Čovek je stil

U Politici je ove nedelje izašao tekst profesora Miloša Kovačevića Osnivanje Fakulteta srpskih studija je šansa koju ne bi trebalo propustiti. Kako je jedna od oblasti kojima se tokom karijere bavio bila stilistika, zanimljivo je iz stilističkog ugla proanalizirati njegove poruke. Podeliću tekst u misaone celine i u svakoj pogledati šta nam njihov sadržaj i stil kažu o poruci koju nam tekst upućuje. Tekst iz članka će biti u crvenom slogu, a komentari u crnom.

Da je aktuelna Vlada Republike Srbije napokon počela ne samo razmišljati nego i poduzimati konkretne aktivnosti za poboljšanju statusa srpskoga jezika kao osnovne nacionalne identitetske discipline, pokazuje njena odluka donesena 6. novembra 2025, koja je dan kasnije izašla i u Službenom glasniku ‒ odluka o osnivanju Fakulteta srpskih studije izdvajanjem departmana za srbistiku, istoriju i ruski jezik sa Filozofskog fakulteta u Nišu. Kao razlog osnivanja ove visokoškolske ustanove od nacionalnog značaja istaknuta je potreba da država preduzme više pažnje ka sve zapostavljenijim identitetskim disciplinama, što bi omogućilo da se u eri globalizma sačuva kulturna samosvest i istorijski kontinuitet srpskog naroda. I zaista niko ko se bavi istorijom i aktuelnim statusom srbistike nije mogao ostati ravnodušan na datu vladinu odluku. 

Sa aspekta estetike stila, u dve rečenice za redom (koje bi trebalo razbiti u pet), profesor Kovačević koristi i zapadnu i istočnu varijantu istog glagola (poduzeti/preduzeti), upotrebljava neuobičajenu i stilski nezgrapnu konstrukciju preduzme više pažnje ka nečemu i govori o srpskom jeziku kao o disciplini - verovatno u nameri da referiše na naučno istraživanje srpskog jezika kao naučnu disciplinu. Ali ovi su aspkti od manje važnosti.

Sadržajno, tekst o "fakultetu" govori kao o instituciji nacionalnog značaja, koristeći izraz koji u administrativnoj terminologiji podrazumeva poseban status dodeljen instituciji od strane države ili nekog međudržavnog tela. Ovakav status "fakultetu" o kome govori nije dodeljen (ima ga šest naučnoistraživačkih instituta u zemlji). Da li profesor, koji je dugogodišnji član jednog matičnog naučnog odbora, ne zna značenje izraza ili obmanjuje javnost - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Profesor govori o zapostavljenim identitetskim disciplinama. Profesor je naučnik. Ne bi izneo tvrdnju koja se može meriti (na primer, poređenjem udela disciplina koje on naziva identitetskim u ukupnoj raspodeli sredstava u Srbiji sa drugim evropskim i svetskim državama), a da nema uvida u egzaktne mere koje je potvrđuju. I on će nam te podatke svakako izneti u nastavku teksta.

Profesor govori o identitetskim naučnim disciplinama. Profesor je naučnik. On zna da je identitet stvar partikularnog, stvar subjektivnog, ličnog stava i intersubjektivnih konstrukcija, i da je najvećim delom smešten u polje vrednosnog. On takođe zna da se nauka definiše kao težnja univerzalnom znanju, kao imperativ isključnja svega subjektivnog, pogotovu isključnja vrednosnog. On zna da nauka može da proučava identitete, ali da ono što nauka o njima ustanovi ni na koji način ne utiče na njihov opstanak ili nestanak, niti na njihovu vrednost. Samim tim, trebalo bi da zna da onog trenutka kad nauka počne da služi identitetu  (na primer njegovom očuvanju, negovanju) umesto da ga istražuje u poređenju sa drugim identitetima i u kontekstu drugih mentalnih, kulturnih, društvenih i antropoloških pojava - ona prestaje da bude nauka. Da li profesor nije u stanju da isprati lanac logičkog zaključivanja ili pokušava da obmane javnost - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Govori i o očuvanju istorijskog kontinuiteta srpskog naroda. Profesor je autoritet u oblasti stila. Šta tačno ovim želi da nam kaže. Presupozicija koju njegov diskurs iziskuje je da je istorijski kontinuitet srpskog naroda ugrožen. Preti mu prekid. Kakav to prekid teorijski može biti? Jedna opcija je da se istorijski kontinuitet srpskog naroda prekine u nekoj istorijskoj tačci u prošlosti. To je prema našem iskustvu sa vremenom nemoguće: prošlost je nepromenjiva. Druga opcija je da srpski narod u ovom trenutku ili u budućnosti prestane i zatim ponovo nastavi da postoji. Ja ni to ne mogu da zamislim. Možda profesor prosto želi da kaže da srpskom narodu preti nestanak. Ali govoriti o tome kao o očuvanju kontinuiteta je nespretno i zbunjujuće iz navednih razloga. Da je profesor hteo da kaže da nam preti nstanak, rekao bi da nam preti nestanak. Kada želim da kažem da me boli stomak, neću reći da me boli stomak, noga ili prepona. Kada je izraz višesmislen, i jedno od njegovih značenja se može saopštiti jednoznačnim i pritom jednostavnijim iskazom, onda se podrazumeva da onaj ko je upotrebio višeznačni izraz nije imao u vidu to jednoznačno izrazivo značenje (u lingvistici se ova pojava zove skalarna implikatura, profesor je svakako čitao Grajsa, Horna, Gazdara, Levinsona, Kierkiu).

Jer, posle toliko dugog, najčešće svesnog,  komunističkog  i postkomunističkog zapostavljanja identitetskih nauka, evo je došlo i dugo očekivano vreme da se njima posvećuje posebna pažnja, već samim tim što će, formiranjem fakulteta nacionalnih nauka,  dobiti istaknuto mesto ne samo na  niškom univerzitetu nego u srpskom društvu u celini.  Od svih kojima je srbistika na srcu ne samo naučno, i koji su se godinama borili za njen bolji društveni status, koji su ukazivali na kontinuirani nipodaštavajući odnos prema njoj ‒ a kojima i sam pripadam ‒  očekivalo se da podrže datu odluku, da ukažu šta novi nacionalni fakultet mora prevazići od nemalih problema s kojima se srbistika u svom više nego vek i po dugom univerzitetskom životu susretala i neretko umesto prvih puteva birala stranputice, zbog kojih danas i jeste u vrlo nezavidnom stanju (čemu je možda i najbolji pokazatelj sve veća nezainteresovanost za njeno studiranje). 

Još dve rogobatne rečenice teške za praćenje. I u njima odsustvo empirijske podrške za tvrdnju o zapostavljenosti jednih disciplina u odnosu na druge. Izgleda da profesor Kovačević pod zapostavljenošću ima u vidu neku svoju ličnu, subjektivnu meru: disciplinama kojima se on bavi se ne pridaje značaj koji bi on volo da dobije. 

Profesor nam saopštava da će te njegove discipline dobiti posebnu pažnju time što će biti izdvojene na poseban "fakultet". Izgleda da profesor ne razlikuje posebnost kao izdvojenost od posebne pažnje. Zamislite baštu u kojoj je cveće izmešano. Posetioci više gledaju jedne cvetove nego druge, ali im pogled padne na svaki. Šta se dogodi ako cvetove koji su privukli najmanje pažnje izdvojimo u udaljenu leju? Posetioce će i dalje privlačiti isti cvetovi, a oni izdvojeni će izgubiti i pažnju koju su ranije dobijali budući pored onih privlačnijih. Izdvajaju se studijski programi sa prosečnim brojem prijavljenih za upis daleko ispod fakultetskog proseka. Svi studenti programa koji se izdvajaju, stotine njih, izjasnili su se da neće preći na "fakultet" i zabranili "fakultetu" pristup njihovim ličnim dokumentima. Dodatno, time što su izdvojene, te će discipline ostati i bez intenzivne interakcije sa drugim oblastima nauke, što je, profesor kao naučnik to svakako zna, za svaku naučnu disciplinu pogubno. Da li se profesoru potkradaju sve ove logičke greške, ili nas ciljano obmanjuje - ne bih pokušavao da odgonetnem.

Profesor govori o ljudima kojima je srbistika na srcu ne samo naučno. Profesor je ekspert u oblasti stila. Možda sam ja neuk čitalac, ali ne znam šta znači biti na srcu naučno, još manje kako to drugačije jedna naučna disciplina može biti na srcu, i ostati naučna disciplina. Ne znam jer je to kontradikcija po samoj definiciji nauke, što sam već obrazložio.

Pričom o srbistici na srcu i podršci "fakultetu", profesor proziva svoje mlađe kolege. Na Departmanu za srbistiku Filozofskog fakulteta je od 27 članova svega pet glasalo za prelazak na novi "fakultet", dok je sedamnaestoro bilo protiv. Svih sto dvadesetak studenata srbistike izjasnilo se protiv prelaska na novi "fakultet". Većina fakulteta, departmana, instituta u zemlji koji se bave srbistikom su osudili osnivanje "fakulteta" i naznačili da sa njim neće sarađivati. Čiju će to pažnju onda "fakultet" privući, osim šake onih koji ga radi ličnog interesa osnivaju?

Reklo bi se da je profesor mnogo propatio pod komunizmom i postkomunizmom. Nije mu dato da studira, magistrira, doktorira. Sigurno nije bio član KPJ, i nije smeo da kaže da je Srbin (šta je govorio?). Nije bio u SPSu, nije sada u SNSu. Kao takav, nije mogao do posla na univerzitetu, nije mogao da objavljuje, pa sada, konačno oslobođenog identiteta, ima mnogo da nadoknadi.

Profesor Kovačević je nesumnjivo jedan od najuticajnijih srbista već viš od četrdeset godina. Koja je njegova uloga u navodnom biranju stranputica? Koje su to stranputice? Koji su argumenti da su u pitanju stranputice? Misli li na naučn stranputic, ili govori o ideologiji, j li stranputic ako se nauka ne potčini nacionalizmu? Naučnik diskutuje konkretnim iskazima, činjenicama i argumentima. Političar diskutuje nejasnim, zapaljivim floskulama, neodređenim izrazima koji insinuraju tuđu krivicu, stavom da su po definiciji i bez potrebe za argumentima njegove ocene i predlozi ispravni, a njegovih kolega koje se ne slažu pogrešni. Naučnik kada evaluira razvoj nauke govori o naučnim teorijama, ne zagovara potčinjavanje ideologiji. Piše li tekst profesor Kovačević ili političar Kovačević? Zastupa li tekst interese nauke ili interese (interesne skupine unutar) jedne partije? Ima li neprestano i intenzivno ispoljavanje ovog ponašanja u srbistici uticaja na sve veću nezaintersovanost za njeno studiranje.

Odluka o osnivanju Fakulteta srpskih studija bila je za sve koji se bave identitetskim naukama i koji su se borili za njihov bolji status prilika da se trasira svetlija budućnost identitetskih nauka na srpskim univerzitetima, a  samim tim i u srpskom društvu u celini. Trebalo je datu odluku prihvatiti i iskoristiti kao priliku (da li i poslednju?)   da se identitetske nauke u srpskom društvu sačuvaju od potpunog urušavanja i nestanka. Iskoristiti je kao jedan od politički i društveno najznačajnijih podsticaja za savremeni akademski razvoj srpske humanistike.

Svakako političar Kovačević. I to populistički, pa i nešto gore. Širenje panike. Svetla budućnost pod mojom čizmom ili apokalipsa u svakom drugačijem slučaju. Profesor Kovačević odluku kriminaln organizacije koja je otela državu da osnivanjem "fakulteta" pokuša da razori Univerzitet u Nišu, i pre svega uništi svaki prostor za protest, uvodi između redova kao jedan od politički i društveno najznačajnijih podsticaja za savremeni akademski razvoj srpske humanistike.  

Odluka Vlade o osnivanju Fakulteta srpskih studija naišla je čak više na kritiku negoli na odobravanje. Začuđujuće je da je među kritičarima bilo, iako u manjini,  i onih koji se bave identitetskim naukama.

Osnivanje "fakulteta" osudila je dvotrećinska većina Departmana za srbistiku Filozofskog fakulteta, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Odeljenje jezika i književnosti SANU, Institut za srpski jezik SANU, Institut za književnost i umetnost SANU, Filozofski fakultet u Novom Sadu. Nosioci kritike upravo su bili naučnici iz disciplina koje profesor antinaučno naziva identitetskim, i gotovo svi ti naučnici stali su iza osude. Ne zna li profesor Kovačević za sve ove javno izrečene osude ili obmanjuje javnost - nije u mojoj moći da procenim.

Pritom kritičari nisu ukazivali na to koliko je data odluka pozitivna ili štetna po budući razvoj nacionalnih disciplina, a to je trebalo da bude jedini svrsishodan predmet diskusije. 

Osim što mu se omaklo da svoju opsesiju nazove pravim imenom umesto eufemizma identitetske discipline - jer upravo je sve vreme u pitanju težnja da se naučno istraživanje stavi u službu nacionalizma, profesor ovde pokazuje zavidan kapacitet za demokratičnost i akademsku diskusiju. On kao jedan učesnik u raspravi određuje šta je jedini predmet diskusije, i to sasvim slučajno upravo svoj osnovni instrumnt ostvarivanja ličnih ciljeva: nacionalizam. 

U kritici su se, po pravilu,  ponavljale paušalne ocene da je "Vladina odluka protivustavna i protivzakonita" (kao da ne postoji pri Skupštini Srbije zakonodavnopravni odbor, ili kao da se protivzakonitost ne može dokazati sudskim putem), pri čemu se zaboravlja da je sve fakultete u Srbiji od 1905. godine osnovala upravo država (pa kako onda da joj se osporava pravo da osnuje i ovaj fakultet). 

Profesor srbistike ovde prisvaja autoritet i u oblasti prava, nažalost neuverljivo. Konkretne i detaljne argumente o nezakonitosti odluke izneli su timovi pravnih eksperata sa Univerziteta u Nišu i Univerziteta u Beogradu, tako je odluku ocenio i Pravni fakultet u Nišu. Profesor Kovačević, iako nestručan u oblasti prava, ima svako pravo da njihovim argumentima suprotstavi svoje - ali on to ne čini. On njihove argumente i ne pominje. Profesor sa svoje strane nudi argument da postoji pri Skupštini Srbije zakonodavnopravni odbor, i da se protivzakonitost može dokazati sudskim putem. Osim što takav odbor ne postoji, niti na bilo koji način u pravnom sistemu Republike Srbije Skupština može razrešavati pravne sporove, izneseni stav je duboko ciničan. Država Srbija realno ne postoji, nju je otela kriminalna organizacija. Zakoni se u Srbiji primenjuju sporadično, selektivno, kada služe direktnom materijalnom interesu kriminalne organizacije na vlasti. Profesor Kovačević se uz takvu vlast svrstao, i piše potpuno ignorišući činjenicu da je ustavni poredak oboren, da pravna država ne funkcioniše. Da li profesor Kovačević živi u zabludi, ili na štetu građana Srbije, nauke, svoje struke, obmanjuje javnost - zapravo je i najmanje važno.

Drugi gotovo horski prigovor bio je da se činom izdvajanja triju departmana iz okrilja Filozofskog fakulteta nanosi velika šteta samom Filozofskom fakultetu u Nišu. Međutim, teško je logički shvatiti kako se može naneti šteta fakultetu ako se ostvaruje društveni i naučni boljitak nacionalnim disciplinama koje su se dotad na njemu izučavale.  Zato je gotovo apsurdna tvrdnja  da jedan fakultet može imati štetu ako se poboljšava status dotad na njemu izučavanih nacionalnih disciplina.  

Teorija argumentacije, naučna disciplina bliska stilistici, prepoznaje niz argumentacijskih prekršaja - znakova (pokušaja) manipulacije i nekonstruktivnog učešća u razgovoru. Jedan od njih je petitio principii, poznat i kao prekršaj prezumpcije. Kod ovog prekršaja jedan učesnik u raspravi podrazumeva kao istinit stav koji je očito neistinit ili ga u najmanju ruku drugi učesnici smatraju neistinitim. Tako ovde profesor kao prihvaćenu istinu podrazumeva stav da će se status disciplina poboljšati ako one budu izmeštene na "fakultet" za negovanje nacionalizma. Što je iz razloga koje sam već izneo sasvim očigledna neistina (izdvajanje naučnih disciplina od drugih srodnih disciplina, i to na antinaučnu instituciju, može samo da im našteti). Ali sve i da ovo stoji, sama Kovačevićeva logička konstrukcija sadrži fatalnu grešku. Savršeno je moguće da izdvajanje dela iz celine pogoduje tom delu, a da šteti celini. Recimo, ako maticu i desetinu radilica preselite u novu košnicu, može se desiti da procvetaju, ali će izvorna košnica biti uništena.

Neke od kritika su, kad se propuste kroz naučne pa čak i zdravorazumske  kriterijume, prosto smešne, kao npr. da je glupost što drugi narodi imaju takve fakultete, pa na "tu glupost" ne treba da se ugledamo; da je patriotizam "pribežište hulja"; da "identitetske nauke" i ne postoje; da će "studenti da se stide diplome stečene na Fakultetu za srpske studije",  i tako dalje i tome slično. 

Nikako ne bih potcenio profesora Kovačevića mogućnošću da ne zna da nazivanje tuđih argumenata smešnim nije argument protiv njih. Tako da ostajem zbunjen ovom rečenicom.

Još manje bih potcenio njegovo poznavanje frazeologije. Kaže se za nacionalizam, ne za patriotizam, da je pribežište hulja. Postavlja se osnovno pitanje stilistike: koji je cilj, ili motiv, ove devijacije?

U diskusiji nije iznesen argument da drugi narodi imaju takve fakultete. Narodi nemaju fakultete. Profesor to zna. Fakultete imaju države. A argument na koji misli je da samo jedna država (a ne države) ima "fakultet" poput onog o kome je reč: Hrvatska. Tamo je osnovan kao ustupak jakom fašiziranom segmentu društva, pogotovu političke i finansijske elite. Uz malo ili nimalo hiperbole: srpski nacionalisti uzor nalaze u ustaštvu. To je argument, a njegovo krivo predstavljanje argumenta je - pa već, ili nesposobnost da ga razume, ili obmanjivanje javnosti.

A  glavni "antiprotivni" kriterijum je svakako onaj da iza ove odluke ne stoji nacionalni, nego "partijski interes", pa se zapravo polemiše sa namerama onih s kojim se politički ne slažemo, a ne sa njihovim konkretnim aktivnostima. Sve se svodi da se nikako kao pozitivno ne može prihvatiti ništa što predlažu politički protivnici, pa makar to bilo i na širu društvenu i nacionalnu  dobrobit. Jasno je, međutim, da je nebitno koja politička opcija stoji iza navedene odluke, nego da je bitno koje dobre a koje loše strane data odluka ima za budući status nacionalnih disciplina. A nesporno je da ona  pruža osnovu za poboljšanje teškog stanja u kome se danas identitetske nauke nalaze. Zato bih  apelovao da se status srbistike poboljša na svim univerzitetima, a samim tim i u društvu u celini,  i da se na svakom od njih osnuju fakulteti za srpske studije, ako je to, a jeste,  na dobrobit srbistike same. 

Profesor nastupa iz pozicije autoriteta pišući da je nesporno da ona [kriminalna organizacija - u širem smislu, i kriminalna organizacija je politička opcija, pogotovu za njene članove, prim. B.A.]  pruža osnovu za poboljšanje teškog stanja u kome se danas identitetske nauke nalaze - još jedan prekršaj pravila argumentacije. Šta god uzeli da znači izraz identitetske discipline, recimo nekakve discipline nacionalističke indoktrinacije. Čak ni za njih ne znamo da bi osnivanje "fakulteta" neophodno bilo dobro. Šta god opet za njih bilo dobro. Koliko god neko sebe nametao kao autoritet i jemčio svojom autoritativnom rečju.

Važno je prepoznati da nacionalni interes nije isto što i nacionalistički interes, a to opet nije isto što i interes nacionalista. Nacionalizam je ustvari uvek štetan po nacionalni interes (kao što je i kod pojedinca neumerena samoljubivost i pohlepa pre štetna nego korisna) - ali je koristan po nacionalistu. Pogledajmo samo šta je nacionalizam devedesetih doneo Srbiji i njenim građanima, a šta nacionalistima: Vučiću, Dačiću, raznim Jorgovankama i Majama. Kontinuitet za koji su se izborili nije istorijski kontinuitet srpskog naroda kojim šire strah, već samo kontinuitet svog interesa.

Neistina je i da argument partijskog interesa pomera diskusiju na polje politike. Diskusija je tu od početka, političko je samo osnivanje "fakulteta". Sam profesor Kovačević u ostatku teksta govori o tome. Prvo ističući nacionalizam kao cilj naučnog rada i osnivanja "fakulteta": nacionalizam je politički cilj i politički program. I drugo, time što se jasno svrstava uz kriminalnu organizaciju koja je otela državu. "Studija izvodljivosti" na više mesta ukazuje da je jedan od ciljeva osnivanja stvaranje ostrva unutar univerziteta pod punom kontrolom partije na vlasti, a na štetu autonomije univerziteta, mogućnosti studenata da se organizuju i bore za svoje interese, i iste mogućnosti za univerzitetske nastavnike i istraživače. Najzad, što je najvažnije, na štetu slova i duha zakona o univerzitetu i same ideje univerziteta. 

Ovde se tekst završava. Kada učestvujemo u diskusiji, ako učestvujmo sa dobrom namerom, u potrazi za istinom, za novim uvidima, za kompletnom slikom, kompromisom i konsenzusom - uvek najpre komentarišemo najjače argumente suprotstavljenog stava, jer tako činimo najveće korake ka razumevanju, i uvek otvaramo prostor da što jasnije čujemo suprotstavljeno mišljenje jer nam ono najviše koristi u oblikovanju svog stava. 

Profesor Kovačević, osim što je argumente koje je komentarisao predstavio u izmenjenom, nekad banalizovanom obliku - najvažnije argumente stava sa kojim se spori nije ni pomenuo. Neki od njih su:

- Fakultet koji se osniva da bi se služilo nacionalizmu suprotan je suštini i univerziteta i nauke. Na njemu može biti ispiranja mozgova, ali ne obrazovanja ni naučnoistraživačkog rada.

- Razdvajanje srodnih, humanističkih disciplina u dva fakulteta umanjuje kapacitet razmene i sinergije u naučnoj saradnji.

- Razdvajanje srodnih programa u dva fakulteta umanjuje studentima mogućnost izbora fakultativnih predmeta i prostor za umrežavanje i zajedničke aktivnosti poput književnih večeri, debata, gostujućih predavanja.

- Izdvajanje će za efekat imati i smanjenje broja časova srpskog jezika i istorije na drugim programima (nastavnici odlaze, Fakultet nema interesa da podstiče saradnju), što je negativno čak i iz ugla nacionalizma.

- Razdvajanje znači i značajno uvećanje troškova - "fakultetu" treba sekretar, administracija, nova zgrada, troškovi struje, vode, komunalije, higijeničari, obezbeđenje, dekan, prodekani.

- Vladina odluka je donesesna a da predlog nikad nije iznesen ni na pogođenim departmanima i fakultetu, ni na Univerzitetu u Nišu, niti je bio predmet javne rasprave.

- Većina nastavnika koje odluka seli na "fakultet" ne žele da na njega pređu.

- Svi studenti svih pogođenih programa studija izjasnili su se da neće preći na "fakultet".

Na kraju, profesor Kovačević je svoj tekst objavio u mediju pod strogom kontrolom otete vlasti, kroz čiji filter prolaze samo stavovi u službi kriminalne organizacije koja ju je otela. I to je svojevrstan stilistički izbor. Jer stil je čovek.