Martti Ahtisaari i njegovi planovi

Nikako nisam uspeo da pročitam detaljno šta je u planu, ali najviše me zanima da sve što se tiče živih ljudi na Kosovu i svih materijalnih ostataka tamo bude sačuvano i nadgledavano na međunarodnom nivou sa žestokom kampanjom od strane Srbije da se isto dosledno sprovodi, sa već nekom institucijom ili telom koje je za to zaduženo. Samo na taj način efektivno može da se sačuva prisustvo, a to je valjda suština.
U tom smislu mislim da bi regulative kakve su na snazi u SAD prema Indijancima (Native Americans) mogle da se sprovode i na Kosovu i nadam se da tako nešto stoji u Ahtisarijevom planu. To znači: očuvanje svih grobalja i mesta sahrane; svih "kulturnih" objekata koje su vlasništo muzeja, izložbenih prostora i svih neotkrivenih kulturnih objekata koji bi mogli da završe u muzeju; svi sveti objekti - crkve, oltari, manastirski kompleksi, spomenici različitih namena, bunari, vodenice, hrastovi ili već kakvo posvećeno drveće, itd; i svi arheološki i etnografski predmeti samostojeći u slobodnom ili zatvorenom prostoru ili neotkriveni. (U mom trulom i nepraktičnom antropološkom domišljanju) najvažnije s tim u vezi je da već neko nekakvom inicijativom obezbedi da populacija koja živi na Kosovu, i ljudi koji hoće, mogu da posete sve to što se čuva.
I sad, prošao je 10. decembar, rok za predrazrešavanje statusa - Karla del Ponte neviđeno drami pošto odlazi sa funkcije, a njena monumentalna neuroza i sve pretnje nisu dovele do najvažnijih izručenja i do njenog nešto svečanijeg povlačenja, Boris Tadić traži načina da se pokaže ili da se ipak samo razmotri da li je legalno da se Kosovu dodeli nezavisnost, a Vojislav Koštunica poručuje da je rat legalno sredstvo u borbi protiv separatizma. Istorijsko-politička poređenja sa drugim, slično jadnim sredinama u govnima samo dodatno razvlače agoniju ili produžavaju nadu, zavisno od ugla gledanja. Cela stvar je neviđeno jednostrano predstavljena u Srbiji, bez osvrta na mišljenja stvarnih ljudi koji tamo žive. Čak i ovakva rečenica - da se ljudi koji žive na Kosovu ni za šta ne pitaju - je otužna jer je ponovljena previše puta bez ikakvog efekta.
Ne znam kao da završim ovu crticu, kad smo se Boban i ja ovlaš dogovarali oko forme bloga razmišljali smo da li da ga učinimo relevantnim, ali smo jednoglasno ostali na nepretencioznim osnovama. Besmisleno mi je i donekle sebično da u sadašnjem kontekstu dešavanja pričam o svojim željama jer je uprano pretenciozno, ali definitivno bih voleo bih da odem na Kosovo i da posetim muzej u Prištini i popričam sa ljudima, pogledam lokalitete i crkve, prođem od Suve Reke do Prizrena.