O nacionalizmu i patriotizmu

Šta je nacionalizam, a šta bi mogao biti vrednosno pozitivni patriotizam

Jednom mi je kolega, i dobar prijatelj, na neku opasku o nacionalizmu, rekao Pa i ti si nacionalista, samo jugoslovenski. Što mi je navelo da po ko zna koji put upadnem u preispitivanje sebe i svog stava, svoje definicije nacionalizma, i pitanja smislenosti i opravdanosti afekta prema državi, odnosno prema etničkoj ili drugoj kulturnoj zajednici. Šta je nacionalizam? Postoji li zaista patriotizam kao nešto što je suštinski različito od nacionalizma i pritom etički održivo?

 

Nacionalizam sa kojim ja imam iskustva, značenje te reči u mom mentalnom leksikonu, ključno se oslanja na sledeća obeležja:

• verovanje u višu vrednost ili više kvalitete svoje nacionalne zajednice u odnosu na druge,
• želju da pripadnicima svoje zajednice pribavim privilegovan pravni, politički ili drugi status na štetu drugih ljudi i zajednica,
• prepoznavanje identiteta vezanog za tu zajednicu kao svog primarnog identiteta i potrebu da o tome govorim, ističem njegove simbole,
• iracionalnu, prenaglašenu lojalnost zajednici, izraženu kroz projekciju apstraktnih interesa te zajednice nevezanih direktno za dobrobit njenih članova, i stavljanje tih interesa ispred ovih potonjih.

I onda ja nisam nacionalista. Stav o Jugoslaviji koji zastupam je zasnovan na tome da ona predstavlja dobar balans između, na jednoj strani, stepena kulturne i jezičke sličnosti, istorijskog statusa u odnosu na velike imperije i drugih ujedinjujućih sociopolitičkih parametara, i na drugoj veličine, u pogledu teritorije, brojnosti stanovništva, raznovrsnosti i bogatstva resursima. Balans koji omogućuje održanje i funkcionalnost države, odnosno njen kapacitet za suverenost i učešće u građenju sveta bez imperija. Ne mislim da Jugosloveni ili jugoslovenstvo nose bilo koju vrednost po sebi, ne želim da Jugoslavija bude imperija ni prema drugim državama niti prema svom stanovništvu, generalno ne rangiram identitete - vidim ih kao nužno zlo čije efekte treba svesti na one pozitivne. Ne osećam lojalnost sem one koja leži u solidarnosti i branjenju slobode i suverenosti (gde suverenost vidim ne u izolaciji, nego u solidarnosti sa drugim zajednicama). 

Ja dakle verujem da je antiimperijalna, solidarna Jugoslavija, možda i nešto veća od SFRJ, država koju treba ponovo ostvariti, razvijati na osnovama antiimperijalizma i solidarnosti, čuvati i braniti, podrediti joj neke lične interese. Ne iz iracionalne vere u njenu uzvišenost, nego zato što ona stvara prostor za bolje ostvarivanje mojih ličnih interesa, i interesa drugih njenih potencijalnih građana, i za bolji uticaj na međunarodne političke i istorijske tokove. Mislim da se takav stav prema jednoj državi može nazvati nenacionalističkim patriotizmom, i da je to patriotizam koji ima pozitivan vrednosni status - bar u sistemu vrednosti koji sam nosim i za koji se zalažem.

Znam da će mnogi pravi levičari reći da je za njih neprihvatljiv svet u kome postoje države i nacije, kamoli da prihvate bilo koju, pa i ovakvu vrstu patriotizma. Ja se sa tim slažem, u smislu cilja političkog delovanja, ali se ne slažem u pogledu metoda. Da, i za mene je samo svet bez država, nacija i granica prihvatljiv kao krajnji cilj političkog rada. Ali da bi se ka njemu išlo, potrebno je stvarati oaze slobode i solidarnosti u kojima će nastajati slobodni i solidarni ljudi, koje će davati primer dobrih političkih praksi, obezbeđivati prostor za sprovođenje pravednih i humanih ideja. Potreban je niz koraka da se do željene situacije dođe. Najvažnije je da promena političkog sistema ide u korak sa promenom kulture, mentaliteta. Skokovite promene, revolucije, obično ne uspevaju u svom cilju jer najveći broj građana ne nosi kulturne i političke koncepte i navike koje mogu da ga iznesu. Država solidarnosti i slobode, kao neophodan prelaz prema svetu bez granica, vrednost je koja se itekako može odbraniti.

Patriotizam je često tek eufemizam za nacionalizam. Termin koji zbog nečeg nosi pozitivnu konotaciju, rezerviše se za manje negativne komponente nacionalizma, i stoga zgodno dođe za skrivanje nacionalizma. Zato je važno jasno oslikati kontrast između onoga što može biti pozitivno i biti značenje reči patriotizam, i onoga što je zlo, a ume da se skriva tiza tog termina.

Etno ili nacio?

Nacionalizam bira jednu od dveju osnova. Prva je država. Takav nacionalista veruje da je njegova država, svojim uređenjem i vrednostima, superiorna u odnosu na druge, i na tome gradi ostale komponente nacionalizma. Druga je etnička zajednica. Ovde nacionalizam i nije odgovarajuć naziv, pa se često sreće i termin etnonacionalizam. Etnonacionalista smatra da je njegova etnička vrednija od drugih. Pretežno u prvi tip spadaju helenski nacionalizam iz starog veka, francuski nacionalizam s početka i austrougarski s kraja devetnaestog. U potonji, između ostalih, nacionalizam fašističke Italije, nacističke Nemačke, cionizam, i balkanski nacionalizam poslednjih stotinak godina. Njime želim više da se pozabavim.

Etnonacionalizam uspostavlja nerazdvojivost pojma države i pojma etničke zajednice. Moja etnička zajednica mora da ima svoju državu, a država mora da se zasniva na etničkoj zajednici. Država onda za cilj ima ostvarenje interesa etničke grupe. To nisu neki interesi koje sama etnička zajednica formuliše i prepoznaje kao svoje. To su interesi koje za celu zajednicu određuje sam etnonacionalista. 

Etnonacionalista je, kakvo god odelo nosio, koliko god knjiga pročitao i citirao, kakvim god tonom govorio - uvek grub, sirov, nasilan um. On ne ume da razgovara, ne ume da čuje drugog, da razmotri njegovu poziciju, njegove argumente, njegova prava i interese. Za njega je važno samo njegovo mišljenje, ono je jedino ispravno, a drugi treba da ga prihvate. Neka cela zajednica sem njega deli jedan stav o svojim interesima, on će i uzimati u obzir samo interes koji joj on pripisuje, i agresivno delovati u skladu s njim. 

Stil nacionaliste, njegova estetika, njegovi izbori, u potpunosti spadaju u šund. Megalomanija: moja nacija je veća od njihove, moja država je veća od njihove, moja zajednica je brojnija od njihove, moj spomenik je veći od njihovog. Ili ako nije, cilj je da bude. Opšta mesta, patetika, prozirna, primitivna simbolika.

Ključno, međutim: moja država je veća od njihove. Ili ako nije - daj svi da poginemo da tako bude. Ja poslednji, jer bez mene - ko će znati prave interese naše zajednice?

Kad ga pitaš zašto je povećanje države u interesu etničke zajednice, nacionalista će iskoristiti bilo kakvu potporu, bilo koji materijal, koliko god on ne činio nikakav argument, nemao logičku koherentnost, zasnivao se na laži. Na primer: moja zajednica je tamo nekad živela. Ili: mojoj zajednici je to sveta zemlja. Ili: pripadnici moje etničke zajednice danas tamo žive (makar živeli u beznačajnoj manjini i bez interesa da se ujedinjuju). 

Manjinsko prisustvo etničke zajednice u drugoj državi najbolje ilustruje prirodu etnonacionalizma. On je uvek veoma zabrinut za tu "svoju" manjinu. Uvek je predstavlja kao diskriminisanu, uvek traži za nju nešto više. I nada se da to više neće dobiti. Jer što je toj manjini bolje, to je on nesrećniji. Njemu ona vredi samo onoliko koliko se može iskoristiti za mržnju i neprijateljstvo prema drugoj državi. Najmanje kao sredstvo destabilizacije druge države, a idealno za rat. Osvajački rat u odbrambenom krznu: zaštita ljudskih prava pripadnika manjinske zajednice.

Naravno, za tu igru je potrebno dvoje. I druga država mora da bude u vlasti etnonacionalizma, da bude vođena istom logikom. Zato je za etnonacionalistu prisustvo u državi pripadnika drugih etničkih zajednica čista pretnja. Treba je držati pod kontrolom, pod čvrstom rukom - da ne bi poslužila drugoj državi kao sredstvo destabilizacije ili izgovor za rat. Koristiti je za stvaranje atmosfere mržnje, straha, ugroženosti. I pogotovu učiniti sve da što pre nestane. Tihim izumiranjem ili silom.

A pošto ništa nije dovoljno, i svega treba više, druge etničke zajednice nisu dovoljne. U okviru svoje zajednice se targetiraju svi koji odudaraju od protoripa. Oni koji niti hrle da ubijaju i ginu, niti da ove prve upotrebe. Oni koji ne žive na pravom delu teritorije, ne govore pravi dijalekat, ne privlači ih pravi pol, imaju anatomiju, fiziologiju ili kogniciju koja ih razlikuje od drugih. Oni koji ne doprinose etničkom interesu u dovoljnoj meri i na pravi način. Svi oni takođe predstavljaju kontaminaciju, smetnju, treba ih učiniti nevidljivim, odnosno ukloniti.

Etnonacionalizam to može neko vreme skrivati retorikom i glumom, ali on je uvek fašizam. Uvek nosi totalitarnont, antidemokratičnost, isključivost, nasilnost, rasizam, eugeniku, diskriminaciju po svakom osnovu, privilegovanu društvenu poziciju za one koji izvikuju parole, manifestuju poslušnost. Uvek završi u ratu i istrebljenju.

Demokratija zahteva da građanin prihvati državno uređenje, zakone, vladu koji su rezultat demokratskog procesa i kada nisu u skladu sa svim njegovim ličnim političkim interesima i stavovima. Građanin se u institucijama bori za bolju zastupljenost svojih stavova. Etnonacionalista ovo ne prihvata. On ne priznaje državu koja nije u potpunosti podređena etnonacionalizmu. On je efektivno izdajnik svoje države, rušilac njenog ustavnog uređenja i pogotovu sistematski istrebljivač njenih institucija sve dok njome ne zavlada goli fašizam.

Etnonacionalizam kao prećutna zavera

Postoje dva profila etnonacionaliste: lider i sledbenik. Sledbenik je iz redova najsiromašnijih, najnemoćnijih, depriviranih. Suočen je sa stvarnošću koju nije spreman da prihvati: eksploatisan je, opljačkan, odbačen, lišen intelektualnih i materijalnih resursa da se za sebe bori, suočen sa surovim blokom nosilaca moći. Dostojanstvo mu nalaže borbu, dugu, iscrpljujuću, rizikovanje života, trpljenje i većih neprijatbnosti od onih sa kojima živi. On želi da ga ta čaša zaobiđe. I izlaz nalazi u obmani koju mu nudi etnonacionalizam: njegova nepravda je grupna, etnička, i sa tom grupom on se može boriti za pravdu i unaprediti svoj imovinski, socijalni i simbolički status. On zatvara oči pred svim znacima da je ideja koju prihvata demagoška, da živi u laži. uključujući i činjenicu da on svoj status ne popravlja boreći se za svoju zajednicu, već boreći se za privilegije - pre svega svojih vođa, a onda i svoje, a uvek na štetu drugih ljudi, još obespravljenijih nego što je on bio.

Lider nijednog trenutka ne veruje u ideje etnonacionalizma. On mu pristupa kao piramidalnoj shemi. Etnonacionalizam je roba koju on kupuje svojim društvenim resursima i prodaje je sitnijim ribama dobijajući za uzvrat njihove društvene resurse. Političar ulaže svoje političke kontakte, retoriku, glasače, rad u kampanji. Kapitalista ulaže novac. Glumac ulaže popularnost, patos, umetnički autoritet. Lingvista ulaže naučni ugled, veštine mešetarenja pseudonaukom. Sledbenik ulaže svoje telo.

Lider je u svakom trenutku svestan svog položaja u piramidi, i pokušava da se upravljanjem resursima popne na višu poziciju. Svaki od njih cilja sam vrh. I zna da što je bliži vrhu, to uz resurse ulaže i veći udeo rizika. Resursnog rizika: da bude izigran i ispadne iz piramide. Uključujući telesni rizik: da bude nađen u reci ispod nekog šlepa ili mosta. Veština je u tome da resursi koje stavlja na raspolaganje uvek pretegnu u odnosu na rizik koji predstavlja.

Najveći strah etnonacionalisti izaziva poziv na dogovor, na racionalnu diskusiju o interesima zajednice. Dovođenje u pitanje interesa etničke zajednice koje on uspostavlja. Da li je zajednici zaista u interesu da ima državu? Da li joj etnička država zadovoljava interese bolje od ideološke ili neke treće države? Da li joj je zaista u interesu da ta država bude što veća - postoji li neka optimalna veličina? Da li joj je u interesu da istrebi druge zajednice? Da li joj je u interesu da sarađuje sa drugim državama, ili da se naoružava, da ratuje? Želimo li zaista da etničke interese nadredimo kvalitetu i kvantitetu života? Da li je etno-simbolika koja se nudi autentična? Jesu li autentične tradicije koje se slave? Jesu li korisne, jesu li žive? Koji argumenti govore da su interesi zajednice upravo ti koje namećete? Ko ste vi da celoj zajednici nametnete svoj stav? Ova pitanja prete da otvaranjem očiju članovima zajednice blokiraju rast piramidalne sheme, i njih etnonacionalisti napadaju najjačim oružjima.

Etnonacionalista lider će čak i kada u milionskoj naciji on jedini zastupa etnonacionalizam, a svi drugi su složni oko njemu suprotnih principa, govoriti i delovati kao da su svi u zabludi a samo on u pravu. Optuživaće za izdaju, pretiti, vikati, napadati, jednako kao da svi misle kao on. Stvaraće strah, mržnju, neprijateljstva, izazivati sukobe sa drugima. Ne zato što veruje u svoju ideju, nego jer mu je ona sredstvo za jačanje svog ekonomskog, političkog i društvenog statusa. Na račun interesa etničke zajednice. 

Stvarni interesi etničke zajednice, oni koji bivaju potisnuti i lišeni ostvarivanja, tako postaju stvarni izvor dodate vrednosti u piramidalnoj shemi. Životi ljudi koji ginu u ratu, kvalitet života ostalih: zdravlje, obrazovanje, kultura, zabava, ishrana, matgerijalno bogatstvo - sve se to pretače u imovinu i status etnonacionalističkih lidera, unutar svih domena, od politike, preko biznisa do obrazovanja, nauke, kulture, zdravstva, sudstva... Autoritet u bolnici postaje ne najbolji lekar nego najglasniji nacionalist, autoritet u nauci, kulturi, takođe. Posao dobije ne najbolja ponuda već najviša pozicija u pirramidi etnonacionalizma. Pijavica pušta krake, isisava život i pretvara ga u zadovoljenje patoloških poriva.

Kao kod svake piramidalne sheme, u krajnjoj fazi, rast se iscrpljuje, i maska se skida. Kad se stvarni interes etničke grupe pojede, više se i ne krije zavera, ne krije se da je lična korist, interes kriminalne organizacije koja shemu koristi - iznad proklamovanih etnonacionalistzičkih interesa. Ti interesi se i dalje koriste na isti način, ali pretnja više nije etiketa izdajnika etnikuma, već golo nasilje. To liderima omogućuje da posegnu za drugim resursima: da uz etničke interese u igru ubace i druge retoričke sadržaje, i tako pristupe i drugim resursima radi produženja života sheme. Pre ili kasnije, shema se ipak ruši, kada obično i dugovi dolaze na naplatu.

Parabola pojedinca

Zamislite čoveka koji isključivo govori o sebi. U superlativima. Koji drugima neprestano objašnjava kako je on bolji, važniji od njih. Nikad nikog ne pita za zdravlje, svaki razgovor koji nije o njemu mu smeta. Ako neko kaže bole me leđa, on će ga prekinuti sa mene su jednom toliko bolela leđa da je doktor rekao da to nikad nije video. Ako neko kaže da ima problem, on mu odgovori kako on najbolje zna da reši takav problem, okrene se i ode.

Nikad nikome ne pomogne. Ne učestvuje u zadružnim poslovima. Kad ga pogodi nesreća i ne može sam, ide i traži da mu pomognu, sve vreme ponavljajući kako je on uvek svima pomogao, a njemu nikad niko. Ako mu neko pomogne - ponaša se kao da je taj time odužio mali deo neiscrpnog duga prema njemu. Drugima preti. Kune.

Ne govori nego viče. Stalno velike reči: pravda, bog, žrtva, zakonopravilo, dug prema precima, očevina, umreti ako treba, nebeski čovek, pravednik. Svaku rečenicu počinje sa nesporno je, jasno je, nema sumnje, kao što znamo, dobro je poznato... I u svakoj iznese neistinu ili stav s kojim se većina neće složiti.

On je u svakom odnosu oštećen. Sleduje mu više nego što je dobio i nego što ima. Otima komšijska imanja, pomera među, tuče se. Njegova loza je najstarija. Na svakom mestu, prvo su živeli njegovi preci, i zato svako mesto njemu pripada. On je jedini pravi potomak svojih predaka, njegova braća i sestre to nisu.

Žena mu služi da kuva, pere, čisti i rađa decu. Deca, da mu omoguće lagodan život. U porodici samo on ima pravo na želje i samo on ima pravo na mišljenja. Njegove želje i mišljenja su i njihove želje i mišljenja. On spava u krevetu, a oni na podu. Kuva se za njega, oni jedu šta ostane. Što više se zadužuje, rasipa imanje, to više govori o bogatstvu koje mu pripada, koje mu je oteto, koje će on vratiti. Uči decu da mrze. Kod kojeg se ne prihvati, on ga tuče, zlostavlja, isteruje.

Sve su ovo direktni ekvivalenti osobina etnonacionalizma u odnosima među zajednicama, preneseni na nivo pojedinca. Mnogo je više ljudi koji će se zgroziti opisanog čoveka, od onih koji će to isto odbaciti na nivou zajednice. Razlog je u konformizmu. Kad pojedinac ispoljava opisane osobine, to ga odvaja od drugih. Kad se ispoljavaju u pogledu zajednice, onda ih ispoljava grupa, unutar koje se obezbeđuje socijalna validacija. Mnogi zapravo svoju potrebu ili težnju da budu poput opisanog pojedinca, koju suzbijaju pod društvenim pritiskom, nadoknađuju na nivou grupe kroz etnonacionalizam. I upravo zato se svaki etnonacionalisti imaju lidere koji se prilično dobro uklapaju u ponuđeni opis pojedinca.

Važnost patriotizma

Zajednica se od ideoloških piramidalnih shema može braniti solidarnošću, obrazovanjem, empatijom, socijalnom pravdom. Ali kulture su inertne, a istorijski trenutak je takav da gotovo sve svetske kulture važnu ulogu pridaju etničkoj i/ili nacionalnoj pripadnosti. Nju ovo čini idealnim izvorom resursa. Odbacivanje država, granica, etničkih identiteta ima smisla kao krajnji cilj, ali ne kao trenutna strategija. Za sada, dosežni cilj i poželjno sredstvo dalje evolucije  predstavljaju dobre države.

Trk krda u ambis

Ima ono kad su nekog našeg popularnog fudbalera pitali za omiljenog savremenog srpskog pisca. Pa on dao jedini ispravan odgovor Ivo Andrić, a novinarka mu rekla: ali Andrić je već 30 godina mrtav. I čovek zabrinuto pitao: pa ko je sad srpski pisac?

Ne zato što je fudbaler, nego što je prosečno ljudsko biće, taj fudbaler verovatno nije pročitao nijednu knjigu, i pojma nema zašto bi iko to radio. Ali on zna da je omiljeni srpski pisac Ivo Andrić. On verovatno vozi nekog BMWa i to mu je omiljeni brend automobila, ali i tu - ne zato što on pravi razliku između ponašanja u vožnji, udobnosti, vizuelne estetike ovog i onog brenda i modela, nego jer on zna da je omiljeni srpski automobil BMW. 

Kad je krenula tranzicija, i kad su planule mini-mlekare, a sa njima i prodavnice mlečnih proizvoda, pojavile su se razne vrste sira. Posle sjeničkog i staroplaninskog - razna proizvoljna geografska imena: kopaonički, kraljevački, golijski, uglavnom bez neke veze sa sirem kakav se tamo pravi. U nekom trenutku se pojavio i jastrebački sir, nekakav univerzalni sir solidnog kvaliteta, u tankim kriškama, zgodan i za meze i za kuvanje, i cenovno negde u sredini. Nije dugo prošlo, i skoro svi su kupovali jastrebački sir.

Posle par godina, primetim da je jastrebački sir najskuplji među kravljim sirevima, a često i uopšte, u skoro svakoj mlekari. I da je i dalje najprodavaniji. 

U Nišu sam na nedelju dana. Prvo jutro sam se probudio, otrčao do Parking servisa da kupim godišnju pretplatu, i pravo u mlekaricu. Kupio nekoliko vrsta sira, najviše jastrebačkog, i dalje najskupljeg, jer to mi je sigurno. Probamo ga - potpuni otpad, najgora, najniža moguća kategorija sira. Kiseli, ukvareni miris, meka žilava tekstura, kiseli ukus.

Mislio sam da možda sad mnogi prave sir pod tim imenom, pa sam nabasao na pogrešan. Kupim na još jednom, sigurnijem mestu - potpuno isto. Pokušam da ga upržim sa paprikama - on niti se topi, niti može da se zapeče, ostaje neka želatinasta struktura, prženje nema nikakvog efekta ni na ukus, ni na miris, samo se paprika natopi tečnošću koju ispusti.

Takvo smo tržište. Kad krdo učvrsti "ispravan izbor sira", kad ga fiksira na jastrebački, niko se više ne oslanja na svoje iskustvo. Niko ni ne misli da li mu je taj sir ukusan, da li je zdrav, da li je sir. Ti znaš da se sir kupuje jastrebački, automobil ako možeš da priuštiš BMW, srpski književnik je Ivo Andrić, ženu uzbuđuju muškarci a muškarca žene (pod uslovom da su napunile usne i jedini pokretni deo lica su im očne jabučice), Hrvate i Albance mrzimo, i pušimo električne cigare. I za sve to ćeš platiti bilo koju cenu, pre nego da načiniš nekonformističan izbor.

Tržište to u kapitalizmu nemilosrdno koristi. Ako će neko svejedno kupovati moj sir za velike pare, zašto da me proizvodnja košta mnogo kad može malo? Zašto da mi zarada bude pristojna kad može nepristojna? Dovoljno je zajednicu držati u konstantnom strahu, na ivici panike - neprijateljstvima prema drugim zajednicama, prirodnim pretnjama, nasilnim sadržajem medija, nasiljem režima. I lišiti je sredstava koordinacije - na primer simulakrumom demokratije i narativom o otetoj vlasti kao servisu građana. I zajednica se pretvara u krdo. 

Često čujem ili pročitam da se za mentalitet krda koristi termin kolektivizam. Jedna od zamena teza koje leže u temelju održanja mentaliteta krda. Nisu vrednosti kolektivnog ono što taj mentalitet čini, već upravo njihova suspenzija. Društvo zasnovano na individualizmu, lišeno svesti o kolektivnom interesu, lišeno mehanizama njegovog ostvarivanja, društvo je u kome se pojedinci toliko boje isticanja, neuklapanja, odbacivanja, toliko čine sve da se utope u masu, da efektivno tvore krdo. Društvo u kome kolektivna dezorijentacija, strah, panika, vode stihijskim unisonim izborima. Takvi izbori su po sebi češće štetni nego korisni, a kada ih neko drugi usmerava na svoju stranu - onda su gotovo isključivo štetni. Nekad su ljudi lovili pomoću straha i panike, usmeravali čitava krda u ambise. Danas to psihopate čine drugim ljudima.

Čovek je stil

U Politici je ove nedelje izašao tekst profesora Miloša Kovačevića Osnivanje Fakulteta srpskih studija je šansa koju ne bi trebalo propustiti. Kako je jedna od oblasti kojima se tokom karijere bavio bila stilistika, pitamo se pre čitanja kakav ćemo diskurs pročitati. Hoće li to biti savršeno korektna upotreba jezika u smislu logički i činjenično ispravnih argumenata? Ili pak briljantna manipulacija, vođenje ćitaoca neprimetnim, suptilnim trikom, do neispravnog zaključka koji kkoristi njegovom interesu?  Podeliću tekst u misaone celine i u svakoj razložiti šta nam izbor reči, konstrukcija, značenja i konstrukcije diskursa kažu o stvarnoj poruci koju nam tekst upućuje i njegovom doprinosu evaluaciji osnivanja entiteta o kome govori, i koji ću u daljem tekstu nazivati "fakultetom". Tekst iz članka će biti u crvenom slogu, a komentari u crnom.

Da je aktuelna Vlada Republike Srbije napokon počela ne samo razmišljati nego i poduzimati konkretne aktivnosti za poboljšanju statusa srpskoga jezika kao osnovne nacionalne identitetske discipline, pokazuje njena odluka donesena 6. novembra 2025, koja je dan kasnije izašla i u Službenom glasniku ‒ odluka o osnivanju Fakulteta srpskih studije izdvajanjem departmana za srbistiku, istoriju i ruski jezik sa Filozofskog fakulteta u Nišu. Kao razlog osnivanja ove visokoškolske ustanove od nacionalnog značaja istaknuta je potreba da država preduzme više pažnje ka sve zapostavljenijim identitetskim disciplinama, što bi omogućilo da se u eri globalizma sačuva kulturna samosvest i istorijski kontinuitet srpskog naroda. I zaista niko ko se bavi istorijom i aktuelnim statusom srbistike nije mogao ostati ravnodušan na datu vladinu odluku. 

Sa aspekta estetike stila, u dve rečenice za redom (koje bi trebalo razbiti u pet), profesor Kovačević koristi i zapadnu i istočnu varijantu istog glagola (poduzeti/preduzeti), upotrebljava neuobičajenu i stilski nezgrapnu konstrukciju preduzme više pažnje ka nečemu i govori o srpskom jeziku kao o disciplini - verovatno u nameri da referiše na naučno istraživanje srpskog jezika kao naučnu disciplinu. Ali estetski su aspekti od manje važnosti u odnosu na funkcionalne, odosno sadržajne i intencijske.

Sadržajno, tekst o "fakultetu" govori kao o instituciji nacionalnog značaja, koristeći izraz koji u administrativnoj terminologiji podrazumeva poseban status dodeljen instituciji od strane države ili nekog međudržavnog tela. Ovakav status "fakultetu" o kome govori nije dodeljen (ima ga šest naučnoistraživačkih instituta u zemlji). Da li profesor, koji je dugogodišnji član jednog matičnog naučnog odbora, ne zna značenje izraza ili obmanjuje javnost - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Profesor govori o zapostavljenim identitetskim disciplinama. Profesor je naučnik. Ne bi izneo tvrdnju koja se može meriti (na primer, poređenjem udela disciplina koje on naziva identitetskim u ukupnoj raspodeli sredstava u Srbiji sa drugim evropskim i svetskim državama), a da nema uvida u egzaktne mere koje je potvrđuju. I on će nam te podatke svakako izneti u nastavku teksta.

Profesor govori o identitetskim naučnim disciplinama. Profesor je naučnik. On zna da je identitet stvar partikularnog, stvar subjektivnog, ličnog stava i intersubjektivnih konstrukcija, i da je najvećim delom smešten u polje vrednosnog. On takođe zna da se nauka definiše kao težnja univerzalnom znanju, kao imperativ isključnja svega subjektivnog, pogotovu isključnja vrednosnog. On zna da nauka može da proučava identitete, ali da ono što nauka o njima ustanovi ni na koji način ne utiče na njihov opstanak ili nestanak, niti na njihovu vrednost. Samim tim, trebalo bi da zna da onog trenutka kad nauka počne da služi identitetu  (na primer njegovom očuvanju, negovanju) umesto da ga istražuje u poređenju sa drugim identitetima i u kontekstu drugih mentalnih, kulturnih, društvenih i antropoloških pojava - ona prestaje da bude nauka. Da li profesor nije u stanju da isprati lanac logičkog zaključivanja ili pokušava da obmane javnost - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Govori i o očuvanju istorijskog kontinuiteta srpskog naroda. Profesor je autoritet u oblasti stila. Šta tačno ovim želi da nam kaže. Presupozicija koju njegov diskurs iziskuje je da je istorijski kontinuitet srpskog naroda ugrožen. Preti mu prekid. Kakav to prekid teorijski može biti? Jedna opcija je da se istorijski kontinuitet srpskog naroda prekine u nekoj istorijskoj tačci u prošlosti. To je prema našem iskustvu sa vremenom nemoguće: prošlost je nepromenjiva. Druga opcija je da srpski narod u ovom trenutku ili u budućnosti prestane i zatim ponovo nastavi da postoji. Ja ni to ne mogu da zamislim. Možda profesor prosto želi da kaže da srpskom narodu preti nestanak. Ali govoriti o tome kao o očuvanju kontinuiteta je nespretno i zbunjujuće iz navednih razloga. Da je profesor hteo da kaže da nam preti nstanak, rekao bi da nam preti nestanak. Kada želim da kažem da me boli stomak, neću reći da me boli stomak, noga ili prepona. Kada je izraz višesmislen, i jedno od njegovih značenja se može saopštiti jednoznačnim i pritom jednostavnijim iskazom, onda se podrazumeva da onaj ko je upotrebio višeznačni izraz nije imao u vidu to jednoznačno izrazivo značenje (u lingvistici se ova pojava zove skalarna implikatura, profesor je svakako čitao Grajsa, Horna, Gazdara, Levinsona, Kierkiu).

Jer, posle toliko dugog, najčešće svesnog,  komunističkog  i postkomunističkog zapostavljanja identitetskih nauka, evo je došlo i dugo očekivano vreme da se njima posvećuje posebna pažnja, već samim tim što će, formiranjem fakulteta nacionalnih nauka,  dobiti istaknuto mesto ne samo na  niškom univerzitetu nego u srpskom društvu u celini.  Od svih kojima je srbistika na srcu ne samo naučno, i koji su se godinama borili za njen bolji društveni status, koji su ukazivali na kontinuirani nipodaštavajući odnos prema njoj ‒ a kojima i sam pripadam ‒  očekivalo se da podrže datu odluku, da ukažu šta novi nacionalni fakultet mora prevazići od nemalih problema s kojima se srbistika u svom više nego vek i po dugom univerzitetskom životu susretala i neretko umesto prvih puteva birala stranputice, zbog kojih danas i jeste u vrlo nezavidnom stanju (čemu je možda i najbolji pokazatelj sve veća nezainteresovanost za njeno studiranje). 

Još dve rogobatne rečenice teške za praćenje. I u njima odsustvo empirijske podrške za tvrdnju o zapostavljenosti jednih disciplina u odnosu na druge. Izgleda da profesor Kovačević pod zapostavljenošću ima u vidu neku svoju ličnu, subjektivnu meru: disciplinama kojima se on bavi se ne pridaje značaj koji bi on volo da dobije. 

Profesor nam saopštava da će te njegove discipline dobiti posebnu pažnju time što će biti izdvojene na poseban "fakultet". Izgleda da profesor ne razlikuje posebnost kao izdvojenost od posebne pažnje. Zamislite baštu u kojoj je cveće izmešano. Posetioci više gledaju jedne cvetove nego druge, ali im pogled padne na svaki. Šta se dogodi ako cvetove koji su privukli najmanje pažnje izdvojimo u udaljenu leju? Posetioce će i dalje privlačiti isti cvetovi, a oni izdvojeni će izgubiti i pažnju koju su ranije dobijali budući pored onih privlačnijih. Izdvajaju se studijski programi sa prosečnim brojem prijavljenih za upis daleko ispod fakultetskog proseka. Svi studenti programa koji se izdvajaju, stotine njih, izjasnili su se da neće preći na "fakultet" i zabranili "fakultetu" pristup njihovim ličnim dokumentima. Dodatno, time što su izdvojene, te će discipline ostati i bez intenzivne interakcije sa drugim oblastima nauke, što je, profesor kao naučnik to svakako zna, za svaku naučnu disciplinu pogubno. Da li se profesoru potkradaju sve ove logičke greške, ili nas ciljano obmanjuje - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Profesor govori o ljudima kojima je srbistika na srcu ne samo naučno. Profesor je ekspert u oblasti stila. Možda sam ja neuk čitalac, ali ne znam šta znači biti na srcu naučno, još manje kako to drugačije jedna naučna disciplina može biti na srcu, i ostati naučna disciplina. Ne znam jer je to kontradikcija po samoj definiciji nauke, što sam već obrazložio.

Pričom o srbistici na srcu i podršci "fakultetu", profesor proziva svoje mlađe kolege. I ovo je centralna tačka teksta, njegova svrha: autor u vreme pisanja verovatno zna da je dozvola za rad za "fakultet" spremna, i želi da izvrši pritisak na nastavnike koji ne žele da na njemu rade da se predomisle. 

Na Departmanu za srbistiku Filozofskog fakulteta je od 27 članova svega pet glasalo za prelazak na novi "fakultet", dok je sedamnaestoro bilo protiv. Svih sto dvadesetak studenata srbistike izjasnilo se protiv prelaska na novi "fakultet". Većina fakulteta, departmana, instituta u zemlji koji se bave srbistikom su osudili osnivanje "fakulteta" i naznačili da sa njim neće sarađivati. Čiju će to pažnju onda "fakultet" privući, osim šake onih koji ga radi ličnog interesa osnivaju?

Reklo bi se da je profesor mnogo propatio pod komunizmom i postkomunizmom. Nije mu dato da studira, magistrira, doktorira. Sigurno nije bio član KPJ, i nije smeo da kaže da je Srbin (šta je govorio?). Nije bio u SPSu, nije sada u SNSu. Kao takav, nije mogao do posla na univerzitetu, nije mogao da objavljuje, pa sada, konačno oslobođenog identiteta, ima mnogo da nadoknadi.

Profesor Kovačević je nesumnjivo jedan od najuticajnijih srbista već viš od četrdeset godina. Koja je njegova uloga u navodnom biranju stranputica? Koje su to stranputice? Koji su argumenti da su u pitanju stranputice? Misli li na naučn stranputic, ili govori o ideologiji, j li stranputic ako se nauka ne potčini nacionalizmu? Naučnik diskutuje konkretnim iskazima, činjenicama i argumentima. Političar diskutuje nejasnim, zapaljivim floskulama, neodređenim izrazima koji insinuraju tuđu krivicu, stavom da su po definiciji i bez potrebe za argumentima njegove ocene i predlozi ispravni, a njegovih kolega koje se ne slažu pogrešni. Naučnik kada evaluira razvoj nauke govori o naučnim teorijama, ne zagovara potčinjavanje ideologiji. Piše li tekst profesor Kovačević ili političar Kovačević? Zastupa li tekst interese nauke ili interese (interesne skupine unutar) jedne partije? Ima li neprestano i intenzivno ispoljavanje ovog ponašanja u srbistici uticaja na sve veću nezaintersovanost za njeno studiranje.

Odluka o osnivanju Fakulteta srpskih studija bila je za sve koji se bave identitetskim naukama i koji su se borili za njihov bolji status prilika da se trasira svetlija budućnost identitetskih nauka na srpskim univerzitetima, a  samim tim i u srpskom društvu u celini. Trebalo je datu odluku prihvatiti i iskoristiti kao priliku (da li i poslednju?)   da se identitetske nauke u srpskom društvu sačuvaju od potpunog urušavanja i nestanka. Iskoristiti je kao jedan od politički i društveno najznačajnijih podsticaja za savremeni akademski razvoj srpske humanistike.

Svakako političar Kovačević. I to populistički, pa i nešto gore. Širenje panike. Svetla budućnost pod mojom čizmom ili apokalipsa u svakom drugačijem slučaju. Profesor Kovačević odluku kriminaln organizacije koja je otela državu da osnivanjem "fakulteta" pokuša da razori Univerzitet u Nišu, i pre svega uništi svaki prostor za protest, uvodi između redova kao jedan od politički i društveno najznačajnijih podsticaja za savremeni akademski razvoj srpske humanistike.  

Odluka Vlade o osnivanju Fakulteta srpskih studija naišla je čak više na kritiku negoli na odobravanje. Začuđujuće je da je među kritičarima bilo, iako u manjini,  i onih koji se bave identitetskim naukama.

Osnivanja "fakulteta" osudili su, i podržali Filozofski fakultet u Nišu Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Katedra za srpski jezik i književnost i Katedra za ruski jezik Filozofskog fakulteta u Prištini, Odeljenje jezika i književnosti SANU i Akademski odbor za visoko obrazovanje sanu, Institut za srpski jezik SANU, Institut za književnost i umetnost SANU, Filozofski fakultet u Novom Sadu i njegov Odsek za srpski jezik i lingvistiku, Katedra za srbistiku Filozofskog fakulteta u Banjaluci, Katedra za rusistiku Filozofskog fakulteta u Istočnom Sarajevu, Institut humanističkih nauka, Zajednica instituta Srbije, Slavističko društvo Srbije, Srpskog književnog društva, i izvinjavam se brojnim institucijama koje neću nabrojati - svi se mpogu naći na linku s početka odeljka. Nosioci kritike upravo su bili naučnici iz disciplina koje profesor antinaučno naziva identitetskim, i gotovo svi ti naučnici stali su iza osude. Ne zna li profesor Kovačević za sve ove javno izrečene stavove ili obmanjuje javnost - nije u mojoj moći da procenim.

 

Pritom kritičari nisu ukazivali na to koliko je data odluka pozitivna ili štetna po budući razvoj nacionalnih disciplina, a to je trebalo da bude jedini svrsishodan predmet diskusije. 

Osim što mu se omaklo da svoju opsesiju nazove pravim imenom umesto eufemizma identitetske discipline - jer upravo je sve vreme u pitanju težnja da se naučno istraživanje stavi u službu nacionalizma, profesor ovde pokazuje zavidan kapacitet za demokratičnost i akademsku diskusiju. On kao jedan učesnik u raspravi određuje šta je jedini predmet diskusije, i to sasvim slučajno upravo svoj osnovni instrumnt ostvarivanja ličnih ciljeva: nacionalizam. 

U kritici su se, po pravilu,  ponavljale paušalne ocene da je "Vladina odluka protivustavna i protivzakonita" (kao da ne postoji pri Skupštini Srbije zakonodavnopravni odbor, ili kao da se protivzakonitost ne može dokazati sudskim putem), pri čemu se zaboravlja da je sve fakultete u Srbiji od 1905. godine osnovala upravo država (pa kako onda da joj se osporava pravo da osnuje i ovaj fakultet). 

Profesor srbistike ovde prisvaja autoritet i u oblasti prava, nažalost neuverljivo. Konkretne i detaljne argumente o nezakonitosti odluke izneli su timovi pravnih eksperata sa Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Beogradu, tako je odluku ocenio i Pravni fakultet u Nišu. Profesor Kovačević, iako nestručan u oblasti prava, ima svako pravo da njihovim argumentima suprotstavi svoje - ali on to ne čini. On njihove argumente i ne pominje. Profesor sa svoje strane nudi argument da postoji pri Skupštini Srbije zakonodavnopravni odbor, i da se protivzakonitost može dokazati sudskim putem. Osim što takav odbor ne postoji, niti na bilo koji način u pravnom sistemu Republike Srbije Skupština može razrešavati pravne sporove, izneseni stav je duboko ciničan. Države Srbije realno nema, nju je otela kriminalna organizacija. Zakoni se u Srbiji primenjuju sporadično, selektivno, kada služe direktnom materijalnom interesu kriminalne organizacije na vlasti. Profesor Kovačević se uz takvu vlast svrstao, vodeći se neoborivom logikom Vesne Zmijanac da je uz vlast sve lakše (osim, naravno, ako neko ima savesti i empatije), i piše potpuno ignorišući činjenicu da je ustavni poredak oboren, da pravna država ne funkcioniše. Da li profesor Kovačević živi u zabludi, ili na štetu građana Srbije, nauke, svoje struke, obmanjuje javnost - zapravo je i najmanje važno.

Drugi gotovo horski prigovor bio je da se činom izdvajanja triju departmana iz okrilja Filozofskog fakulteta nanosi velika šteta samom Filozofskom fakultetu u Nišu. Međutim, teško je logički shvatiti kako se može naneti šteta fakultetu ako se ostvaruje društveni i naučni boljitak nacionalnim disciplinama koje su se dotad na njemu izučavale.  Zato je gotovo apsurdna tvrdnja  da jedan fakultet može imati štetu ako se poboljšava status dotad na njemu izučavanih nacionalnih disciplina.  

Teorija argumentacije, naučna disciplina bliska stilistici, prepoznaje niz argumentacijskih prekršaja - znakova (pokušaja) manipulacije i nekonstruktivnog učešća u razgovoru. Jedan od njih je petitio principii, poznat i kao prekršaj prezumpcije. Kod ovog prekršaja jedan učesnik u raspravi podrazumeva kao istinit stav koji je očito neistinit ili ga u najmanju ruku drugi učesnici smatraju neistinitim. Tako ovde profesor kao prihvaćenu istinu podrazumeva stav da će se status disciplina poboljšati ako one budu izmeštene na "fakultet" za negovanje nacionalizma. Što je iz razloga koje sam već izneo sasvim očigledna neistina (izdvajanje naučnih disciplina od drugih srodnih disciplina, i to na antinaučnu instituciju, može samo da im našteti). Ali sve i da ovo stoji, sama Kovačevićeva logička konstrukcija sadrži fatalnu grešku. Savršeno je moguće da izdvajanje dela iz celine pogoduje tom delu, a da šteti celini. Recimo, ako maticu i desetinu radilica preselite u novu košnicu, može se desiti da procvetaju, ali će izvorna košnica biti uništena. Šteta svakako može biti učinjena. Samo se društveni i naučni boljitak se osnivanjem "fakulteta" ne ostvaruje, u prilog tome govori mnoštvo argumenata od kojih su neki navedeni na kraju teksta.

Neke od kritika su, kad se propuste kroz naučne pa čak i zdravorazumske  kriterijume, prosto smešne, kao npr. da je glupost što drugi narodi imaju takve fakultete, pa na "tu glupost" ne treba da se ugledamo; da je patriotizam "pribežište hulja"; da "identitetske nauke" i ne postoje; da će "studenti da se stide diplome stečene na Fakultetu za srpske studije",  i tako dalje i tome slično. 

Nikako ne bih potcenio profesora Kovačevića mogućnošću da ne zna da nazivanje tuđih argumenata smešnim nije argument protiv njih. Tako da ostajem zbunjen ovom rečenicom.

Još manje bih potcenio njegovo poznavanje frazeologije. Kaže se za nacionalizam, ne za patriotizam, da je pribežište hulja. Postavlja se osnovno pitanje stilistike: koji je cilj, ili motiv, ove devijacije?

U diskusiji nije iznesen argument da drugi narodi imaju takve fakultete. Narodi nemaju fakultete. Profesor to zna. Fakultete imaju države. A argument na koji misli je da samo jedna država (a ne države) ima "fakultet" poput onog o kome je reč: Hrvatska. Tamo je osnovan kao ustupak jakom fašiziranom segmentu društva, pogotovu političke i finansijske elite. Uz malo ili nimalo hiperbole: srpski nacionalisti uzor nalaze u ustaštvu. To je argument, a njegovo krivo predstavljanje argumenta je - pa već, ili nesposobnost da ga razume, ili obmanjivanje javnosti.

A  glavni "antiprotivni" kriterijum je svakako onaj da iza ove odluke ne stoji nacionalni, nego "partijski interes", pa se zapravo polemiše sa namerama onih s kojim se politički ne slažemo, a ne sa njihovim konkretnim aktivnostima. Sve se svodi da se nikako kao pozitivno ne može prihvatiti ništa što predlažu politički protivnici, pa makar to bilo i na širu društvenu i nacionalnu  dobrobit. Jasno je, međutim, da je nebitno koja politička opcija stoji iza navedene odluke, nego da je bitno koje dobre a koje loše strane data odluka ima za budući status nacionalnih disciplina. A nesporno je da ona  pruža osnovu za poboljšanje teškog stanja u kome se danas identitetske nauke nalaze. Zato bih  apelovao da se status srbistike poboljša na svim univerzitetima, a samim tim i u društvu u celini,  i da se na svakom od njih osnuju fakulteti za srpske studije, ako je to, a jeste,  na dobrobit srbistike same. 

Profesor nastupa iz pozicije autoriteta pišući da je jasno [da je] nebitno koja politička opcija stoji iza odluke i da je nesporno da ona [kriminalna organizacija - u širem smislu, i kriminalna organizacija je politička opcija, pogotovu za njene članove, prim. B.A.]  pruža osnovu za poboljšanje teškog stanja u kome se danas identitetske nauke nalaze - još jedan prekršaj pravila argumentacije. Stavovi važe onoliko koliko jakim argumentima podržani, a koliko se za autoritet izdaje onaj ko ih je ponudio. A autoritet je autoritet u meri u kojoj i do trenutka do kog se u delu potvrđuje. Autoritet ima i svoju stručnu (recimo stilističku), i svcoju moralnu stranu.

Šta god uzeli da znači izraz identitetske discipline, recimo nekakve discipline nacionalističke indoktrinacije. Čak ni za njih ne znamo da bi osnivanje "fakulteta" neophodno bilo dobro. Šta god opet za njih bilo dobro. Koliko god neko sebe nametao kao autoritet i jemčio svojom autoritativnom rečju.

Važno je prepoznati da nacionalni interes nije isto što i nacionalistički interes, a to opet nije isto što i interes nacionalista. Nacionalizam je ustvari uvek štetan po nacionalni interes (kao što je i kod pojedinca neumerena samoljubivost i pohlepa pre štetna nego korisna) - ali je koristan po nacionalistu. Pogledajmo samo šta je nacionalizam devedesetih doneo Srbiji i njenim građanima, a šta nacionalistima: Vučiću, Dačiću, raznim Jorgovankama i Majama. Kontinuitet za koji su se izborili nije istorijski kontinuitet srpskog naroda kojim šire strah, već samo kontinuitet svog interesa.

Neistina je i da argument partijskog interesa pomera diskusiju na polje politike. Diskusija je tu od početka, političko je samo osnivanje "fakulteta". Sam profesor Kovačević u ostatku teksta govori o tome. Prvo ističući nacionalizam kao cilj naučnog rada i osnivanja "fakulteta": nacionalizam je politički cilj i politički program. I drugo, time što se jasno svrstava uz kriminalnu organizaciju koja je otela državu. "Studija izvodljivosti" na više mesta ukazuje da je jedan od ciljeva osnivanja stvaranje ostrva unutar univerziteta pod punom kontrolom partije na vlasti, a na štetu autonomije univerziteta, mogućnosti studenata da se organizuju i bore za svoje interese, i iste mogućnosti za univerzitetske nastavnike i istraživače. Najzad, što je najvažnije, na štetu slova i duha zakona o univerzitetu i same ideje univerziteta. 

Ovde se tekst završava. Kada učestvujemo u diskusiji, ako učestvujmo sa dobrom namerom, u potrazi za istinom, za novim uvidima, za kompletnom slikom, kompromisom i konsenzusom - uvek najpre komentarišemo najjače argumente suprotstavljenog stava, jer tako činimo najveće korake ka razumevanju, i uvek otvaramo prostor da što jasnije čujemo suprotstavljeno mišljenje jer nam ono najviše koristi u oblikovanju svog stava. 

Profesor Kovačević, osim što je argumente koje je komentarisao predstavio u izmenjenom, nekad banalizovanom obliku - najvažnije argumente stava sa kojim se spori nije ni pomenuo. Neki od njih su:

- Fakultet koji se osniva da bi se služilo nacionalizmu suprotan je suštini i univerziteta i nauke. Na njemu može biti ispiranja mozgova, ali ne obrazovanja ni naučnoistraživačkog rada.

- Razdvajanje srodnih, humanističkih disciplina u dva fakulteta umanjuje kapacitet razmene i sinergije u naučnoj saradnji.

- Razdvajanje srodnih programa u dva fakulteta umanjuje studentima mogućnost izbora fakultativnih predmeta i prostor za umrežavanje i zajedničke aktivnosti poput književnih večeri, debata, gostujućih predavanja.

- Izdvajanje će za efekat imati i smanjenje broja časova srpskog jezika i istorije na drugim programima (nastavnici odlaze, Fakultet nema interesa da podstiče saradnju), što je negativno čak i iz ugla nacionalizma.

- Programi koje pokušavaju da odvoje upisuju daleko najmanje brojeve studanata na Filozofskom fakultetu u Nišu. Značajan deo tog malog broja upisuju tako što se studentima koji nisu uspeli da se upišu na popularnije programe poput anglistike ili psihologije ponudi mogućnost direktnog upisa na one manje popularne, i jedan deo to prihvati. Odvajanje ove programe lišava tog izvora studenata.

- Fakultet odvaja diktatorska, kriminalna vlast sa ciljem da osakati otpor akademske zajednice suspenziji pravne države. Ovo je jasno ne samo svim zagovornicima pravne države., koji čine značajnu većinu društva, već i mnogima koji to nisu. Studiranje na "fakultetu" će, ako ovaj zaista zaživi, nositi veoma jaku stigmu. Malo mladih ljudi, bar možemo da se nadamo, biće u toj meri amoralno i lišeno osetljivosti na stav zajednice da se upiše na ovaj fakultet.

- "Fakultet" je zasnovan na antinaučnoj ideji identitetskih nauka, odnosno nauka koje služe identitetu, zasnovan je na kršenju pravnih regulativa (na primer, na osnovu studije izvodljivosti koja to nije), na prinudi nastavnika i studenata da na njega pređu, na nejasnim i netranbsparentnim procedurama, i protiv stava javnosti. Studenti koji studije upisuju radi znanja - nemaju na njemu šta da traže. Oni koji upisuju radi diplome - znaće da će se zdravi deo akademske zajednice svakako zalagati da kad jednom pravna država bude reuspostavljena - svaka akademska godina, svaki kurs održan na "fakultetu", svaka diploma, budu detaljno preispitani, i poništeni na najmanji znak neregularnosti ili neispunjavanja standarda. Ne iz revanšizma, nego da bi se sprečile nove nadstrešnice.

- Razdvajanje znači i značajno uvećanje troškova - "fakultetu" treba sekretar, administracija, nova zgrada, troškovi struje, vode, komunalije, higijeničari, obezbeđenje, dekan, prodekani.

- Vladina odluka je donesesna a da predlog nikad nije iznesen ni na pogođenim departmanima i fakultetu, ni na Univerzitetu u Nišu, niti je bio predmet javne rasprave.

- Većina nastavnika koje odluka seli na "fakultet" ne žele da na njega pređu.

- Svi studenti svih pogođenih programa studija izjasnili su se da neće preći na "fakultet".

Osnivanje "fakulteta" je zločin. Ono nanosi štetu studentima, većini pogođenih univerzitetskih nastavnika, nauci, nastavi, Filozofskom fakultetu u Nišu, Univerzitetu u Nišu - pa time i visokom školstvu u Srbiji. Načinom nametanja, nanosi štetu ljudskosti, demokratičnosti, slobodi. Nanosi štetu nacionalnom interesu. Nanosi štetu društvu i državi koja pre ili kasnije mora biti vraćena građanima.

Kovačevićev tekst takođe. On nanosi štetu i dijalogu i jeziku. On nije ni intelektualno poštena i retorički vešta diskusija, niti tehnički savršena manipulacija. Tekst nespretno formulisana prevara, tako jasno vidljiva da je ni s mnogo dobre volje nije moguće prevideti. Krajnje očiglednim prekršajima pravila argumentacije (petitio principii, argument od autoriteta), blatantnim neistinama (da većina srbista podržava "fakultet", da on i pre početka rada ima status institucije od nacionalnog značaja, da njegovi protivnici sele diskusiju na polje politike), providnim retoričkim trikovima (nazivanje diktature političkom opcijom, prekrajanje izraza da je nacionalizam utočište hulja, zamena nacionalnog interesa nacionalističkim), i što je najvažnije bez ijednog konkretnog, proverljivog argumenta, on pokušava da podrži osnivanje "fakulteta" i izvrši pritisak na nastavnike da na njega pređu. Afektivnim, jakim, ali paušalnim evaluativnim izrazima jasno je, nesporno je, apsurdno je, profesor Kovačević nam nudi jednostavnu tvrdnju: samo ja znam šta je dobro za srpsku nauku, i verujte mi na reč bez ikakvih argumenata sem onih zasnovanih na neistinama, da su mnogobrojni naučnici, akademski građani, moje kolege, koji misle suprotno - u zabludi, i da vlast i javnost treba da mi se pridruže u pritisku na njih da se povinuju mojoj volji. 

Profesor Kovačević je svoj tekst objavio u mediju pod strogom kontrolom otete vlasti, kroz čiji filter prolaze samo stavovi u službi kriminalne organizacije koja ju je otela. I to je svojevrstan stilistički izbor. Jer stil je čovek.

Naslage

Ovo je priča o naslagama koje nastaju same od sebe. U pećini i na travi, u vodi i u šumi, svuda nastaju naslage. Primetićeš ih ako pažljivo posmatraš. Kada ih primetiš prvi put, biće ti jasno da one rastu otprilike sličnom brzinom kao prašina na polici koja se nikad ne čisti ili kao stalagmiti u pećini. Negde rastu brže a negde sporije, zavisi kakva je podloga. Neke naslage su niske i lako je preko njih preći, ali neke su jako teške da se preskoče, a među njima ima i nekih koje su kao planine visoke. Ne dozvoljavaju ti da pređeš da vidiš kako je negde drugo. Ispreče se naslage nasred puta i ti prosto ne vidiš dalje od njih. A iza najtežih naslaga ima nezamislivih čarolija, samo treba znati kako ih preskočiti. Da bi to saznala, moraš da ih posmatraš.

Najbolje je da počneš da posmatraš odmah, ali ako nećeš odmah, neka to bude onda kada počneš da se igraš sama, kada shvatiš da ono što ti znaš možda drugi ne znaju. Kada kreneš da izmišljaš, kada pokušavaš da kažeš nešto što nije istina. Ako si već bila u tom trenutku, onda znaš da je dobro reći istinu, ali nekad ti se čini da je bolje da kažeš nešto drugo. Svi koje znaš i svi koje ćeš upoznati su prošli isti put. I sve je to, uglavnom, zbog naslaga. Jer one se prosto stvaraju, ti ne možeš zaustaviti stvaranje naslaga.

Jedino što možeš da uradiš kako bi se borila protiv njih je da imaš različita interesovanja. Različita interesovanja se pretvaraju lako u različite i šarolike staze. Naslage ti prekrivaju staze stalno, a ti se potrudi da imaš razna interesovanja i da tako imaš sve moguće staze na raspolaganju. Pošto naslage nastaju svejedno, nezavisno od toga šta ti radiš, one samo prave svet oko tebe i stoje kao znak da vreme prolazi. To znači da je svakim danom sve više naslaga.

Međutim, ono što moraš znati je da ako se ne boriš protiv naslaga, one će se oko tebe brže praviti nego oko ostalih koji se protiv njih bore. Zato se boriš - ne protiv drugih osoba, nego protiv naslaga. One nisu živa bića, nisu životinje i ptice i ribe i ljudi, one su kao prašina – prosto postoje i uvek nastaju nove.

Alati za rušenje naslaga

Postoji nekoliko načina da se boriš protiv naslaga i vremenom ćeš shvatiti na koje sve načine možeš uspešno da se nadjačavaš sa njima. Kako si tek, eto, počela da se igraš bez nekog drugog, naslage su male, ali ne zaboravi da kako vreme prolazi one su sve veće i veće. Kada su naslage oko tebe velike, onda ne možeš ni da se krećeš jer te sputavaju. Otvorena ti je tada samo staza koja ti je poznata jer si tu stazu već utabala. A šta je sa drugim stazama? Ima jako mnogo staza oko tebe, zašto da budeš samo na jednoj?

Jer, ako si samo na jednoj, biće ti brzo dosadno. Samo jedna staza je kao samo jedna igra. Zamisli da možeš da igraš samo jednu igru i nijednu više. Da ne bi tako bilo, moraš da stekneš znanja, a to možeš tako što ćeš putovati ili čitati knjige.

• Kad pročitaš oko 49 knjiga, otvoriće ti se mogućnost da naučiš strani jezik. Što pre progovoriš na stranom jeziku, moći ćeš da nabaviš specijalnu metlu kojom možeš da skidaš naslage.

• Ako ne možeš da se odlučiš koji jezik da učiš, probaj ovaj trik: U prašumi Kolumbije kažu da ako napraviš kornjaču od jednog komada drveta – pazi, taj komad drveta mora sam da liči na kornjaču – i ako staviš tu drvenu kornjaču u vodu da odstoji preko noći, pa ujutro tom vodom opereš glavu, moći ćeš lepo da naučiš strani jezik.

Kad naučiš strani jezik i kad na tom jeziku uspeš ne samo da pričaš sa drugim ljudima nego i sa pticama koje takođe pričaju tim jezikom, tvoja metla će se probuditi - biće živa metla! Dobiće zube i moći će još uspešnije da se nosi sa naslagama, skidaće ih brže, ješće naslage za doručak!

Naslage će, naravno, svejedno i dalje da nastaju, ali po prvi put od kad si se ti rodila, one će  rasti istom brzinom kojom ti rasteš. Zato, nauči još jedan jezik, da tvoja metla dvaput brže može da ih jede, tako da one rastu još sporije. Najbolje da ti drugi strani jezik bude onaj sa najmanje govornika na svetu. Ako uspeš da naučiš taj jezik, onda ćeš moći da razumeš ptice čak i ako ne pričaju jezikom koji ti inače razumeš.

_

Sledeći način borbe protiv naslaga podrazumeva da se obratiš roditeljima i drugarima i zatražiš od njih da se raspitaju kako možeš da naučiš da sviraš jedan instrument. Probaj tada nekoliko instrumenata i vidi šta ti najbolje leži. Možda je to gitara, violina, mandolina, frula, klavir ili možda više voliš bubnjeve. Što bolje sviraš, lakše ćeš skidati naslage oko sebe i otvarati nove staze i nove igre.

A kad naučiš da sviraš nešto zajedno sa još nekim, onda ćete vas dvoje moći zajedno da skidate naslage – zamisli to, čistićete ih dva puta brže, biće više otvorenih staza! Što više drugara svira sa vama istu stvar, toliko ćete puta više biti jači od naslaga. Kad se to desi, ako možeš da pevaš i da sviraš u isto vreme, naslage će usporiti samo za tebe. Ali nemoj da se začudiš kad počnu ponovo da se ponekad gomilaju istom brzinom kao ranije, jer one ne mogu drugačije.

Tvoje je da vidiš šta još možeš da uradiš. Tada pitaj da ti neko pokaže kako radi gramofon. Pitaj gde da nađeš gramofonske ploče i probaj  sama da pustiš muziku. Samo moraš pažljivo, polako, da ne oštetiš ploču, ona je krhka kao kora za pitu. Vidi koliki su razmaci između linija na ploči, vidi kako je zvuk sa ploče povezan sa zvučnicima.

Ako ti dosadi da slušaš ploče, nemoj da pustiš da se naslage tek tako brazo prave ponovo. Stekni još neko znanje, recimo nauči da vrtiš loptu na jednom prstu. Ako to uspeš, onda idi dalje i vrti loptu na prstu neprekidno sve dok ne izbrojiš do, recimo, 49. Videćeš koliko je novih staza odjednom otvoreno!

Biće one otvorene neko vreme, a onda će naslage da te sustignu i praviće opet prepreke između staza. Neke će narasti toliko visoko da više nećeš videti šta je iza nekog naslaganog zida. Iza zida može da bude nešto najlepše, samo što će tebi ostati nevidljivo – ako ne možeš da preskočiš ili naslage skloniš, nećeš znati šta je to.

Doći će trenutak kad ti više nećeš rasti, a naslage će samo lepo nastaviti da rastu. Tada ti preostaju dve stvari:

1. Traženje pukotina: Nauči da zastaneš i počneš da primećuješ male pukotine u naslagama i probaš da ih širiš kako bi videla kroz njih.

2. Vožnja monocikla: Nauči da voziš, iako ćeš morati da vežbaš više nego za bilo šta drugo. Ali ako to naučiš, onda ćeš moći da pređeš preko najviših naslaga. Ne odustaj lako, jer monocikl ne može svako da nauči da vozi. Ako uspeš, ispred tebe stoji još jedan zadatak: da naučiš nekog drugog da vozi, jer ćeš tako uspeti da ubrzaš svoj monocikl.

Konačno će doći trenutak kada shvatiš da su naslage ipak suviše narasle i ti više nemaš načina kako da se suprotstaviš. Tada kreni da usavršavaš ono što si već naučila. Toliko koliko možeš - usavršavaj. Recimo, nauči da vrtiš loptu i na prstima desne i leve ruke. Važno je da ne zapostavljaš svoj instrument i muziku. Nađi vremena da pustiš opet ploču na gramofonu, nađi vremena da naučiš da sviraš još pesama ili nauči treći strani jezik. Imaćeš manje vremena za ova znanja kako vreme prolazi, ali ukoliko im se neprestano vraćaš, usporićeš naslage svaki put kada osvežiš znanje.

Kad sve ovo prođeš i kad ti se čini da su naslage previše jake, nemoj mnogo vremena da provodiš unutra, nego idi napolje, napolju su naslage mekše nego unutra.

Vučić-Maduro, potato-tomejto

Pomešana osećanja i misli je među srpskom publikom izazvalo razbojništvo SAD u Venecueli. Mnogi se stide pomisli da bi dobro bilo da se Srbiji desi nešto slično. Drugima je neprijatna, ili socijalno nepoželjna, svest da to ne žele.

Ovo stvara potrebu da posložim svoje misli o Venecueli i Srbiji, i o Maduru i Vučiću, uprkos vrlo ograničnim uvidima u venecuelansku politiku. 

Sličnosti

Sličnosti između dveju situacija, Venecuele pre razbojništva i Srbije, nisu male. Obe države su u prošlosti bile žrtve imperija, a u sadašnjosti predmet imperijalnih nadgornjavanja. Obe države, bar do razbojništva u Venecueli, odlikuje autokratska vlast sa visokim stepenom korupcije, sa vlastodršcem koji je nepopularan u većem delu naroda, i koji okružen bandom lojalista punom raznog šljama (kod nas drugog i nema) i koji autoritarnom vlašću pokušava da obezbedi otpornost vlasti prema spoljnjem pritisku. Dok vlast tako balansira među svetskim silama, opozicija se vezuje za one moćnije, uticajnije, i velikodušnije, čija se međunarodna politika zasniva na promociji i zloupotrebi ideje demokratije i lažnom obećanju jednakosti. Obe države imaju tradiciju vrednovanja slobode i nezavisnosti, i istoriju negovanja levih ideja, i obe imaju krhku i relativno mladu tradiciju demokratije. U obe države, na vredne rudne resurse oko su bacile globalne korporacije, iako je u tom pogledu Venecula u daleko gorem položaju (neuporedivo vredniji resursi). 

Razlike

Osnovna razlika je da su u Venecueli politička svest i politička aktivnost građana na višem nivou. Kao posledica, Maduro i njegov prethodnik Čaves kao glavni cilj bavljenja politikom imaju suvrenitet države, odnosno nezavisnost od imperija. Autoritarnost se razvija kao odgovor na pritiske. SAD mogu da putem medija ostvare takav uticaj na glasačko telo da na vlast dovedu figure ili stranke koje će robovati njihovoj politici. SAD, Rusija i Kina imaju ekonomski i bezbednosni kapacitet da pod svoju kontrolu dovedu dovojan do finansijske i političke elite da kontrolišu i državu. Ograničenja medijskih sloboda, udruživanja, protestovanja, slobode govora, stroža kontrola ekonomije, jake bezbdnosne službe, sredstva su kojima se strani uticaj na politiku i vlast drži pod kontrolom u interesu otpora moćnima. Predsednik ne pita narod šta ovaj želi. Uveren je da će narod biti izmanipulisan da želi ono što je loše za njega, ali i nesumnjivo pod uticajem sujete i ličnih intresa.

U Srbiji vlada klijentelistička politička kultura. Od ja ću tebe podržati a ti ćeš mi onda obezbediti sve ono što država treba da obezbedi, do ja ću tebe podržati, a ti ćeš mi obezbediti prednost u odnosu na druge, u poslu, karijeri, javnom ugledu - put je kratak. Većina čitalaca i ne nalazi nikakav problem u onoj prvoj opciji: pa zar to nije predstavnička demokratija: ja izaberem nekog, a on onda upravlja državom kako je obećao. Naravno da nije. Predstavnička demokratija je koliko-toliko funkcionalna samo ako se postigne nivo političke svesti i aktivnosti građana dovoljan da vlast prinudi da radi svoj posao. U smislu učešća u donošenju zakona, osećanju zakona kao svojih, sopstvene spremnosti da poštujmo zakone, da prepoznamo i prijavimo kršenje zakona, bilo od strane pojdinaca, bilo od strane institucija i vlasti, i ispratimo reakciju države do vraćanja u zakonske okvire.

Zato je i srpski autokrata suštinski različit od venecuelanskog. Srpski autokrata u politiku nije ušao, i vlast nije preuzeo, sa dobrim političkim, ideološkim ciljem, ciljem koji deli sa narodom. Ustvari, nije ni sa kakvim političkim ili ideološkim ciljem. Već isključivo iz gramzivosti. Iz želje da osvoji političku, finansijsku i fizičku moć. Da u rukama drži sudbinu zajednice za koju oseća da ga je potcenila, da ga nije prihvatila kako je on smatrao da treba. Da se osveti. Da ga uvažavaju i da ga se plaše. Da može svima da (po)kaže da je bolji, pametniji, brži, viši, jači od njih. Autokratska vlast za njega nije sredstvo nego cilj. Odnosno sredstvo donkle jeste - za održanj sebe same. Jer on zna da u državama poput Venecuele i Srbije iz ugla stranih sila novi vladar relativno brzo postaje rentabilniji, i autokratskom vlašću šmesto državnog suvrniteta ujedno štiti samu tu autokratsku vlast. Kao prvi u zajednici, on je pre svega prvi u klijentelizmu: doprinesi da budem sve, a ja ću ti omogućiti onoliko privilegije koliko mi tvoja podrška znači.

Njegova politika zato trpi važno ograničenje manje: on ne minimizuje zavisnost države od stranih sila, njihov uticaj, stranu eksploataciju državnih resursa i samih građana. Samim tim, sve to, svi državni i društvni resursi, njegov su lični kapital u održanju na vlasti. Kad Rusija pomisli da bi novi vladar bio rentabiliniji, on Rusiji da da otvori špijunski centar. Kad to pomisle SAD, odrekne se zaštite prava Srba na Kosovu, da im rudnik. Kad pomisli Kina, da im fabriku, izgradnju pruge. Kad pomisli EU - može i njima rudnik, ili šta već žele.

Nije svejedno

Oba vladara udaraju u isti zid: za isti resurs se pre ili kasnije tuku dve ili tri sile. I oba vladara su izložena opasnosti da budu zbačeni i procesuirani, bilo putem domaćeg, spolja podržanog revolta ili spoljne intervencije. Ali ta je opasnost u Vučićevom slučaju onoliko manja koliko je on više spreman da ponudi - a spreman je da ponudi sve. Još gore po nas, kad Madura otmu i najave nametanje svoje vlasti - narod reaguje masovnim skokom lojalnosti Maduru i spremnošću da se suprotstavi agresoru. Sve i kad bi se tako nešto desilo Vučiću, malobrojni koji bi videli da je to gore za nas i od same Vučićeve vlasti ne bi imali ni kritičnu masu, ni političku kulturu, a ni institucije kojima bi se ujedinili i suprotstavili porobljavanju.

A sili se može suprotstaviti. Ali ne autoritarnom vlašću, nego visokim stepenom političke kulture, društvene svesti i empatije i solidarnosti. Ne društvo koje je vladar sačuvao stranog uticaja, nego ono koje je iz iskustva učilo, podržano obrazovnim sistmom, postiže potreban nivo doslednosti i međusobnog poverenja. Spremno je da prihvati periode nestašica i krize, i da uloži dodatni napor da nastavi da se razvija i u teškim okolnostima. Jednog čoveka i njegovu klijentlu je lako slomiti, ali ne možeš slomiti većinu stanovništva jedne države.

Dolazimo do još jedne perspektive iz koje studentski protest manifestuje upravo ono što našem društvu treba: odbijanje klijentelizma prema stranim silama, klijentlizma predstavničke demokratije (bilo opozicije koja traži saradnju, bilo vlasti koja lažno zove na dijalog), i umesto toga građansku aktivnost i samoorganizaciju, jačanje solidarnosti i rad na unapređenju političke kulture. Na nama je hoćemo li da se uključimo i da uložimo sve ono što je potrebno ili da se vratimo udobnosti klijentelističkog Titanika.

Diktat identiteta u službi osvete i otimačine

Početkom oktobra, dekan Filozofskog fakulteta, rektor Univerziteta u Nišu, nastavnici, studenti, adminstrativni radnici - saznali su iz dnevne štampe da je nekolicina njihovih kolega dok su se oni hvatali u koštac sa nasiljem diktatorskog režima, u tajnosti, sa istim tim režimom dogovorila otvaranje novog fakulteta izdvajanjem triju departmana iz postojećeg Filozofskog fakulteta. Saznali su to iz objavljenog dokumenta Ministarstva prosvete, koji inicijativu predstavlja kao predlog Univerzitta u Nišu (a da ovaj za nju nije ni znao). Usledili su novi dokumenti, preadresirali inicijativu na (nenadležnog!) gradonačelnika Niša, ali i objavlili da je novi fakultet već osnovan, a da reč studenata, zapošljenh, Fakulteta, Univerziteta niti je tražena, niti će biti uzimana u obzir. Pogođeni departmani su razmatrali odluku, dva od tri značajnom većinom glasali protiv, tela Fakulteta i Univerziteta su se usprotivila, ali po svemu sudeći, diktatura i njeni ljudi ne bi bili dostojni tog epiteta kad bi se osvrtali na stavove institucija i većine, ili na štetu koju im nanose.

Tako blizu… 

Osnivanje Fakulteta srpskih studija moglo bi da bude najbolje što se ikad desilo Filozofskom fakultetu  u Nišu. Uz malo borbe i malo sreće. Imam u vidu sledeći scenario. Novi fakultet ne preuzima postojeće programe već osniva nove, u skladu sa retorikom iza njegovog osnivanja: Slavistika umesto Ruskog jezika i književnosti, Srpske studije umesto Srpskog jezika i književnosti, Srpska istorija umesto Istorije. Na fakultet prelaze samo oni koji to žele: oni koji se ne slažu sa idejom fakulteta za nacionalizam ostaju na Filozofskom, na svojim departmanima i programima studija - jer oni po svojim uverenjima nisu u mogućnosti da drže nastavu u skladu sa svrhom novog fakulteta. Prelazak se pak omogućuje i svim onima koji dele osnivačka uverenja a nisu na tri pomenuta departmana, jer oni su profil koji novom fakultetu zaista može da doprinese, a novi fakultet ionako planira da ima i istraživačko osoblje, i širi se povrh tri programa koje otima od Filozofskog.

Posle ovakvog raspleta, Filozofski fakultet bi bio neuporedivo kvalitetnija naučna i nastavna institucija, i prijatno mesto za rad. Da ne govorim o tome da će, nakon što novi fakultet pokaže da ne može da upiše ni dvocifren broj studenata, da njegovi diplomci ne zadovoljavaju standarde visoko obrazovanog kadra, nakon što naredni ministar uvidi, ili pod pritiskom nekakvog MMFa ili ambasadora prihvati da je takav fakultet finansijski neopravdan, i ukine ga - srpska akademska zajednica, a samim tim i Srbija, napraviti kvalitativni skok na planu nauke, etike, međuljudskih odnosa.

… a tako daleko. Zašto Fakultet srpskih studija?

Zašto osnivači fakulteta ne zagovaraju upravo ovakav scenario, kad je on očito u duhu propagiranih ciljeva: za novi fakultet dobijaju sve one koji misle da se na polzu nacije radi velikim glasnim rečima, izolacijom, vraćanjem u izmaštanu prošlost, klerikalzmom, totalitarizmom, a ratosiljaju se onih koji takav stav ne dele? Razlog ne može biti pomenuti prospekt ukidanja novog fakulteta jer valjda njegovi osnivači ne veruju da će ukidanje biti izvesnije ako fakultet bude verniji svojim proklamovanim cijevima - naprotiv! Stvarni razlog je kompleksniji, i kreće od toga da kao i kod bilo kog drugog nacionalističkog bukanja, cilj osnivanja fakulteta nije onaj deklarisani, nacionalistički, već splet ličnih interesa i niskih pobuda.

Šta je sve u upravo ovakvom osnivanju poželjno za njegove aktere?

1. Osveta. Nastavnici osnivači fakulteta svi su bliski diktatorskom režimu, dobrim delom funkcioneri ili politički bašibozuci. Već godinu dana od svog zanata ne dobijaju ono na šta su navikli: umesto nagrada, napredovanja, uticaja, trpe prezir i gledaju ljubav i solidarnost u zdravom i časnom tkivu zajednice, što je za njih neka vrsta pakla na zemlji. Ovo je njima, ali i nosiocima režima sve do onog na vrhu, prva značajnija prilika za ličnu osvetu. Prilika da kolegama nastavnicima, svojim studentima, Fakultetu, i Univerzitetu nanesu štetu i bol, zagorčaju život, i manifestuju moć. Zato je važno da na novi fakultet pređu i protivnici šovinizma, kao i svi studenti upisani na tri studijska programa - da se potčine i trpe.

2. Moć, novac, zvanja. Novom fakultetu je obećan velikodušan budžet, a budžetima se pod kriminalnom vlašću upravlja kao resursom za lično bogaćenje. Nastavnicima koji rade na njegovom osnivanju su obećana mesta u dekanatu, Savetu, mesta upravnika departmana i druge funkcije koje zahvaljujući svojim kvalitetima bez toga ni u ovakvoj državi nikad ne bi imali.

3. Nož u telu univerziteta. Ćaci fakultet - fakultet pod punom kontrolom vlasti, način je da vlast trajno efektivno ukine zakonom garantovanu autonomiju univerziteta i onemogući njegovo jedinstvo u vreme žestokih pritisaka i teških izazova. On je i mogućnost da režimski trovači javnog prostora snimaju svoje idilične priloge, intervjuišu nastavnike koji se protive blokadama, fingiraju događaje prema svojim potrebama, i sve to prikazuju kao reprezentativno za univerzitet.

4. Uhlebljenje za ćacije. Osnivačima fakulteta je jasno da osveta ima cenu. Ako samo budu preuzeta tri departmna, u Izbornom i Nastavnom veću novog fakulteta, nastavnici koji su silom prevedeni biće u većini, izabraće svoj dekanat, napraviti svoj studijske programe, i donositi svoje odluke. Zato se može pretpostaviti da je deo velikog budžeta koji je obećan namenjen upravo zapošljenju osoba odanih režimu, verovatno sumnjivih naučnih kvalifikacija, kao nagrada za njihovo služenje kriminalnoj vlasti, i ujedno garancija kontrole nad glasanjima.

5. Spin. Tragični i dramatični događaji kojima poslednjih godina srpski javni prostor obiluje, učinili su građane neosetljivim na uobičajne spinove kriminalnog režima. Šokiranje bezočnim, monstruoznim postupcima postalo je jedini način da diktatura iole skrene pažnju svojih glasača sa bolnih prizora unesrećenih i zatim vređanih, ponižavanih i mrcvarenih roditelja, sa pljačke, trajnog zagađenja, trovanja, opšteg uništenja koje je sve teže sakriti. Saga o diplomiranim Srbima već nekoliko nedelja ispunjava ovu funkciju.

6. Služimo bezbednosti. Gotovo sve informacije o fakultetu od njegovih osnivača pominju uvođenje programa studija bezbednosti. Nazire se ambicija saradnika odmetnutih i otetih službi da pojačaju pozicije, i onih fasciniranih njima da ostvare snove. Ali i namera same službe da produži i ojača svoj pipke.

7. Ruska medicina je najbolja na svetu. Jedan od tri departmana Fakulteta srpskih studija čine Ruski jezik i književnost, što ceo poduhvat vezuje za onu vrstu srpskog nacionalizma koja bi Srbiju da vidi kao rusku koloniju. O uspehu višegodišnje politike dezorijentacije javnog mnenja i degradacije razuma svedoči činjenica da među građanima Srbije ima onih koji prihvataju ovaj oksimoron (naravno, ni bolji ni gori od prizivanja zapadnog protektorata u ime demokratije).

O fakultetu za negovanje identiteta

Univerzitet i negovanje etničkog ili nacionalnog identiteta su pojmovi bez ijedne tačke preseka. Univerzitet je mesto naučnog istraživanja i obrazovanja zasnovanog na njemu, gde naučno istraživanje podrazumeva objektivnost, pre svega nezavisnost od vrednosnog sistema. Negovanje identiteta podrazumeva da je taj identitet pozitivna vrednost, i uključuje akcije koje mogu biti sve, samo ne naučnoistraživačke. Ideja fakulteta za negovanje identiteta toliko je očigledno naopaka da je ni osnivači zagrebačkog uzora niškog fakulteta, Fakulteta Hrvatskih studija, nikad i nigde nisu uvrstili u svoju retoriku. Novi niški fakultet je već svojom definicijom nakaza.

Čak i kada ostavimo po strani činjenicu da je u pitanju fakultet, već pojam negovanja identiteta pokazuje potpuno nerazumevanje ovog pojma - ali i opasnu dozu totalitarne ideologije. Identitet - etnički, nacionalni, rodni, klasni - formira se spontano u interakciji pojedinca i zajednice. Jedan od osnovnih parametara slobode jeste mogućnost da se ovaj proces neometano odvija, da svako svoj identitet konstruiše, imenuje, ralizuje prema svojim svesnim i nesvesnim izborima. Ideja da neka institucija ili neki pojedinac oblikuje identitet, i da nam ga onda nametne državnim ili društvenim pritiskom, u snažnom je konfliktu sa idejama slobode i demokratije, i jako opasna za svaku zajednicu. A kada se ostvari, ona je jako oružje eventualne, a u našem slučaju aktuelne tiranske vlasti - u čijim uslovima jedino i može da zaživi. I to i jeste osnova svih nabrojanih motiva za novi fakultet.

Identitet za univerzitet može samo biti zanimljiv kao predmet naučnog proučavanja. Proučavanja koje mora imati kritički pristup, i po svojoj prirodi biti usmereno sticanju opštih teorijskih znanja - o identitetu uopšte, o čoveku, o zajednici, a ne narcisoidnom spoznavanju, odnosno projektovanju, i zatim proglašavanju, sopstvene veličine. Ne postoji saznanje o srpskom ili bilo kom drugom pojdinačnom identitetu koje po sebi može imati naučnu vrednost - naučna vrednost nastaje samo kad takvo znanje uporedimo sa uvidima u druge identitete, i iz njega izvučemo zaključke o dubljoj prirodi identiteta, čoveka, sveta. Bez komparativnog konteksta, bez interakcije sa nemačkim, francuskim, engleskim studijama, srpske studije ne mogu da postoje, i njihovo izdvajanje iz komparativnog konteksta je njihovo suštinsko izdvajanje iz nauke i iz univerziteta, šta god pisalo na osnivačkom dokumentu.

O iskrenosti izložene pseudoargumentacije za osnivanje fakulteta svedoči činjenica da jedan od tri njegova programa predstavljaju studije ruskog jezika i književnosti. Nakon što je fakultet zbog ovoga postao predmet ismevanja, osnivači su odgovorili da su u pitanju studije slavistike a ne ruskog jezika i književnosti, jer “bez slavistike nema ni srbistike” (iz teksta Dejana Markovića u Politici). Osim u svojstvu jeftine politikantske floskule, ovakvom stavu nije moguće pridati održiv smisao. Srbistike još manje ima bez filozofije, ili bez etnologije, kulturologije, lingvistike, opšte književnosti, i gomile drugih disciplina, pa novi fakultet neće imati odgovarajuće departmane. Srbistike pogoovu nema bez anglistike, germanistike, romanistike, pa se srbistika izdvaja iz fakulteta na kome se one proučavaju.

Jedno moguće razumevanje ovog stava dobija na težini kada znamo da osoba koja govori o slavistici nema slavističke ekspertize izvan rusistike, te da pod pojmom slavistike osobe bliske ruskom imperijalizmu često podrazumevaju ideju da su ruski jezik i kultura nekakav osnov svih slovenskih jezika i kultura, i da potonje treba istraživati i razumeti samo u tom kontekstu. Na pozadini ovog naučno blatantno naopakog stava, bavljenje rusistikom, i traženje porekla i zasnivanja slovenskih kultura u ruskoj po sebi predstavlja i bavljenje slavistikom. Ovu interpretaciju potkrepljuje i eksplicitna izjava planiranog vršioca dužnosti dekana novog fakulteta u Politici, koji kaže da će “sadašnje Odeljenje za ruski jezik i književnost biti preimenovano u Odeljenje za slavistiku”. Dakle, neće biti zapošljeni profesori za poljski, češki, bugarski, slovenački, beloruski jezik, književnost i kulturu, da bi se moglo govoriti o stvarnoj slavistici, nego će za rusistiku biti korišćen perfidni hiperonim.

O iskrenosti i realnosti planova o novom fakultetu govori i činjenica da su osnivanje novog fakulteta osudile kolege sa svih relevantnih institucija koje se bave istraživanjem u oblasti filologije: Filološkog fakulteta u Beogradu, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Filozofskog fakulteta u Beogradu, Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, Instituta za književnost i umetnost. Kakav je naučni kapacitet, kakav kredibiitet, i kakav kapacitet da predvodi istraživanje srpskog jezika i književnosti fakulteta čije osnivanje nailazi na osudu sa svih relevantnih naučnih institucija u ovoj oblasti?

Kuda dalje?

O neistinama, nelogičnostima, apsurdima, retoričkim trikovima osnivača fakulteta bi se moglo još satima. Kakva je svrha? Politika diktature koja upravlja Srbijom odavno je ciljano protivrazumska, protivistinita, protivempatijska, protivzakonita i antidemokratska, i svako apelovanje na razum, istinu, empatiju, zakon i demokratiju u takvom kontekstu gubi značenje. Njene nosioce i kolaboratore naša analiza i kritika neće promeniti.

Promena nastaje sa svešću da mi koji želimo društvo koje teži demokratiji, jednakosti, blagostanju i slobodi pojedinca i kolektivnim vrednostima i interesima, činimo većinu i imamo moć da usmeravamo društvo. Ali da je za to potrebno više međusobnog poverenja, razumevanja, više promišljanja i zalaganja, više samokritičnosti, razuma, i pogotovu više hrabrosti kao supstance od koje se sastoje integritet i dostojanstvo. I da uspeh onih koji ih nemaju ne znači da treba da te vrednosti treba da odbacimo, već upravo da treba da im prisegnemo još jače. Pozivam nastavnike i studente Univerziteta u Nišu da ovim vrednostima nastave svoju borbu da sačuvaju autonomiju, da zadrže svoje departmane i studijske programe, i da se odbrane od napada kancera koji je srpsko društvo doveo do potpunog raspada, i sve građane Srbije da ih u tome podrže.