Solipsizam

Solipsizam je stav prema kome je sav covekov mentalni dozivljaj zapravo projekcija njegovog duha, gde god on obitavao i kako god funkcionisao, bez iikakve moguce objektivnosti, ili u blazem obliku bez ikakvog dodira sa nekim objektivnim postojanjem koje mozda i jeste realno. U metodologiji se definise kao stav za koji nije moguce konstruisati niti dokaz ispravnosti, niti dokaz pogresnosti. Zaista, ako sve sto znamo o spoljnjem svetu - znamo posredstvom svojih cula, kako dokazati da ta cula primaju signale koji poticu od neceg objektivnog, a da ih ne generisu sama? Ili pak, kako dokazati da ih sama generisu, a da pcele koje umiru od tuge za belim medvedima, kao i sise - prirodne ili vestacke - ustvari postoje samo kao kreacija mog duha?
Jedan od najvaznijih raloga zasto vecina ljudi odlucuje da ne izabere solipsisticki pogled na svet jeste oportunizam. Na primer: solipsizam bi potpuno ismejao nauku, jer nauka kakvu danas znamo uglavnom se definise kao poduhvat saznavanja o univerzumu, koji objektivno postoji sa svim svojim raznolikim nivoima, od nivoa kosmosa, preko zivota, do duhovnog/kognitivnog. Cak i u filozofiji, izabrati solipsisticki pristup uveliko bi suzilo prostor za dalje filozofiranje: tu nema dalje mnogo sta da se kaze. Zato se odbijanje solipsizma smatra optimistickim izborom. Ali optimizam je stvar ukusa, stila, prirode, koji jos mozda i moze naci svoje mesto u filozofiji, ali u nauci ne bi semo da igra nikakvu ulogu.
Ukoliko je i izbor solipsizma iskljucivo pitanje pesimizma, ravnoteza se uspostavlja, i situacija je nesto manje neprijatna. ALI: u kognitivnim naukama i disciplinama, od vestacke inteligencije do filozofije, tiho i skriveno, sve vecu sirinu zauzimaju stavovi koji direktno impliciraju solipsizam. Na primer, u lingvistici, vestackoj inteligenciji i filozofiji sve je rasireniji, i empirijski snazniji, stav da jezicki izraz ne referise. Vekovima se smatralo da jezicki izraz ima osobinu da povezuje pojam koji ima samo kognitivnu stvarnost sa nekim objektom u stvarnosti, koji i objektivno postoji. Semantika, filozofija jezika, cak i vestacka inteligencija, dugo su gradjene na ovom stavu, koji vrlo optimisticno iskljucuje solipsizam, jer ako ima objekta u stvarnosti, ima i objektivne stvarnosti. Ali nove teorije favorizuju pristup u kome nikakva direktna veza ne postoji izmedju icega objektivnog i znacenja u jeziku. Jezicki izraz referise na mentalnu reprezentaciju. To da li se i kako ta mentalna reprezentacija nekako vezuje za objekte u stvarnosti, pitanje je koje se u teoriji zasad vrlo dosledno ostavlja po strani.
Ali u praksi, npr. u oblasti vestacke inteligencije, uspostavlja se vrlo utilitarna veza: agent (robot ili nesto slicno) se programira da gradi reprezentacije i njima barata, i da na osnovu reprezentacija cini neke akcije, odnosno salje neke izlazne impulse. Zavisno od onoga sto njegova 'cula' prikupe kao ulaznu informaciju nakon emitovanja izlaznih implusa, agent reformulise i obogacuje svoju reprezentaciju. Za agenta je svejedno da li izmedju izlaza i ulaza stoji slozeni i realni univerzum, ili samo neko komplikovano kolo koje povezuje ulazni i izlazni interfejs. Ako se ovakva tendencija nastavi,a agenti postanu dovoljno mocni da simuliraju veci deo covekovih mentalnih procesa, u najmanju ruku ce te simulacije biti ugnjezdjene u potpunom solipsizmu. U takvom slucaju, bilo bi nezaobilazno da i covekov pogled na svet, i moral, dodju pod uticaj ovakvog razvoja u nauci, i da solipsizam postane vazan, ako ne i dominantni, mod mentaliteta.
E sada je zanimljivo pitanja unistenja zemlje, ili bar zivota na zemlji, ili bar velikog dela zivota na zemlji, ukljucujuci coveka i njegov duhovni svet, staviti u svetlo takvog jednog solipsistickog stava. Ovo ostavljam citaocima - ovaj blog je i bez toga vec dovoljno dug.
B