi treba da se svojim delanjem potrudimo da se sve ovo desi, a ne Bog. Sve je, dakle, u redu, ali nije u pitanju molitva, već iskazivanje namere, odlučnosti, želje da sami nešto postignemo. A šta možemo da zaista molimo? Idemo u samu srž: pomiluj nas; spasi nas grešne. I ovde isplivava najdublji problem: ako je po volji Božjoj da uradi ovo ili ono, pogotovu ako smo se mi sami svojim ponašanjem, kretali u tom smeru, molitva je suvišna. Ako nije, onda ima prostora da molimo, ali onda to znači da molimo za nešto što nije u skladu sa Božjom voljom i našim životom. Sa jedne strane, to pokazuje našu odlučnost da napravimo jedan izbor, što je moguća dobra svrha, ali sa druge - svedoči o tome da umesto da taj izbor posvedočimo svojim životom, mi skvičimo i plačemo.

Sve izgleda drugačije ako malo zarotiramo sliku. Ako se molitva ne obraća zaista Bogu, već se forma obraćanja Bogu koristi za obraćanje samome sebi. Za formulizaciju, u jeziku, i time eksternalizaciju, našeg izbora, naše odluke, onoga što želimo za sebe, i onoga što želimo da svojim životom postignemo. Harmoniju ovakvog tumačenja molitve kvari drugi jedan kamen temeljac hrišćanske vere, metafora drveta saznanja. Kada jednom stignemo do ovog zaključka, postanemo svesni da je obraćanje Bogu ustvari MacGuffin, i forma za nas više ne radi.

Prestajem da pusim

Majka je najavila da ce se ove godine penzionisati, doslo je vreme. Pridruzuje se tako drustvu velikana koje cine i Mark "The Shark" Spitz, Alberto "El Caballo" Juantorena i Julius "Dr. J" Irving. Ima jos do tog momenta par meseci, samo sto je vec nagriza mogucnost nepodnosljive dokolice - blagi angst je sve jaci sto je bliza zvanicna mirovina.

Krecu usiljena premestanja namestaja po kuci, kuju se planovi koje nove biljke u basti da se sade, pa onda i kuda da se putuje. Volela bi da dodje do Njujorka u dogledno vreme, a i ja se nadam da ce to biti sto pre, mnogo bih voleo da me neko od mojih poseti.

Jedna stvar vodila je drugoj, stize mi rodjendanska cestitka sa porukom od matere da joj je sad pravo vreme da ima unuke. Ja odmah odgovorim da ce pre brat Zoran tim putem. Otac se nikad u tom smislu nije izjasnjavao, a i ja nisam o deci mnogo razmisljao - mada je malo nedostajalo da nastane zakonski okvir.

Medjutim, po cestitci podje misao i lagano narasta, pa odlucim da prestanem da pusim. (Imam u duvankesi jos samo za tri pljuge, posle mi je zdravlje vaznije; radim i sklekove da budem u formi.) Dvaput sam ranije tako prestajao, i jeste da sam oba puta bio istrajan bar desetak meseci, pocinjao bih leti ponovo.

Sad sam cvrsto namerio da ne pusim vise, a nacuo sam davno u familiji, ako prica nije apokrifna, da se i matera odrekla cigareta pre nego sto sam ja bio u planu.

Obrade (prikupio i objavio Dejan Milojevic Mocart)

U davna vremena mladosti (pet piva u sebe), voleli smo da obradjujemo prominentne tekstove: refrene pesama, naslove filmova ili knjiga, slogane, sentence. Idealno je bilo promeniti što manje, samo jedno slovo, i dobiti verziju koja može da učini neki efekat. Dejan Milojević Mocart, frontmen legendarnog niškog benda Triput, je prošle i ove godine na FBu prikupio nešto takvog materijala. Mnogo toga je zaboravljeno (npr. nekoliko Šumarevih obrada koje su do skora mogle da se vide u Mocartovoj zbirci), a od onog što je ostalo ja ovde pravim mali izbor. Kao što je red, kao u svakoj antologiji, najzastupljeniji autor u izboru biće upravo antologičar.

Pristao sam biću smešno voće (Šumar)

Ružice, Ružo, Ruška, zapet sam ko puška, sve zbog tebe radiću,

danju noću, i neću da biram, al da prosperiram! (moja skromnost)

Oprosti, izvini, znam da nikad neću biti tvoj čovek koji te voli prijatelj je prijatelja mog! (Bokerini)

...čovek koji me voli prijatelj je moj (Milgor)

Ko to širi vreće, i sakuplja smeće? To je lepa Mara, kći starog đubrara. (moja malenkost)

Ja se često rasprdim i stanem za vrata,

pa sve prdim i prdim, po dva, po tri sata. Pitaju me i otac i sestra i mama: 'Šta je tebi, Evice?' Ja ne znam iz srama. (Nataša Milivojević)

Ajmo u ćivot, završava noć, ajmo polako, tako. (moja skromna malenkost)

Umri, muški. (moja malena skromnost)

Kolko košta kad unutra skačem? (Nataša Milivojević)

Try to hold me down, you can't stop me now, I paid my booze! (ja)

Polet je nasilje, nedoučeni Dane; nebo je dato pod napolicu Lazi. (Mocart)

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu samuje drugarstvo. (ja)

Na kanjonu Tito stoji, gleda ranjene, na kanjonu Tito stoji i doručkuje (opet ja)

Kupuj, kupuj, srećo moja

srce mi se steže, kupio sam mnogo puta noćas je najteže. (Mocart)

Uz maršala Tita, punačkoga sina,

nas neće ni pakao smest! (ja)

Nova godina, tucam pobratima, Kape dole svi, kape dole svi!!! (ja)

Ja te volim tako silno da umirem,

Ja te volim, ali neznatno. (ja)

Simbolika

A opet, u istoj ovoj zemlji, krenem ja sad u petak za hleb, izađem iz ulice, zavijem za ugao, kad tamo: ceo trotoar pokriven golubovima. Nesto kljucaju. Kao u turističkom vodiču za neki veliki grad. Siđem ja na ulicu, da ih ne uplašim, ali je to već bilo kasno, i golubovi se razleteše. I onda vidim šta kljucaju: u uglu, uz zid kuće, raspukla crna kesa za đubre, a iz nje se izlila govna. I na još nekoliko mesta po trotoaru po gomilica žitkih govana - tragovi eksplozije. Smrdi neopisivo. Svuda naokolo trokrake govnjive zvezdice: tragovi golubijih nogu. Do danas nisam uspeo da osmislim realan scenario: zašto je neko skupio nekoliko kilograma žitkih govana u crnu plastičnu kesu i tresnuo ih o trotoar. I kakvu svest taj neko ima o svom okruženju, o zarazi, ili (kakav kontekst za pominjanje tog izraza!!!): o lepom ponašanju.

Kod kuće me dočeka poruka od mog druga Miše. Link na članak u Politici. Bez komentara. Odem na članak, i vidim da je još jedan od onih koje je ili pisao sam lik o kome govori članak, ili njegova tetka ili baka. Naš čovek taj i taj, profesor na Trinity koledžu, na Kembridžu; Novak Đoković svetske nauke (u prevodu, jedan od tri najveća aktivna naučnika u svetu?!); u naslovu piše kako čovek nadzire Veliku Britaniju, pa onda sa puno mistifikacije o grafičkoj pretrazi podataka, nnjegovoj struci, kao da se radi o spoju Kabale i vremeplova u najmanju ruku. Sa jedne strane - lepo; lepo da naš čovek ima profesorsko mesto na tako jakom koledžu, profesorsko mesto bilo gde na zapadu je velika stvar do koje se ne stiže lako, i još je u pitanju Kembridž. Sa druge strane - čemu ovako neumereno preterivanje i mistifikacija.

Tako i napišem Miši, a on mi odgovori novim linkom. I tu vidim da je dečko jako daleko od profesora, tj. da je research fellow - stažista, neko kome su izašli u susret pustivši ga da se usavršava pri jednoj ozbiljnoj instituciji. Vidim i da je u (ne naročito brojnim) radovima uvek koautor sa mnogo većim imenima, i da i sa takvim radovima nije stigao do ozbiljnih izdanja. I vidim da je sklon egzibicionizmu (osim slike na ovoj strani, i one u Politici, tu je i druga strana, za koju zahvaljujem mom drugu Čedi).

Kaže mi Miša da je napisao i komentar, jer ovakvi članci vode tome da narod u Srbiji veruje da je, što reko Amfilohije, Evropa od nas mnogo više uzela nego što nam je dala, i da smo mi Srbi ljudi jedne drugačije, za klasu više inteligencije. Ja odem da vidim komentar, i nadjem "Milos Krstic, 08/01/2010, 10:00, Svaka cast za momke" . I ja Mišu optužim da je pičkica. On ode, pogleda i sam, i poludi. Kaže: "jebote dal je moguce da su objavili samo svaka cast za momke! to je bio pocetak recenice, a nastavak je bio da takvih ima na hiljade, i da nije tačan podatak da je profesor. ne mogu da verujem. mnogo sam se iznervirao."

U međuvremenu sam i ja napisao komentar, sa sličnim sadržajem, ali bez ijednog pozitivnog dela. Tako da se moj komentar nije ni pojavio. Pojavilo se samo mnoštvo pozitivnih komentara, o tome kako će i ovaj proći kao Tesla, kako će ga zapad upotrebiti i odbaciti, kako smo mi Srbi pametniji od drugih - bravo momci, osvetlajte nam obraz, sredite ih, momci. Dakle, skupilo se, i ovde, jedno jato golubova, i kljuca li kljuca. I svako govno će ti naš golub pokljucati. Što ne znači da su naši golubovi ontološki drugačiji od drugih golubova, već da su svakakvim govnima naučeni.

Ali ostaje mi junak dana taj moderator komentara u Politici, koji uzima pravo ne samo da odbaci komentar zato što ovaj traži istinitost podataka, a nije suvi hvalospev od 24 karata, nego i da tuđ komentar prepravi po svojoj volji i okači pod imenom onog ko ga je podneo. I to se ne dešava u niškim Narodnim novinama, ni u Kuriru, već u najstarijem mediju na Balkanu, dnevnom listu od (nekad) velikog ugleda i velikih pretenzija.

Kao epilog: Miša je napisao pismo uredniku rubrike, ukazao na važnost precizne informacije i na ozbiljnost prestupa kakav je prepravljanje tuđeg komentara i objavljivanje pod punim imenom i prezimenom onoga ko ga je poslao. Da li ga je urednik pročitao ili ne - mogu samo da nagađam, znam da odgovorio nije, ni lično Miši, ni na stranicama lista.

Srpska Nova godina

Ne mislim na Novu godinu po julijanskom kalendaru. Mislim na Novu godinu u Srbiji.

31. decembar, Lidija u bolnici, treba da se porodi, vreme suncano i toplo, preko 20 stepeni. Nekako sve ide opušteno, glatko i bez stresa, sve je spremno i poznato, kako to već ide s drugim detetom. Osim što sam ja zarastao u kosu i bradu - mesec dana bez brijanja. Pošto je Nova godina, i pošto treba da dodje beba u kuću, odem lepo u berbersku radnju u komšiluku, bivšu Plavu kliniku (aka Kod Lale), ne znam kako se sad zove, na šišanje i brijanje. To valjda samo može još dodatno da me opusti.

I tako nekako i ide, osim što je osoblje berbernice najgori šljam zemaljski, trešti turbo, a oni neprestano seju šale koje ustvari nisu nikakve šale nego prekomerno i nepotrebno vulgarno medjusobno podjebavanje. Vreme je ručka, i radnja se lagano prazni, trojica berbera sede na sofama za čekanje, a samo dvoje ima mušterije. Bio sam skoro gotov kad je do vrata berbernice došao mladić u invalidskim kolicima i pitao: "Može šišanje?". Ovaj koji je mene šišao je samo za sebe coknuo jezikom i namrštio se, otprilike: samo nam ovakav jedan treba. Trojica besposlenih berbera iza mene su se pravila da ga ne primećuju. Jedan se zadubio u novine, a druga dvojica su ćutala i blenula ispred sebe. Momak je ostao neko vreme, prvo čekajući odgovor, a zatim valjda pitajući se šta se dešava, ili šta da radi. Sigurno je prošlo dva minuta pre nego što je ponovio: "Može šišanje?". Opet ništa. Posle još oko dva minuta, videći da momak ne odlazi, jedan od ovih iza mene odgovara: "Zatvaramo, gotovo. Vidi u neke drugu radnju." Onda onaj sa novinama izviruje i kaže: "Imaš naniže, jedno trista metra, u one nove zgrade, možda oni rade." Momak u kolicima je još malo postojao, okrenuo se i otišao. U istom trenutku, u radnju ulaze dvojica, bivaju vrlo uslužno primljeni, i sedaju na šišanje.

Staniša Stošić 1945-2008

Samo par meseci pre Sabana je bio umro Stanisa, Pavaroti vranjanske pesme.

Događaj usred nistavila

I sad se jasno sećam osećaja kad sam negde krajem osnovne škole plivao u nekakvom jezeru, prilično mutnom, i kad sam zaronio na mozda tri metra dubine, i našao se okruzen mutnom vodom sa svih strana. Bukvalno ni svetlo nije dolazilo ni sa jedne strane, bilo je difuzno i slabo. Naravno, tu je gravitacija da mi kaže kuda da isplivam, ali taj osećaj, sa svih strana sve isto, i homogeno, to mi je bilo tako jako da i sada mogu da se vratim u taj trenutak. I to mi je postalo lajt motiv za mnogo godina. Zimske noći kada su pahulje tako guste da se na sve strane vidi samo tačkasta belina, mrkli mrak u seoskoj kući, kad se nađes nasred sobe i više ne znaš kuda su vrata. Imam i neki rukopis, davno počet, gde sam na takvim situacijama pokušao da organizujem roman. Ako ga ikad i nastavim, teško da će moći da se poredi sa narodnom pesmom Magla padnala v dolina, gde se kao pozadina uzima isto takvo ništavilo, i u njega se smešta ta neverovatna slika igre muškog i ženskog, klica života pod svetlom emocije, suvi poetski genij.

Magla padnala v dolina

(narodna pesma iz vranjskog kraja)


Magla padnala v dolina,
od njuma se nišo ne vidi,
samo jedan grm zelen,
grm zelen.
Pod njim mi leži terzijče,
terzijče, mlado komšijče.

"Terzijče, mlado komšijče, terzijče,
da mi sašiješ 'elečeto:
so aršin da go ne meriš,
so noškiti da go ne režeš,
so igla da go ne bodeš,
od oko da go sašiješ,
od oko da go sašiješ!"

"Božano, momo bogata, Božano,
će ti sašijem 'elečeto,
al' da mi umesiš pogača:
kroz trepki brašno da seješ,
so s'zi da go zamesiš,
na grudi da go razviješ,
so duša da go ispečeš,
so duša da go ispečeš!"

Velika braća i male seke

Један од најјачих утисака, кад сам први пут летео са аеродрома Схипхол ми је био чек-ин шалтер Ел-Ала: сав застакљен, по пет шест специјалаца са аутоматским пушкама са обе стране, лавиринти тракама образованих стаза којима се до њега долази, озбиљни људи у оделима који стално улазе и излазе. И јутрос сам коначно задовољио радознаост. Уђеш кроз лавиринт док не завршиш и слепом рукавцу. Ту чекаш да те покупи безбедњак који те интервјуише: знаш ли неког у Израелу, да ли те је неко контактирао у вези с путем, да ли носиш нешто што ти је неко дао, или што си купио у продавници а да ниси отварао... Мој интервју је прилично кратко трајао, али је дуго трајало проверавање пасоша: узео ми пасош и отишао негде на једно пет минута, можда и више; после се извињава, каже – ретко виђа пасош Југославије, па је морао да га провери.

На чек-ину ме сека пита дал хоћу да летим следећим летом, јер је овај пребукиран, дали би ми одмах 400 евра кеша заузврат. Једна ствар ме спречава: тамо ме чекају две колегинице да заједно таксијем идемо са тел-авивског аеродрома до Јерусалима – ако се не појавим, морале би да мењају план. Онда помислим: звучи као архетипска прича – ради пара променим лет, и са другим авионом одлетим у ваздух на погрешан начин. Има та народна мудрост да не треба мењати план, да се треба држати свог пута. А опет, има и она где Алах Муји шаље чамце, а он одбија, чека да га Алах спаси. Можда су ових 400 евра управо позив да променим лет. И тако се све сведе на нашу причу "ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се још више". И стварно, ево сад се кајем (још више) – што нисам прихватио. 400 евра, то је летовање. Или, нови лаптоп. Или ар плаца у неком селу доле у Србији.

Е сад треба да се јавим на гејт Г10 ради нове безбедносне провере. Тамо чекам пола сата док на мене дође ред. Срећан сам што немам чекиран пртљаг, ту је највише муке, све се вади, све се носи на хемијску проверу (машине које узму узорак и испитују присуство супстанци које се користе за експлозивне направе), све пролази кроз неке огромне скенере, десет пута веће од обичних аеродромских, све се објашњава, отпакује. Док ми прегледа ранац, након што ми је узео узорке са одеће и обуће, ја седим иза паравана, не видим шта ради. Кад је завршио, сакупља нас десетак који смо готови и води нас право на гејт. У групи је и једна женска особа необично пивлачне спољашњсти. Никад се не деси да нека таква седне до мене, можда ће овај пут, награда за одбијање новца.

Преко реда нас уводе у гејт, и сви се некако групишемо поред шалтера за укрцавање. Са шалтера прозивају неко име, и женска особа необично пивлачне спољашњсти из наше групе се прене и приђе. Нешто је питају, размишља, смеје се, и пристаје. Чујем како пита шта сад, они јој кажу да сачека новац, па онда са једним службеником иде по свој пртљаг. Док стјуардеса мени цепа бординг карту, њој броје 400 евра, и она одлази са неким момком у униформи, и са осмехом од-ува-до-ува.

Седим на свом седишту, укрцавање још траје – кроз пролаз гужва. На крај реда долази човек који више личи на службено лице него на путника. Оригинал официр тајне службе из филма, потпун стереотип: округла ћелава глава, плав, чврсте грађе, неутралног лика. Пробије се кроз гужву, фино, не гурајући се, и пружи ми нешто. У исто време збуњен препознајем да је у питању моја картица за бежични интернет, питајући се откуд код њега, и читам с његових усана, јер говори без гласа, шеретски се смешећи: "It's yours. Security. Have a nice trip." Хвала најлепша Велики Брате.

Satira

Noam Chomsky u Counterpunchu povezuje geopolitiku Amerike i Rusije u Gruziji sa Kosovom i Krajinom. Ima naravno mnogo takvih poredjenja (kao i agresivnog odbijanja da se uporedjuje) medju raznim levicarima po svetu, ali je Chomskyjeva pozicija retko dosledna - jos od pocetka rata u Jugoslaviji:

Towards a Second World War
Aghast at the atrocities committed by US forces invading the Philippines, and the rhetorical flights about liberation and noble intent that routinely accompany crimes of state, Mark Twain threw up his hands at his inability to wield his formidable weapon of satire. The immediate object of his frustration was the renowned General Funston. “No satire of Funston could reach perfection,” Twain lamented, “because Funston occupies that summit himself... [he is] satire incarnated.”
It is a thought that often comes to mind, again in August 2008 during the Georgia-Ossetia-Russia war. George Bush, Condoleezza Rica and other dignitaries solemnly invoked the sanctity of the United Nations, warning that Russia could be excluded from international institutions “by taking actions in Georgia that are inconsistent with” their principles. The sovereignty and territorial integrity of all nations must be rigorously honored, they intoned – “all nations,” that is, apart from those that the US chooses to attack: Iraq, Serbia, perhaps Iran, and a list of others too long and familiar to mention.
The junior partner joined in as well. British foreign secretary David Miliband accused Russia of engaging in “19th century forms of diplomacy” by invading a sovereign state, something Britain would never contemplate today. That “is simply not the way that international relations can be run in the 21st century,” he added, echoing the decider-in-chief, who said that invasion of “a sovereign neighboring state…is unacceptable in the 21st century.” Mexico and Canada therefore need not fear further invasions and annexation of much of their territory, because the US now only invades states that are not on its borders, though no such constraint holds for its clients, as Lebanon learned once again in 2006.

Ostatak teksta u Counterpunchu (ima i pristojan prevod na Pescanikovoj stranici)

Pritisak

Sedim danas u kantini, rucam, i dolazi kolega, prijatan, stariji, fin covek, miran, pomalo stidljiv. Redovni profesor, prilicno ugledan u lingvistickim krugovima. Hans. Cesto jede u isto vreme kad i ja, i tad posedimo, popricamo, pogotovu sto se bavi slicnim stvarima. Ja jedem supu, on otvara mleko, i kaze:
- At the class today, around eleven, I felt such a strong pressure, - i pokazuje rukom negde ka kuku - so I said to the students, sorry guys, I really have to do it.
Nisam sasvim siguran sta je tacno morao da uradi, niti sta ja na to treba da kazem, pa odgovaram kako je nezgodno, bas na pola dvocasa. A on nastavlja:
- But it was OK, I didn't fart too loud, and it didn't smell too bad.

Šaban Bajramović 1936-2008

Na samitu o gladi u UN

Prekjučerašnji samit o gladi u Ujedinjenim Nacijama mi je prizvao omiljenu epizodu Top Liste Nadrealista kada rukovodstvo rudnika štrajkuje gladju tokom pregovora sa radnicima koji traže bolje uslove za rad. Direktor na kraju pregovora kaže: "Ajmo svi sad po jedan sendvič pa na štrajk gladju".
Novine su pristojno ispratile samit i večeru, sa sve blagom ironijom u vezi sa jelovnikom za zvanice.

Leaders feast on Italian fare during hunger summit
Victor Simpson - Associated Press

ROME (AP) — For presidents and premiers at summits, delicacies washed down by fine wines are all part of the agenda.

But the puff pastries with corn and mozzarella, pasta with pumpkin and shrimp, and rolls of thinly sliced veal served up Tuesday at a U.N. conference on fighting hunger were a contrast to bleak accounts of starving people around the world.

The menu was in French but the fare was strictly Italian, served in a dining room at the headquarters of the U.N. Food and Agriculture Organization.

The repast was accompanied by a chilled white wine from Orvieto in the hills of Umbria north of Rome.

"It's pretty standard stuff," said FAO spokesman Nick Parsons, describing the meal as "pleasant, light and nutritious."

For decades, the FAO has striven for a sober culinary touch since an embarrassing moment during a similar summit called in 1974 amid a food crisis and oil shock.

The foreign minister of Bangladesh, which had suffered a severe famine, addressed a nearly deserted conference hall as most of the delegates nibbled on canapes at a nearby cocktail party.

Commentators howled hypocrisy.

But in Rome, one of Europe's premier gastronomic capitals, it's hard to deliver a spare meal — and while they are here delegates will be eating such specialties as cheese mousse, parmesan risotto and lemon mousse with raspberry sauce.

The top delegates — heads of state and government — were invited to the luncheon in a special dining room. Everyone else ate in the cafeteria.

"Leaders can eat what they want as long as they take decisive action to deliver the policies and the aid in agriculture that is needed to ensure that poor people who are suffering from high food prices are helped," said Alexander Woollcombe, a spokesman for the British aid group Oxfam.

The FAO headquarters was intended to be a ministry for running World War II dictator Benito Mussolini's African conquests, but the regime collapsed before the building was finished and it was later turned over to the U.N. agency.

The FAO luncheon was not the only food game in town for delegates.

Premier Silvio Berlusconi was co-hosting a state dinner Tuesday evening with U.N. Secretary-General Ban Ki-moon at Villa Madama, a Renaissance villa.

Berlusconi aides said they planned what they call a "Tricolore menu" — a meal that evokes the green, white and red of the Italian flag and has become a standard of formal dining under the patriotic premier.

For the Tuesday dinner, guests were being served pasta with pesto, cheese and tomatoes, a beef steak with a tricolore side dish of vegetables and pistachio, and vanilla and strawberry ice cream.

The wines, of course, will be Italian, as well as the after dinner drinks — grappa and limoncello.

Durlan - Ararat

Juce sam bio na rodjendanu jedne Ruskinje, Cedine drugarice. Preko Cede. Prvi put je video u zivotu. I ceo dogadjaj je vredan detaljnog opisa, ali ja cu ovlas, a onda na Durlance. Bilo desetak ljudi, i osim jedne Holandjanke koja je ostala pola sata, samo Ceda i ja nismo maternji govornici ruskog. Naravno, pilo se mnogo, i po ruski - za svaku rundu neko mora da kaze zdravicu, duhovitu ili prosto toplu, ali nesto mora da isprica. Donekle je islo vino (ja sam i do kraja na vinu ostao), a Rusi, ili bolje da kazem Sovjeti, su svi do jednog presli na viski-kolu, nema vise votke s pivom kao u vremena soc-realizma.

Prvo se okupilo sedam-osam Rusa, tj. s jednim izuzetkom Ruskinja, a posle jedno dva sata dosla su i tri Jermena. Ruben, Robert i Maksim. Do Jermena, celo drustvo je bilo u laganom, tihom fazonu, u skladu sa dobrim obicajima nase holandske zajednice. Ali Jermeni su uneli nesto novo. Nemoguce je opisati moje iznenadjenje kad sam shvatio da su Jermeni ustvari Durlanci. Sva trojica su kao da su prenesenni sa Durlana i nekako naterani da pricaju ruski. Dobro, ovo drugo bi tesko islo, prvo sto kog ce be ti da nateras, a drugo sto ruski ipak treba nauciti nekako. Ali to je neverovatno, upoznao sam ljude raznih kultura, i vrlo je upecatljivo pravilo da svi imaju svoju specificnost, nema dve iste kulture, nema dva ista ponasanja. Osim Durlanaca i Jermena.

Prvo sto se desilo kad su dosli, je da su na sav glas cestitali rodjendan, upoznali se sa svima, i onda je Ruben odrzao zdravicu za slavljenicu, ali glasom za celu kafanu. Holandjani za susednim stolom su negodovali, ali tiho i fino, progundjali, zapusili prstima usi demonstrativno, ali ko ce to da primeti, kad covek ima toliko toga da kaze, i to jasno i glasno. I odmah sam prepoznao Durlance u njima. mozda i pre nego sto su proogovorili, na ruskom. Sve, od fizickog izgleda, frizura, lica, vratova, oblacenja, do grimasa, obracanja, "Brate, ti znas da bih ja za tebe sve, brate. Ti znas da ja tebe volim iz srca!"- sa sve hvatanjem za srce i grljenjem, i ljubljenjem brata, ali onim durlanskim ljubljenjem, sa puno znacaja, sa privlacenjem bratove glave, pucenjem usana, i kratkom razmenom pogleda.

Ruben je od onih govorljivih, zabavnih, sto dize atmosferu, omanji, veseo, vedar, mangup kog svi vole i cekaju njegovo misljenje. Robert je otprilike bilmez klasican, glupa faca, zarasla kratka kosa, retka, ali duz celog vrata, raste na napred, glup pogled na pola kapaka, i ona mangupska cutljivost (osim sto me je u jednom trenutku molecivo pitao da nece da nas izbace). Maksim - kovrdzava kosa sa uljem, alkatraz osisana, on je lepotan u drustvu, crnpurast onako, juzno-italijanski tip, sa kukastim nosem i bradicom od nekoliko dana ukrojenom. On prica pomalo, ali iskljucivo sa devojkama. Maksim je odmah seo pored Olge, slavljenice, i posle pet minuta su se ljubili i vatali svom snagom. A Olga je svoja prica. Rosava, debelih i jakih nogu, sa isturennim krupnim sisama, carapama sa cipkanim ruzama, na haltere koji vire ispod suknje (odnosno suknja doseze blizu njih). Uvek se u kafanama posvadja sa kelnerima, jer ima ruski ohol stav i izivljava se, tako da nije propustila da to i sinoc uradi.

Nas su veoma voleli jer smo Srbi, i rekli su da prate sve oko Kosova, i da su uvek tu za nas, Srbe.

Na kraju je Olga platila ceo racun, jedno 350 evra, a pritom sam je ja prvi put video na rodjendanu, nisam joj cak ni cestitao ko covek. Nije imalo smisla pokusavati, ni insistirati, da se ucestvuje - tako se radi po ruski.

Собаки в метро (Psi u metrou)

O ponasanju moskovskih pasa-lutalica.

Like human commuters, this city's stray dogs can often be spotted traveling on the subway, waiting patiently for a train to pull in and its doors to slide open.

In Soviet times, dogs were barred from Moscow's metro. Today, however, they are so common there -- curling up on empty seats, nuzzling their neighbors, lounging in stations -- that there is even a Web site devoted to them: www.metrodog.ru.

A tiny group of zoologists study Moscow's stray dogs and how they're adapting to a rapidly changing city. Among them is Alexei Vereshchagin. He set out to study wolves -- "such a romantic creature," he says -- but as science funding crumbled with the Soviet government, he couldn't.

So the 31-year-old, rust-bearded Mr. Vereshchagin started studying strays instead, and loved it. "The behavior of stray dogs is like theater," he says.

As the number of cars in Moscow has exploded, and their speed increased from the days of Soviet clunkers, strays have learned to cross the street with pedestrians. They can also be seen occasionally waiting for a green light. (Dogs are colorblind, so researchers theorize they recognize the shape or position of the walking-man signal.)

ostatak teksta Marka Schoofsa iz Wall Street Journala

Istok i Zapad

Terry Eagleton u Guardianu

These days the conflict between civilisation and barbarism has taken an ominous turn. We face a conflict between civilisation and culture, which used to be on the same side. Civilisation means rational reflection, material wellbeing, individual autonomy and ironic self-doubt; culture means a form of life that is customary, collective, passionate, spontaneous, unreflective and arational. It is no surprise, then, to find that we have civilisation whereas they have culture. Culture is the new barbarism. The contrast between west and east is being mapped on a new axis.

The problem is that civilisation needs culture even if it feels superior to it. Its own political authority will not operate unless it can bed itself down in a specific way of life. Men and women do not easily submit to a power that does not weave itself into the texture of their daily existence - one reason why culture remains so politically vital. Civilisation cannot get on with culture, and it cannot get on without it. We can be sure that Williams would have brought his wisdom to bear on this conundrum.

pogledaj ceo tekst

We Tell Stories

Kako bismo mi rekli "storytelling"? Može valjda da se prevede kao pripovedanje - nabasao sam na ovu priču na 3quarksdaily - okvir za pripovedanje je Google Earth, što se sjajno slaže sa mojim polu-štreberskim karakterom.
U digitalnoj ediciji We Tell Stories je šest priča, a stavljam link ovde za prvu, 21 steps.

in/ex

U matematici i filozofiji, pa cak i u filosofiji, figurira dualizam ekstensionalnog i intensionalnog. Vezuje se za svaki izraz, od jezickog do matematicke formule. Iz ekstensionalnog ugla, vazna je samo konacna vrednost izraza, ono na ste referise, ili velicina kojom rezultira, ili istinosna vrednost, prema oblasti. Iz intensionalnog ugla, vazno je pre svega kako se do toga dodje, vazan je sam izraz. Jedan od prvih koji se ovim dualizmom ozbiljno pozabavio je Frege, otac savremene matematike, logike i semantike. Svakodnevni primer koji daje je zvezda vecernjaca u odnosu na zvezdu zornjacu. I jedno i drugo je Venera, isti objekat. Ali dva razlicita izraza. Ekstensionalno govoreci, "zvezda vecernjaca je zvezda zornjaca" je tacan iskaz. Intensionalno - nije. Nije isto. Ili u matematici: 2+2 u odnosu na 24/6. I jedno i drugo vredi 4. Ekstensionalno - isto je, 2+2 = 24/6. Intensionalno - nije, postoji intensionalna matematika, u kojoj ne vazi 2+2 = 24/6. I postoje i ekstensionalni i intensionalni formalizmi, sistemi - i u logici, i u matematici, i u semantici. Prosto, to je izbor koji se mora naciniti pre nego sto se krene u gradjenje formalnog sistema. Npr. prirodni jezik se u nekim aspektima mora tretirati intensionalnim formalizmima, jer zelimo da budemo u stanju da se bavimo razlikama izmedju izraza "onaj sto lici na engleskog trgovca tekstilom" i "Slobodan u svakom smislu Marjanovic". A opet, semantika ponekad treba da bude ekstensionalna, da bi npr. anafore mogle da se vezuju za antecedente. I tako, i jedan i drugi aspekt imaju znacajne domene primene, ima i mesovitih sistema, ali oni su uvek smese a ne legure, da iskoristim terminologiju hemije, uvek ostaju razdvojeni.

Meni se nekako taj dualizam dobro vezuje za dualizam izmedju zapadne i istocne kulture. Zapad ima ekstensionalni pristup: vazno je sta nesto trenutno predstavlja za mene, samo konacna vrednost, povrsinska. Nije vazno kako si do necega dosao. 50 evra je 50 evra, dal je zena za njih tri dana prala kupatila ili se pola sata jebala sa musterijom pod crvenim svetlom - isto je. Postoji jaka paralela izmedju pragmatizma i ekstensionalnog. A istok je intensionalan. Vazno je kako se do necega dolazi. I kao najdrasticnja, ili najfatalnija razlika u tom smislu - razlika u identitetu. Na istoku - identitet coveka, etnikuma, kulture, izvodi se iz vremena i mesta, iz istorije - kako je nesto nastalo, koji su mu preci, i iz geografije - koji prostor zaprema, i u kom kontekstu se taj prostor nalazi. Na zapadu, identitet je ono sto sada vidis. Ono sto mozes da identifikujes na licu mesta. Danas sam pravoslavan, sutra mogu biti budista, te dve stvari jedna s drugom nemaju nikakve veze. Danas sam Srbin, sutra mogu biti Norvezanin. Nema veze. Danas sam hetero, sutra mogu biti sodomo - nema veze. I ja ovo govorim bez ikakvog vrednosnog suda. Obe stvari imaju svoje prednosti. I - nema prelaza iz jedne u drugu, mogu se praviti smese, ali ne legure. Ne moze intensionalac postati ekstensionalac, ne da mu istorija. Ne moze ni ekstensionalac postati intensionalac, jer ce istoriju i geografiju, i samu intensionalnost, doziveti ekstensionalno.

Samo ostaje Slobodan Marjanovic da zivi jednom nogom u jednom, drugom u drugom svetu.