Univerzalna osobina odnosa u ljudskoj zajednici je da se onaj potlačeni, podređeni, eksploatisani predstavlja kao intelektualno inferioran: kao neodgovoran, nesposoban da se brine o sebi, nekompetentan da uredi svoju zajednicu. Bilo da se radi o odnosima među pojedincima, bilo među zajednicama. I ta predstava nije lažna: podređeni čovek se zaista ponaša neodgovorno, nekompetentno, nesposobno, ukratko: ponaša se glupo, a glupost, između ostalog, trpi, toleriše i čini nasilje i drugo štetno ponašanje, ishodujući opštu sklonost promeni na gore, nazadovanju, negativnom rezultatu svake reforme i svakog napora da se stvari poprave. Ljudi u totalitarnim režimima, na okupiranim teritorijama, u kolonijama, u nižim socijalnim klasama, generalno teže a budu površniji, manje analitični, manje pronicljivi, manje svesni posledica svojih postupaka, i skloniji da stvari objašnjavaju neophodnošću, višom silom, teorijama zavere. Pitanje zašto je ovo slučaj, obično uslovljeno frustracijom zbog nemogućnosti da se promeni, ima dugu istoriju u ljudskoj misli. Ako je nešto što se čini univerzalnim uopšte moguće promeniti, promena svakako uključuje razumevanje pojave, i njeno osvešćivanje. Pa u tom cilju i ovaj moj mali doprinos.
U Transakcionoj analizi, školi mišljenja u psihologiji, prepoznaju se tri tipa ego stanja: ego deteta (emocionalno autentično, ali ranjivo, traži zadovoljstvo), ego roditelja (nosi vrednosti, što čini da ili podržava ili osuđuje) i ego odraslog (racionalan, objektivan, uravnotežen, pravičan). Smatra se da su prva dva stanja manje stabilna i manje sklona racionalnim perspektivama od stanja odraslog.
U društvenim odnosima, dinamika ego stanja roditelja i deteta može biti povezana sa stavovima Ditricha Bonhöffera o gluposti. Bonhöffer je primetio da je glupost društveni, a ne individualno-psihološki fenomen. Govorio je o namernom neznanju: ljudi namerno ignorišu epistemološke i etičke aspekte kako bi se prilagodili autoritetu. Ova vrsta gluposti cveta u kontekstima egzistencijalne pretnje i jakog društvenog pritiska. Imitirajući odnos roditelj-dete, gde roditelji preuzimaju egzistencijalnu odgovornost za svoju decu, potlačeni prebacuju odgovornost za svoje postojanje na autoritet i preuzimaju ulogu intelektualno inferiornih. Razum zahteva koherentnost i doslednost, dok autoritarna okruženja primoravaju ljude da veruju u ono što nije logično ili istinito i da rade ono što nije etički. Prihvatanje gluposti kao kognitivnog modusa rešava tu tenziju.
Nije neočekivano, onda, da je glupost glavni ljudski znak pokornosti. U situacijama jake društvne subordinacije, podređeni pojedinac se mora praviti glupim. Znakovi inteligencije, lucidnosti i znanja su znakovi neposlušnosti. Ne razmišljaj. Pokoravaj se! Glupi ne mogu nositi odgovornost za svoja dela i postojanje; oni prepuštaju svoju odgovornost autoritetu. Oni se pokoravaju, verujući da će autoritet osigurati njihov opstanak.
Ovaj aspekt ljudske prirode, ugrađen u naše gene, evoluirao je u odnosima između pojedinaca ili malih grupa. Rast ljudske populacije i tehnološki napredak, posebno u masovnim komunikacijama, stvorili su nove kontekste za glupost kao pokornost, ciljajući velike grupe: klase, nacije, identitete.
Drugim rečima, sama činjenica da je neki transakcioni odnos asimetričan—jedna grupa vrši vlast nad drugom—rezultira time da ova druga prihvata ulogu glupog unutar tog odnosa. Jednom usvojena u određenim domenima, glupost se širi i na druge, jer je teško prebacivati se između gluposti i intelektualne kompetencije pri prelasku sa teme na temu i sa odnosa na odnos. Glupost se teško obuzdava.
Istoriju pišu pobednici, diskurse konstrušu dominantni. Opšta je tendencija ljudskih kultura da glupost izazvanu realizovanom moći predstavljaju kao izbor potlačenih. Uzročna veza je preokrenuta: potlačeni nisu glupi zbog asimetričnih transakcionih odnosa; oni se percipiraju kao neko ko bira glupost umesto razuma iz afiniteta ili lenjosti, čime se opravdava njihovo ugnjetavanje. Ugnjetač prihvata teret odgovornosti za njih, tvrdeći da je sva njegova dobit u tom odnosu opravdana (ukoliko se uopšte dozvoli govor o koristi) jer bez njega potlačeni, koji odbijaju da preuzmu odgovornost za sebe, ne bi preživeli.
Na nivou različitih kultura, ova dinamika je institucionalizovana u predstavi o poklanjanju ideologije. Ugnjetač tvrdi da je on izabran da primi univerzalnu ideologiju. Ili da ju je otkrio, ili razvio. I to je ono što ga čini superiornim. Bilo da se radi o afinitetu bogova, helenskoj kulturnoj integraciji, pravnoj državi, hrišćanstvu, islamu ili liberalnom progresivizmu, ideologija pripada ugnjetaču, koji je velikodušno deli sa potlačenima. Činjenica da potlačeni ne uspevaju u potpunosti da usvoje poklonjenu ideologiju (ne samo zato što je ona nekompatibilna sa njihovom kulturom, već i zato što je arbitar usvajanja pristrasni ugnjetač) opravdava njihov status potlačenih. Da su se malo više potrudili, da nisu tako lenji i korumpirani, suštinski: da nisu glupi, mogli bi živeti blaženim životom, ali oni biraju da to ne čine.
U ovoj dinamici, posebno u složenom okruženju globalizovanog sveta i masovnih medija, politike ugnjetača se razvijaju u pravcu maksimalizacije gluposti kod potlačenih. To zauzvrat znači maksimalizaciju opravdanja za ugnjetavanje i manipulaciju nad potlačenima, sa glavnim ciljem da maksimalizuje eksploataciju i komfor za ugnjetača.
Dinamika gluposti nije održiva: oblikuje se u rastućim balonima koji na kraju pucaju. Jaz se širi, skrivena istina u osnovi diskursa se zaboravlja, ugnjetači poveruju u svoj diskurs, umore se od odgovornosti koju su oteli od potlačenih, i apetiti im rastu izvan održivog. Počinju se sukobljavati oko potlačenih. Potlačeni gube garancije za preživljavanje i nisu više spremni da se povinuju, napuštaju glupost. Ovo dovodi do katastrofalnih događaja koji resetuju neke dimenzije procesa. Tada isti proces, sa istim izgledima, počinje ispočetka.
Ne samo etički, već i pragmatično, glupost je seme propasti. Što više gluposti, manje je odgovornosti, zadovoljstva i motivacije. Što više gluposti, više je sukoba i nasilja. Što više gluposti, bliži je kolaps. Naša metaodgovornost je da ne odustajemo od odgovornosti. Za onog koga društvenoistorijska dinamika vuče da postane ugnjetač, to znači da ne preuzima odgovornosti od drugih, da ne eksploatiše i ne ugnjetava. Za onog kog vuče da bude potlačeni, to znači odbacivanje gluposti, suočavanje sa realnošću i traženje načina za njeno poboljšanje.
Vraćajući se na Transakcionu analizu, pitanje od najvećeg interesa može se formulisati ovako: Da li je ljudsko društvo, na nivou grupe, ograničeno na dve neuravnotežene uloge: na roditeljsko i dečje ego-stanje, na ugnjetača i potlačenog? Da li ima kapacitet da razvije odnose na nivou ego stanja odraslih? I ako je odgovor pozitivan, koji je način da se to postigne?
Posts
