Etiopija

Samo sam dvaput bio tamo, poslednji put - negde 2020 - bese mnogo sveta. Hor peva, pop sluzi na engleskom, a ja sedim s decom netremice jer tako nesto ne ocekujem u nasoj crkvi. Sveti Luka u gradicu McLean, Virginia, preko reke od prestonice. Zaboravih popovo ime, ali je bilo jedno od onih sto  zavrsavaju na ch, sto ga mozda vezuje za neku predjasnju emigraciju, posle prvog ili drugog svetskog rata (ovde sam cuo da se kaze i "cetnicka emigracija," a mozda prvosvetskoratovska vise vazi za Cikago, verovatno brkam stvari ne poznavajuci tu istoriju dovoljno dobro). Lepo je propovedao pop i uopste, mislio sam, ove reformisane crkve gde se nacija ne naglasava privlace ljude i organski i individualisticki, privlace one koji su zainteresovani da cuju. Crkvenoslovenski, bar mene, dosta odbija od crkve - osim bas kad hocu da se vidim sa ljudima ili o praznik kad je lepo vreme, pa idem da se druzim i procaskam malo.

Najveci utisak te posete je bio da je u crkvi bilo dosta Etiopljana (ili Eritrejaca), mozda cetiri ili pet porodica. Prvo pomislih: koliko ih zanima srpska kultura, sigurno je veza pravoslavno hriscanstvo i verovatno neke licne veze mozda preko studija u Srbiji iz Nesvrstanih dana, brakovi u dijaspori i slicno. Ili prosto, kao mi tada, ljudi zive u kraju i to nam je najblizi hram. U i oko D.C.-a ima mnogo Etiopljana i Eritrejaca, njihovih restorana i barova, a crkava ima desetak i vise. Zasto ovi ljudi dolaze bas u narecenu crkvu, ne znam tacno, ali ta sluzba bez filetizma mi se ucinila kao retka i dragocena. Isto, diletantski mislim, za danasnju Srbiju bi bilo sjajno da ima jace veze za Etiopijom. Kad svedem na plemenski racun, ja ih zaista vidim kao nase, isto koliko su mi nasi Rusi i Ukrajinci. Nadam se da vec postoji, ali ako ne -  ima li sanse za jace veze sa Etiopijom? Neko drustvo prijateljstva da preraste u razmenu studenata, amharski na Filoloskom, poslovi, projekti, da se pika basket i fudbal, maraton (Abebe Bikila!). Ipak je to stara kultura, ogromna zemlja i - sto da ne - da se obogacuje genetika sa obe strane. 

Jutros rano

Jutros rano naletim na našeg čoveka, ovde u parku. Pitam ga kako je, kako njegovi, a on meni: "Nikako."

Pošto se tek slabo znamo, možda sam ga dvaput ranije video, ja zaćutah na tren, a on će: “Ma, zajebavam se, kako će im biti? U Srbiji je uvek dobro, samo narod kuka."

Mislim i ja slično kad mogu, prija mi lakoća.

Dolazi ovamo ponekad, da obidje sina iz prethodnog braka, inače živi u Beogradu. Ćaskamo mi tako, u nekom momentu izvuče pljosku s rakijom i ponudi. Šta ću, potegnem, i dam mu natrag. On potegne i vrati. Jedna druga, treća, mi ostadosmo u parku, bogami, pun sat. Ma, oduševio me čovek, svaka na mestu. Ne znam je li bilo do rakije, ali lepo beše, u početku.

E, već, kad sam se podnapio, a on ode u žbun da se olakša, zapitah se da li je to stvarno tako, da li je u Srbijici uvek dobro? Jest, ima hrane, ima svega, ljudi razgovorni i rasterećeni. Možda, u gradovima. Tamo svi imaju foru i prilično džabalebare, a mnogo više kukaju. Vlast je u gradovima, dosta ima do vlasti, snažan efekat na sve. Nekako je kuknjava na selu mlaka nus-pojava, kao neka igra kartama, preferans takoreći; a siromaštvo svejedno postoji, trećesvetsko. U gradu je sve ljuće. Nije dobro, naravno, u poredjenju sa ostatkom sveta. Ili je dobro jednima i onima okolo. Ni ta diktatura, sva sreća, ne ide do kraja, oštro, da se zna. I ona nešto gradi, trudi se da ide ukorak, koliko joj je neprosvećenoj moguće. Napola. Porodica se rastače, prodaje se magla, bes raste. Istina je da narod ima zašto da kuka. Zašto moji, brat, sestra, ujaci, stričevi, strine, tetke - zašto oni kukaju? I ja sam kukam. Naš čovek, ovaj od jutros, je potpuno u pravu.

Da završim priču, desi se čudna stvar, on izvadi čvaraka malo, praziluka i paradajza isečenog na kriške, i mi nastavismo. Ugrejali smo se dobro, samo on malo promenu ćurak.

Ovako poče: "Ali, ne lezi vraže."

Meni beše milo kad sam to čuo, izvadim telefon i otkažem sve drugo.

On ponovi: "Ne lezi vraže, ima tu jedan problem”, punim ustima zbori, “ovi nas spolja jebu kako stignu."

Pomislim, da li tu baš stoji ‘ne lezi vraže’ ili sam već sve zaboravio, ali, dobro, da se ne fokusiram van fabule, krenem i ja da se udubljujem.

"Ko nas jebe?", pitam.

"Pa, svi", kaže.

"Je l nam lepo?" pitam, odgrizavši praziluka.

"Lepo nam je" kaže on, "jebu nas, a nama lepo".

"Ne zvuči kao problem", rekoh više za sebe, da ne izgubim nit.

On se, kao, tad malo naljuti na mene: “Ma, jebi se", reče.

Smeškam se i ja, prodje desetak sekundi, čini mi se; tek, zavali mi šamarčinu. Nije da nije bolelo. Ali, zaslužio sam bio. Uzmaknem polako i poizdaleka mu se zahvalim na društvu i krenem kući. Ne sećam se sad tačno da li sam izgovorio ili sam samo pomislio, pozovem ga da dodje na slavu, biće tad u gradu; ili je on mene pozvao, ne znam više. Tako se rastadosmo. Dok sam išao kući, sve vreme mislim -nadam se- da možda bolje razumem svet. Takav je uticaj na mene imao čovek.

Evo stigoh i pišem odmah da ne zaboravim. Onakvog paradajza nisam jeo, čvarke ne znam ni gde bih našao, dobra rakija, sve sjajno. A ta šljaga, neke stvari mogu da se, izgleda, zaustave ili preusmere, obustave samo prikladnim šamarom. Svet, odrasli okoreli svet, ide utabanom stazom, dok ne padne prikladni šamar. Inače su sve mahom izbori izmedju dve-tri opcije koje se ne razlikuju značajno (iako je život jedan). “Trade offs”, kako ovde kažu, manje zlo. Poreklo šljage skoro da i nije bitno, stohastički je proces.

Nisam dovoljno religiozan, da uzletim u apsolutno nepoznato. Možda do Lava Šestova, ili do Spinoze da dobacim bar, teorijski. Lek je jasan, nepoznati naš Georgije (uticaj, oslobodilac) da ubije poznatu aždaju (kontrola, tlačitelj). Moglo bi da se desi. Polu-diktator bi mogao ozbiljan legat da izvaja, ne bi ga mnogo koštalo u politici, jak je - osim što mu je život moguća cena. Trade-off taj nije trica. Država, crkva i kriminal - tri stubića na terasi, da ne mešaju puzavice i svima lepo. A država, dok je ima, će polako svoditi nemar i kriminal na meru, iako je sve u božjim rukama i sve je moguće.

Deda Mraz i druga Srbija

Ovaj blog je preopširna i netražena fusnota na bata-Soletov poslednji tekst. On iz Centra vidi zapadne dobrotvore, prosvetitelje i reformatore - njihove motive i efekte; a ja - možda jer sam bliže, i češće boravim u Srbiji - ne mogu da se oslobodim perspektive Periferije.

Ima onaj vic "Koliko imaš godina? ... I jošuvek veruješ u Deda-Mraza?". Mi Srbi, iako najstariji narod, iz sve snage i sa puno strasti verujemo u Deda-Mraza, i u Deda-Mrazove, i već smo i zaboravili da imamo gaće. Mi verujemo da će Amerikanci plaćati nevladine organizacije da bi podigli nivo ljudskih prava u Srbiji, ili da će Rusi napraviti centar kako bi nam pomagali u slučaju prirodnih nepogoda. I prepoznaćemo milion neprijatelja, i prepreka, da bismo opravdali izostanak tog rezultata, i posle trideset godina i trideset prirodnih katastrofa.

Koliko god ta podela bila odbacivana, prva, druga i treća Srbija su pojmovi koji opisuju ne samo stvarnu, nego i veoma važnu društvenu realnost. Prva Srbija je ustvari cela Srbija. O trećoj Srbiji ne bih trošio reči (ali ću napisati par redova na kraju). Želim da pišem o drugoj Srbiji. Jer onako kako je vidim, ona okuplja važan deo zajednice, koji je ključan za ostvarenje njenih osnovnih interesa, i umesto da je organizuje, upravlja u razvoju i napredovanju - ona prihvata sasvim suprotnu ulogu. Ono što ću reći nije nekakva optužba druge Srbije, iako će verovatno tako biti čitano. Druga Srbija je samo osobina stadijuma u razvoju civilizacije, ona je činjenica bez agentivnosti i svesti, pravilnost u društvenom dinamizmu našeg vremena. I ako želimo da mislimo o nečem boljem, moramo da mislimo o tome kako prekonfigurisati tu sferu koju ovde opisujem kao drugu Srbiju.

Druga Srbija kakva jeste je rezultat kasnog kapitalizma. Njegove individualističke ideologije. Cilj mog života je da meni bude bolje u koordinatnom sistemu određenom drugima. Ako svima bude jednako dobro, pa čak i ako svima bude u jednakoj meri bolje, ništa nisam uradio. Individue koje su bolje prilagođene uslovima ne rade na tome da pomognu celoj zajednici (solidarnost), već konstruišu novi identitet - identitet bolje prilagođenih, i razvijaju oportunu ideologiju kojom racionalizuju sebičnost i gramzivost. 

Druga Srbija zato sebe predstavlja kao reakciju na prvu. Kao modernizatora koji treba da preokrene istorijsku regresiju, da nas vrati tamo gde pripadamo, ali je u tome sprečava ono drugo, to jest prvo - ona Srbija koja se u okolnostima ne snalazi jednako dobro. Druga Srbija sebi pripisuje složeni stereotip koji uključuje progresivnost, pragmatičnost, razumnost, posvećenost visokom nivou zaštite ljudskih prava, socijalnoj pravdi - čak sebe često etiketira kao levicu. Ona sebe vidi kao čistu, tolerantnu, slobodnu od predrasuda, naučnu, vaspitanu i finu, "kulturnu", sklonu finoj umetnosti, obrazovanu, svezubu, umivenu. Kada nas Zapad sretne na ulici ili svrati kod nas na kafu, da ne misli o nama kao o smrdljivoj sirotinji, varvarima, marvi koju treba kultivisati i oplemenjivati, nego da se oseti među svojima. Dok muze, da mu ne smrdi.

Druga Srbija sebe vidi kao deo Zapada. Zapad ima moć da stvori i plasira sliku koja drugoj Srbiji pomaže da postoji i živi sa samom sobom, a ima i moć da onda drugoj Srbiji pruži nešto podrške, zaštite, ponudi neka obećanja, i time je drži na svojoj liniji. 

Druga Srbija u potpunosti počiva na ponuđenoj ideji da je Srbija Zapad, i da, kad bismo svi to prihvatili, Srbija bi i bila Zapad, i (što je najvažnije) imala zapadni standard i zapadni nivo ljudskih prava, i zapadni ekonomski i politički tretman u svetu, i jednostavno bi sa drugim zapadnim državama živela u jednoj velikoj i srećnoj porodici. Da bi se Srbija u sekundi preselila s Periferije u Centar, postala bogata, ugledna, i dobila zaštitu protiv svih koji to nisu. Druga Srbija je bezrezervno uverena da zapadni Deda Mraz ako i ne daje bezuslovnu ljubav, ako i traži nešto za uzvrat - on traži beznačajno malo. A daje tako mnogo.

Druga Srbija je očajna jer ona za sebe jeste Zapad, ali ne uživa u plodovima te činjenice, ne živi Sex-and-the-City-život, samo zato što deli prostor i identitet sa prvom Srbijom. Ona ne razume da kao što ona neće prigrliti prvu Srbiju - već će učestvovati u njenom eksploatisanju, tako ni neki Zapad ili neki Centar neće prigrliti nju i odreći se predmeta eksploatacije, šta god ona učinila za njega.

Druga Srbija je u kognitivnoj disonanci između svesti o svojoj nadmoći, o nadmoći svojih stavova, i o nadmoći Zapada uopšte, i predstave o potisnutosti, o obespravljenosti, o tome da njen položaj i njeno učešće u društvu i državi ostaje daleko ispod onoga gde bi trebalo da bude. Ona smatra da je viši kvalitet života koji uživa u odnosu na prvu Srbiju delom stvar izbora (jedite kolača), a delom privilegija koja je zaslužena drugosrbijanskim opredeljenjem i umišljenom žrtvom koju za njega podnosi. Druga Srbija je u kognitivnoj disonanci i kad je reč o učešću u diktatorskom režimu, pa Ana Brnabić, Biljana Srbljanović, Tanja Miščević, Goran Miletić i jesu i nisu druga Srbija: druga Srbija će na primer deliti po mrežama njihove tekstove koji eksplicitno ne promovišu režim, i prećutkivati, ili se čuditi na tekstove koji to čine.

Druga Srbija perpetuira kolonijalni diskurs, i aktivno posreduje kolonijalne interese. Opšti je kolonijalni obrazac da kolonizatori u kolonijama stvaraju elitu koja pomaže u održavanju kolonijalnog odnosa, u njemu prepoznaje prosvetitetljske i reformatorske ciljeve i rezultate, koja kolonizatora vidi kao nešto više, bolje i želi da mu saobrazi i sebe i ostatak svoje zajednice. Danas zapravo kolonijalni odnos obuhvata ne samo međudržavne odnose, već pre svega one između kaste ekstremno bogatih sa jedne strane, i siromašnih i diskriminisanih sa druge strane. Globalizacijom je poopšten na odnos eksploatacije jedne zajednice od strane druge.

Razrađeni modus operandi je da eksploatator sam podstiče, podržava, plaća eksploatisanog da se emancipuje, da napreduje, da ojača. Novac se daje njegovim predstavnicima: samoimenovanim zastupnicima ljudskih prava, LGBT+ populacije, žena, migranata, ili pak kada je o državama reč kolonijalnim vlastima - izabranim predstavnicima kolonizovane većine. Njihovo je koji će deo tog novca, tog fragmenta kolonijalnog profita cinično 'doniranog' koloniji (uz sva 'civilizacijska dostignuća' koja se doniraju u prosvetiteljsko-reformatorskom zanosu) upotrebiti da u dozvoljenim okvirima unaprede neki aspekt života zajednice, a koji deo će zadržati da unaprede sve aspekte svog života, da se osete delom privilegovane kolonizatorske zajednice i pokupe neku mrvicu s njihove trpeze hedonizma. Druga Srbija i režim imaju istu ulogu: oni su sredstvo sistemske korupcije čija je svrha posredovanje eksploatacije zajednice koju zastupaju, umirivanje njenog nezadovoljstva i uklanjanje prostora za samoorganizovanje i pobunu. I druga Srbija i režim sve to racionalizuju narativom koji im eskploatator ispostavlja - strogo zapadnim u slučaju druge Srbije, a zapadnim, ruskim, kineskim i drugim u slučaju vlasti, jer ona je prinuđena da opšti sa više različitih Deda-Mrazova. I onda Ane Brnabić i Tanje Miščević i nisu eksces nego očekivana prelazna zona.

Uloga druge Srbije i svih predstavnika eksploatisanih koje bira eksploatator je da izdaju svoju zajednicu. Da joj oduzmu moć pobune. Da joj oduzmu inteligenciju, obrazovanje, ideološki kapacitet, da joj objasne da trpi i strada zato što je glupa, prljava, primitivna, netolerantna (jer tolerancija, a ne solidarnost), zla, zato što će pre glasati za Vučića u tuđem gradu za 10 evra nego tiho umirati izdana u svom blatu, glasavši za pravog Deda-Mraza, koji će nas konačno učiniti Zapadom i Centrom.

Treća Srbija eksploatiše reakciju prve Srbije na drugu. Tamo gde prva Srbija prepozna svoju odbačenost i izdanost, treća Srbija uskače sa negativom sistema vrednosti druge Srbije. Rusija mesto Zapada (jer ona ne muze fino, kao Zapad, nego stegne muški), nejednakost mesto jednakosti, nazadnost mesto progresivnosti. Kao da je problem druge Srbije u vrednostima koje prisvaja, a ne u tome što te vrednosti izdaje. Treća Srbija (i slični pokreti širom sveta, od Orbana do Trampa) kaže: vidite kakvi demagozi su oni koji promovišu istinske vrednosti, i zato živele njihove suprotnosti, sve ono što je najgore i najmračnije. Treća Srbija je u simbiozi sa drugom, ona bez nje ne može, ona potvrđuje pretenzije druge Srbije na istinske vrednosti i dodatno lišava prvu Srbiju kapaciteta za emancipaciju (zapravo, ona i odriče emancipaciju kao vrednost). Ona prvoj Srbiji podmeće diskurs po kome su njeno siromaštvo, njena neobrazovanost, neorganizovanost, zaostalost - deo njenog identiteta, vrednosti koje treba da čuva i slavi.

Ima li izlaza? Mora da ima. U svim onim istinskim vrednostima koje druga Srbija sada uzurpira. I u onima koje narativ serviran drugoj Srbiji izbegava, kao što su solidarnost, kolektivnost, ekonomska jednakost, razumevanje, ljubav. Treba prvo pogledati u sebe otvorenim očima, i priznati sebi sve zablude. Iskreno raditi na promeni, stalno držeći na umu da deda Mraz ne postoji, da je meni stvarno bolje ako je i drugima bolje, da imamo samo jedni druge i jedni drugima dajemo snagu.

Rebuilding from the Outside

It is to be expected that the astute reform-minded statesmen and stateswomen inevitably try their trade outside their borders/countries. They become interventionists, eager to control progress.

Desire to control is natural, but difficult to practice in a well functioning society, so they engage in rebuilding of another state. Their ideals duly take them in the direction of total reform. With a stated goal of liberation of so and so, they advocate, even mandate, a better government over there than they could ever effect here, in their own countries. Such outside reformers are called political consultants*; they can be hired or are imposed (there is no clear line between the two), and are triggered by failed or excessively tribal regimes.

Consultants are human and have their own interests (as do their home countries), but they are supposed to have good intentions. They come from well established democratic republics** with imperialist past or present, and get paid well for consultations. They are as universal as suicide: a fact of life. Their respective home countries have enormous influence through money and accrued street credit of modern democracy. This influence cannot be contested or negotiated, because otherwise there would be no money coming in for the said reforms, which a wannabe recipient needs to do in order to regain respect and future money. Consultants stand to gain potentially enormous additional money through positioning themselves to be the first to a big slice of a service or an industry of the rebuilding state. The new regime of which owes them, or thinks it owes them this opportunity, to ensure continued support.

Control that the consultants and their home states can exercise in rebuilding a country whose regime they just helped topple can never be exercised in their own states. They effectively become top managers. The problem is that such managerial control has neither a positive outcome nor is true to the reformers’ ideals. Their nihilism is carefully concealed even from themselves. Lenin and Trotsky*** share the same part of the spectrum: morally righteous, but politically destructive because it unwittingly invites thuggery as a reaction.

[see related post Klintonova: CG primer za ceo region below: "Prava veština je, naravno, imati demokratiju, a ne skinuti gaće."]

_

[*] They have  political clout, or so they claim; if there is any clout, it is short-term, dependent on the party in power to which they have allegiance in their home countries.

[**] No one hires fascist consultants, although that could make for a good skit.

[***] James Burnham's character arc is a good mirror - from a Trotskyite and Trotsky's personal friend to writing The Managerial Revolution (which opens with a quote from the [sic] April 1, 1537 letter by Machiavelli), and later Suicide of the West.