Vučić-Maduro, potato-tomejto

Pomešana osećanja i misli je među srpskom publikom izazvalo razbojništvo SAD u Venecueli. Mnogi se stide pomisli da bi dobro bilo da se Srbiji desi nešto slično. Drugima je neprijatna, ili socijalno nepoželjna, svest da to ne žele.

Ovo stvara potrebu da posložim svoje misli o Venecueli i Srbiji, i o Maduru i Vučiću, uprkos vrlo ograničnim uvidima u venecuelansku politiku. 

Sličnosti

Sličnosti između dveju situacija, Venecuele pre razbojništva i Srbije, nisu male. Obe države su u prošlosti bile žrtve imperija, a u sadašnjosti predmet imperijalnih nadgornjavanja. Obe države, bar do razbojništva u Venecueli, odlikuje autokratska vlast sa visokim stepenom korupcije, sa vlastodršcem koji je nepopularan u većem delu naroda, i koji okružen bandom lojalista punom raznog šljama (kod nas drugog i nema) i koji autoritarnom vlašću pokušava da obezbedi otpornost vlasti prema spoljnjem pritisku. Dok vlast tako balansira među svetskim silama, opozicija se vezuje za one moćnije, uticajnije, i velikodušnije, čija se međunarodna politika zasniva na promociji i zloupotrebi ideje demokratije i lažnom obećanju jednakosti. Obe države imaju tradiciju vrednovanja slobode i nezavisnosti, i istoriju negovanja levih ideja, i obe imaju krhku i relativno mladu tradiciju demokratije. U obe države, na vredne rudne resurse oko su bacile globalne korporacije, iako je u tom pogledu Venecula u daleko gorem položaju (neuporedivo vredniji resursi). 

Razlike

Osnovna razlika je da su u Venecueli politička svest i politička aktivnost građana na višem nivou. Kao posledica, Maduro i njegov prethodnik Čaves kao glavni cilj bavljenja politikom imaju suvrenitet države, odnosno nezavisnost od imperija. Autoritarnost se razvija kao odgovor na pritiske. SAD mogu da putem medija ostvare takav uticaj na glasačko telo da na vlast dovedu figure ili stranke koje će robovati njihovoj politici. SAD, Rusija i Kina imaju ekonomski i bezbednosni kapacitet da pod svoju kontrolu dovedu dovojan do finansijske i političke elite da kontrolišu i državu. Ograničenja medijskih sloboda, udruživanja, protestovanja, slobode govora, stroža kontrola ekonomije, jake bezbdnosne službe, sredstva su kojima se strani uticaj na politiku i vlast drži pod kontrolom u interesu otpora moćnima. Predsednik ne pita narod šta ovaj želi. Uveren je da će narod biti izmanipulisan da želi ono što je loše za njega, ali i nesumnjivo pod uticajem sujete i ličnih intresa.

U Srbiji vlada klijentelistička politička kultura. Od ja ću tebe podržati a ti ćeš mi onda obezbediti sve ono što država treba da obezbedi, do ja ću tebe podržati, a ti ćeš mi obezbediti prednost u odnosu na druge, u poslu, karijeri, javnom ugledu - put je kratak. Većina čitalaca i ne nalazi nikakav problem u onoj prvoj opciji: pa zar to nije predstavnička demokratija: ja izaberem nekog, a on onda upravlja državom kako je obećao. Naravno da nije. Predstavnička demokratija je koliko-toliko funkcionalna samo ako se postigne nivo političke svesti i aktivnosti građana dovoljan da vlast prinudi da radi svoj posao. U smislu učešća u donošenju zakona, osećanju zakona kao svojih, sopstvene spremnosti da poštujmo zakone, da prepoznamo i prijavimo kršenje zakona, bilo od strane pojdinaca, bilo od strane institucija i vlasti, i ispratimo reakciju države do vraćanja u zakonske okvire.

Zato je i srpski autokrata suštinski različit od venecuelanskog. Srpski autokrata u politiku nije ušao, i vlast nije preuzeo, sa dobrim političkim, ideološkim ciljem, ciljem koji deli sa narodom. Ustvari, nije ni sa kakvim političkim ili ideološkim ciljem. Već isključivo iz gramzivosti. Iz želje da osvoji političku, finansijsku i fizičku moć. Da u rukama drži sudbinu zajednice za koju oseća da ga je potcenila, da ga nije prihvatila kako je on smatrao da treba. Da se osveti. Da ga uvažavaju i da ga se plaše. Da može svima da (po)kaže da je bolji, pametniji, brži, viši, jači od njih. Autokratska vlast za njega nije sredstvo nego cilj. Odnosno sredstvo donkle jeste - za održanj sebe same. Jer on zna da u državama poput Venecuele i Srbije iz ugla stranih sila novi vladar relativno brzo postaje rentabilniji, i autokratskom vlašću šmesto državnog suvrniteta ujedno štiti samu tu autokratsku vlast. Kao prvi u zajednici, on je pre svega prvi u klijentelizmu: doprinesi da budem sve, a ja ću ti omogućiti onoliko privilegije koliko mi tvoja podrška znači.

Njegova politika zato trpi važno ograničenje manje: on ne minimizuje zavisnost države od stranih sila, njihov uticaj, stranu eksploataciju državnih resursa i samih građana. Samim tim, sve to, svi državni i društvni resursi, njegov su lični kapital u održanju na vlasti. Kad Rusija pomisli da bi novi vladar bio rentabiliniji, on Rusiji da da otvori špijunski centar. Kad to pomisle SAD, odrekne se zaštite prava Srba na Kosovu, da im rudnik. Kad pomisli Kina, da im fabriku, izgradnju pruge. Kad pomisli EU - može i njima rudnik, ili šta već žele.

Nije svejedno

Oba vladara udaraju u isti zid: za isti resurs se pre ili kasnije tuku dve ili tri sile. I oba vladara su izložena opasnosti da budu zbačeni i procesuirani, bilo putem domaćeg, spolja podržanog revolta ili spoljne intervencije. Ali ta je opasnost u Vučićevom slučaju onoliko manja koliko je on više spreman da ponudi - a spreman je da ponudi sve. Još gore po nas, kad Madura otmu i najave nametanje svoje vlasti - narod reaguje masovnim skokom lojalnosti Maduru i spremnošću da se suprotstavi agresoru. Sve i kad bi se tako nešto desilo Vučiću, malobrojni koji bi videli da je to gore za nas i od same Vučićeve vlasti ne bi imali ni kritičnu masu, ni političku kulturu, a ni institucije kojima bi se ujedinili i suprotstavili porobljavanju.

A sili se može suprotstaviti. Ali ne autoritarnom vlašću, nego visokim stepenom političke kulture, društvene svesti i empatije i solidarnosti. Ne društvo koje je vladar sačuvao stranog uticaja, nego ono koje je iz iskustva učilo, podržano obrazovnim sistmom, postiže potreban nivo doslednosti i međusobnog poverenja. Spremno je da prihvati periode nestašica i krize, i da uloži dodatni napor da nastavi da se razvija i u teškim okolnostima. Jednog čoveka i njegovu klijentlu je lako slomiti, ali ne možeš slomiti većinu stanovništva jedne države.

Dolazimo do još jedne perspektive iz koje studentski protest manifestuje upravo ono što našem društvu treba: odbijanje klijentelizma prema stranim silama, klijentlizma predstavničke demokratije (bilo opozicije koja traži saradnju, bilo vlasti koja lažno zove na dijalog), i umesto toga građansku aktivnost i samoorganizaciju, jačanje solidarnosti i rad na unapređenju političke kulture. Na nama je hoćemo li da se uključimo i da uložimo sve ono što je potrebno ili da se vratimo udobnosti klijentelističkog Titanika.