Velika braća i male seke

Један од најјачих утисака, кад сам први пут летео са аеродрома Схипхол ми је био чек-ин шалтер Ел-Ала: сав застакљен, по пет шест специјалаца са аутоматским пушкама са обе стране, лавиринти тракама образованих стаза којима се до њега долази, озбиљни људи у оделима који стално улазе и излазе. И јутрос сам коначно задовољио радознаост. Уђеш кроз лавиринт док не завршиш и слепом рукавцу. Ту чекаш да те покупи безбедњак који те интервјуише: знаш ли неког у Израелу, да ли те је неко контактирао у вези с путем, да ли носиш нешто што ти је неко дао, или што си купио у продавници а да ниси отварао... Мој интервју је прилично кратко трајао, али је дуго трајало проверавање пасоша: узео ми пасош и отишао негде на једно пет минута, можда и више; после се извињава, каже – ретко виђа пасош Југославије, па је морао да га провери.

На чек-ину ме сека пита дал хоћу да летим следећим летом, јер је овај пребукиран, дали би ми одмах 400 евра кеша заузврат. Једна ствар ме спречава: тамо ме чекају две колегинице да заједно таксијем идемо са тел-авивског аеродрома до Јерусалима – ако се не појавим, морале би да мењају план. Онда помислим: звучи као архетипска прича – ради пара променим лет, и са другим авионом одлетим у ваздух на погрешан начин. Има та народна мудрост да не треба мењати план, да се треба држати свог пута. А опет, има и она где Алах Муји шаље чамце, а он одбија, чека да га Алах спаси. Можда су ових 400 евра управо позив да променим лет. И тако се све сведе на нашу причу "ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се још више". И стварно, ево сад се кајем (још више) – што нисам прихватио. 400 евра, то је летовање. Или, нови лаптоп. Или ар плаца у неком селу доле у Србији.

Е сад треба да се јавим на гејт Г10 ради нове безбедносне провере. Тамо чекам пола сата док на мене дође ред. Срећан сам што немам чекиран пртљаг, ту је највише муке, све се вади, све се носи на хемијску проверу (машине које узму узорак и испитују присуство супстанци које се користе за експлозивне направе), све пролази кроз неке огромне скенере, десет пута веће од обичних аеродромских, све се објашњава, отпакује. Док ми прегледа ранац, након што ми је узео узорке са одеће и обуће, ја седим иза паравана, не видим шта ради. Кад је завршио, сакупља нас десетак који смо готови и води нас право на гејт. У групи је и једна женска особа необично пивлачне спољашњсти. Никад се не деси да нека таква седне до мене, можда ће овај пут, награда за одбијање новца.

Преко реда нас уводе у гејт, и сви се некако групишемо поред шалтера за укрцавање. Са шалтера прозивају неко име, и женска особа необично пивлачне спољашњсти из наше групе се прене и приђе. Нешто је питају, размишља, смеје се, и пристаје. Чујем како пита шта сад, они јој кажу да сачека новац, па онда са једним службеником иде по свој пртљаг. Док стјуардеса мени цепа бординг карту, њој броје 400 евра, и она одлази са неким момком у униформи, и са осмехом од-ува-до-ува.

Седим на свом седишту, укрцавање још траје – кроз пролаз гужва. На крај реда долази човек који више личи на службено лице него на путника. Оригинал официр тајне службе из филма, потпун стереотип: округла ћелава глава, плав, чврсте грађе, неутралног лика. Пробије се кроз гужву, фино, не гурајући се, и пружи ми нешто. У исто време збуњен препознајем да је у питању моја картица за бежични интернет, питајући се откуд код њега, и читам с његових усана, јер говори без гласа, шеретски се смешећи: "It's yours. Security. Have a nice trip." Хвала најлепша Велики Брате.