Jos o druzenju sa Holandjanima

Holandjani uopste ne poznaju pojam iskrenog interesovanja za coveka. Oni se interesuju za sebe, za svoje interese, za zajednicu i njene interese, ali za drugog coveka nikako - nimalo. Kad pricaju sa drugim covekom, to je zato sto je to deo propisa, deo pravila kako se ponasati da bi zajednica funkcionisala. I tako i razgovaraju. Bez radoznalosti, emocije, postavljaju pitanja, govore sale, sve kao u nekom razgovorniku, nekom kratkom uputstvu kako voditi drustveno-funkcionalne razgovore. Ne postoji nista sto bi neko mogao da uradi da izazove iskreno interesovanje Holandjanina za sebe kao coveka. Recimo da se odnekud pojavi Osama bin Laden, sedne pored Holandjanina, i nasmesi mu se prijateljski, kaze da je dobro raspolozen i da bi voleo da kaze Holandjaninu sve sto ovoga interesuje, cista srca. Holandjaninu ni na kraj pameti nece biti neko interesovanje tipe: dobro, sta te jeodvelo na taj put, sta su tvoji pogledi na smrt ljudi, na Ameriku, na zene, na knjizevnost, kako ti je u dusi - nista od toga ni na kraj pameti. Razgovor ce biti isti kao sa bilo kojim drugim covekom koji bi dosao i prijateljski se nasmesio: kako si, kako s je na poslu, kako si odabrao bas taj posao, bas hladno ovih dana, prijatan vikend. Ali zato, kad neko ucini nesto sto se ne uklapa u pravila dfunkcionalnog ponasanja u zajednici, Holandjanin ce biti prvi da pritrci i da ti spocita kako si uradio to i to, i kako je to lose, i kad bi svi tako radili... I kad bi svi tako radili, to je prva misao s kojom Holandjanin srece drugog. I jedna od svega nekoliko.

Glasinac 1894. godine

Do malopre sam manično čitao knjigu Roberta Munroa Rambles and Studies in Bosnia-Herzegovina and Dalmatia iz 1900. godine. Sve naprečac - trebalo je još prekjuče da je vratim u biblioteku, pošto je opozvana.
Na kartonu stoji da je poslednji put pre mene pozajmljena 1923. godine, a sad kad je ja uzimam osamdesetčetiri godine kasnije - i usput rascepavam stranice koje se na dodir raspadaju - još neko hoće da je čita.
Eto ti sad: ukucah naslov knjige da probam da je nađem drugde - ispostavlja se da je Google Books stavio celu knjigu na net i može ovde da se pogleda, evo lepo listam!
Dosta je dobra, pisana u maniru kolonijalnih putopisaca koji idlaze u egzotični kraj, a najviše me zabavila epizoda sa početkom na 79. strani gde Munro opisuje kako delegacija slavnih evropskih naučnika, zajedno sa njim, učestvuje u nemuštoj razmeni sa lokalcima blizu Sarajeva. Naučnici dolaze po pozivu novo-ustoličene austro-ugarske vlasti, a na Glasincu, na opšte zadovoljstvo, nailaze na 1.1m (jedan metar) visokog pedesetšestogodišnjaka, Ivana Dobraču, skladnih proporcija - ovde na slici iz knjige.
Idem na proleće na Glasinac, možda se u kraju održala priča o važnoj poseti.

Spomenik Rokiju Balboi u Žitištu

Osvanuo je u NY Timesu članak o Žitištu, i o spomeniku podignutom tamo Rokiju Balboi u čast (Silvester "Sly" Stalone se lično obratio gradu tim povodom). Našao sam i reportažu iz drugog dnevnika na youtube, a ovde je serija fotki iz Žitišta.

photo: Dan Bilefsky
ŽITIŠTE, Serbia — In this sleepy farming village, residents talk of a new spirit of exaltation ever since a towering bronze and concrete statue of Rocky Balboa was erected in the village square, his boxing gloves raised in a heroic gesture of triumph.

But Rocky will soon have company in the region: Tarzan, Bruce Lee and a former Playboy model.

In a phenomenon that is either delighting or alarming cultural critics, monuments to icons of Hollywood and popular culture are sprouting across the Balkans, after almost a decade of bloodshed and vengeance that killed as many as 125,000 people in Croatia, Bosnia and Kosovo.

dalji tekst

Otvoreno pismo ministrima nauke i prosvete u Vladi Republike Srbije

(Objavljeno u izdanju lista Danas za 18. oktobar 2007. godine)

Već nekoliko godina, javnost se obasipa vestima i ambicioznim planovima o tome kako će država raditi na tome da što manje visoko obrazovanih ljudi nastavi da napušta Srbiju, i da se u Srbiju vrati što više onih koji su radno iskustvo i obrazovanje stekli u visoko razvijenim zemljama. Niko još nije ponudio statističke rezultate tog angažovanja, pretpostavljam pre svega zato što se njima ne bi mogao pohvaliti. Zapravo, nalazimo se u jeku novog talasa odlazaka: veliki broj ljudi koji su u vreme nakon Petog oktobra bili čvrsti u odluci da ostanu u Srbiji i učestvuju u građenju boljeg društva u međuvremenu je izgubio svaku nadu i sada hvata poslednjji voz za odlazak pre nego što ih godine prestignu. Neću se baviti svim katastrofalnim efektima koje ovakav tok stvari ima na društvo, već isključivo jednim od razloga zašto se to još uvek dešava. Unapred se izvinjavam što ću u jednom pasažu govoriti o sebi i rezultatima svog rada u nauci i obrazovanju, ali to je primer koji najbolje poznajem za pojavu na koju želim da ukažem.

Nastavno osoblje u srpskom visokom školstvu predstavlja izuzetno konzervativnu i zatvorenu zajednicu, veoma sklonu negativnoj selekciji, i jako plašljivu prema svakom izuzetnom kvalitetu. Stara je šala po kojoj svaki profesor bira za asistenta goreg od sebe, a univerzitet opstaje tako što se najzad dođe do profesora koji ne ume ni da oceni nečiji kvalitet, i koji pogreši i izabere genija. Ratne, totalitarne godine su ovaj proces dodatno pojačale (mnogi geniji su otišli), a tranzicija i imperativ reformi ga održavaju u najštetnijoj mogućoj fazi, dodajući na sve strah za sopstvenu poziciju i ksenofobiju. Ovo istraživaču ili univerzitetskom nastavniku povratak iz inostranstva čini noćnom morom i nemogućom misijom, koju ću pokušati da oslikam samo izdvojenim epizodama iz svog iskustva.

Čitalac može da preskoči ovaj paragraf, primivši samo osnovnu informaciju da za autorom pisma stoji značajna međunarodna naučna i nastavna karijera u oblasti lingvistike. Nakon završenih studija srpskog jezika i književnosti, tokom kojih sam biran za najboljeg studenta svog fakulteta, otišao sam na Univerzitet u Velikom Trnovu, u Bugarskoj, gde sam predavao na Katedri za slavistiku, i tokom ovog perioda magistrirao na smeru Nauka o jeziku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dan posle odbrane magistarskog rada, otišao sam na Univerzitet u Leidenu (Universiteit Leiden), na jedan od najjačih lingvističkih odseka u Evropi, gde sam najpre završio takozvane napredne istraživačke magistarske studije, a četiri godine kasnije i doktorirao. Doktorat sam završio pre isteka doktorskih studija, što uspe tek svakom šesnaestom doktorantu u Nizozemskoj. Sada radim kao istraživač na Amsterdamskom Univerzitetu (Universiteit van Amsterdam), mentorišem rad jednog doktorskog studenta i držim predavanja na kursu teorijske sintakse. Objavio sam jedno samostalno izdanje (knjiga zasnovana na doktorskom istraživanju), dva koautorisana, i preko petnaest referisanih radova u najprestižnijim svetskim periodičkim i zborničkim izdanjima. Osnivač sam jednog međunarodnog lingvističkog časopisa i član uredničkog tima Elsevirove Enciklopedije jezika i lingvistike, najveće i najozbiljnije enciklopedije u oblasti lingvistike. Govorio sam po pozivu na Harvardu, MIT-u, UCL-u i brojnim drugim elitnim univerzitetima i institutima. Predstavljao sam svoje radove na tridesetak različitih skupova, uključujući najuticajnije lingvističke konferencije. Član sam programskih i organizacionih odbora nekoliko prestižnih naučnih skupova u oblastima od kompjuterske lingvistike, preko sintakse i semantike, do filozofije jezika, i saradnik Saveta Udruženja lingvističkih odseka i instituta Nizozemske i Belgije (LOT), tela koje između ostalog izrađuje strategiju za naučni i obrazovni rad u oblasti lingvistike u ove dve države.

Oduvek sam želeo da znanje stečeno u svetu prenesem studentima fakulteta koji sam završio. Pomisao na to koliko bi meni značilo da sam tokom studija imao sagovornika u oblasti koja me je interesovala, bila je dovoljna da neprestano tražim mogućnost da učestvujem u nastavi jezika na Filozofskom fakultetu u Nišu. Od diplomiranja do danas, ukupno više od deset puta, javljao sam se na sve konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu koji su odgovarali mom trenutnom zvanju. Uprkos konstruktivnom stavu dekanata i većine nastavnog osoblja na Fakultetu, mala grupa ljudi na Katedri za srpski jezik, pribegavala je i najneočekivanijim sredstvima kako bi onemogućila svaki od tih pokušaja. Bilo je slučajeva kad sam bio jedini kandidat: komisija bi napisala da jedini kandidat ispunjava sve uslove, ali da komisija zna da on zapravo želi da se bavi nekom drugom oblašću, i zato predlaže da se jedini kandidat ne primi. Jednom prilikom su članovi sa matične katedre sastavili referat koji predsednik komisije, sa drugog univerziteta, nije pristao da potpiše, pa je konkurs poništen. Jednom je komisija objasnila kako sam po formalnim kriterijumima ja najbolji kandidat, ali kako postoji drugi kandidat koji je, doslovce, “Bogom dan” za mesto za koje je konkurs raspisan, pa predlažu da se taj kandidat primi. Najmanje jednom je komisija napisala izveštaj sa netačnim podacima o prosečnim ocenama kandidata. Poslednji primer je sastavljanje komisije sa četiri člana (komisija je obično tročlana), u kojoj se nalaze tri člana izvan uže naučne oblasti (Opšte lingvistike), od kojih dva i izvan šire naučne oblasti (Savremenog srpskog jezika) za raspisani konkurs; namera je da se predsednik komisije, opet sa drugog univerziteta, nadglasa i da ukoliko se izuzme iz izveštaja – izveštaj još uvek potpisuju tri člana. Svaki izveštaj je sadržao informacije van domena rada komisije, čiji je jedini zadatak da izvesti koji kandidat u kojoj meri zadovoljava jasno određene kriterijume.

Moj se primer možda odlikuje upornošću, ali osim toga ni u čemu drugom nije izuzetan. Veliki broj ljudi ima isto iskustvo. Želim da ministrima i javnosti skrenem pažnju na to da povratak sam po sebi uključuje žrtvu: treba doći u disfunkcionalnu državu, u surevnjivu profesionalnu sredinu, prihvatiti značajno niži standard, i drastično suženje istraživačkih mogućnosti i drugih aspekata naučnog rada (manje putovanja, skupova, kontakta sa naučnom zajednicom). U isto vreme, sama regulativa stvari čini jako teškim. Ogromna prepreka je obaveza nostrifikacije diplome. Ovakvo pravilo postoji još u samo jednoj ili dve evropske zemlje, ali i tada se svodi na brzu i besplatnu formalnost (u Nemačkoj se nostrifikacija dobija za pet dana, ne plaća se, i obavlja se tek nakon što je kandidat izabran). Nostrifikacija u Srbiji košta preko pedeset hiljada dinara, često zahteva prevod čitave disertacije, i ume da traje više od pola godine. Bez nostrifikacije, strana titula u Srbiji ne važi. Uz to, način vrednovanja radova objavljenih van Srbije je proizvoljan, i obično na štetu kandidata, a komisija nikad ne uključuje međunarodne, već samo domaće članove. Iskrena namera da se podstakne povratak naučnih i univerzitetskih radnika pokazala bi se prilagođenjem regulative (npr. nostrifikaciju bi mogao da prostom proverom autentičnosti diplome vrši Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja) i ustanovljenjem tela koja bi nadgledala procese izbora, kako se ne bi čak i zakonom i statutima utvrđena pravila kršila na štetu kandidata, kome se ne ostavljaju institucionalizovana sredstva da zaštiti svoja prava. Mnoge zamlje koje manje pate od odliva kadrova, primer Španija, imaju institucije zadužene da podstaknu i olakšaju povratak iz inostranstva istraživača i univerzitetskih nastavnika, i ozakonjuju njihovu pozitivnu diskriminaciju u procesu zapošljavanja.

Naša država je već uveliko, u velikom broju oblasti, zaostala u odnosu na razvoj nauke i obrazovanja u razvijenom svetu. Odlazak obrazovanih kadrova u tom smislu bio bi pozitivna pojava, ukoliko bi se uspelo da se bar trećina onih koji odu vrati u Srbiju i uključi u privredu, univerzitete i institute. Samo fluktuacija kadrova omogućila bi istinski i brzi napredak. Zato, pozivam nadležne ministre da bez odlaganja povuku odlučne poteze ka popravljanju opisanog stanja.

Amsterdam, 21. 09. 2007.
Boban Arsenijević,
Universiteit van Amsterdam
Spuistraat 210
1012VT Amsterdam
The Netherlands

Solipsizam

Solipsizam je stav prema kome je sav covekov mentalni dozivljaj zapravo projekcija njegovog duha, gde god on obitavao i kako god funkcionisao, bez iikakve moguce objektivnosti, ili u blazem obliku bez ikakvog dodira sa nekim objektivnim postojanjem koje mozda i jeste realno. U metodologiji se definise kao stav za koji nije moguce konstruisati niti dokaz ispravnosti, niti dokaz pogresnosti. Zaista, ako sve sto znamo o spoljnjem svetu - znamo posredstvom svojih cula, kako dokazati da ta cula primaju signale koji poticu od neceg objektivnog, a da ih ne generisu sama? Ili pak, kako dokazati da ih sama generisu, a da pcele koje umiru od tuge za belim medvedima, kao i sise - prirodne ili vestacke - ustvari postoje samo kao kreacija mog duha?
Jedan od najvaznijih raloga zasto vecina ljudi odlucuje da ne izabere solipsisticki pogled na svet jeste oportunizam. Na primer: solipsizam bi potpuno ismejao nauku, jer nauka kakvu danas znamo uglavnom se definise kao poduhvat saznavanja o univerzumu, koji objektivno postoji sa svim svojim raznolikim nivoima, od nivoa kosmosa, preko zivota, do duhovnog/kognitivnog. Cak i u filozofiji, izabrati solipsisticki pristup uveliko bi suzilo prostor za dalje filozofiranje: tu nema dalje mnogo sta da se kaze. Zato se odbijanje solipsizma smatra optimistickim izborom. Ali optimizam je stvar ukusa, stila, prirode, koji jos mozda i moze naci svoje mesto u filozofiji, ali u nauci ne bi semo da igra nikakvu ulogu.
Ukoliko je i izbor solipsizma iskljucivo pitanje pesimizma, ravnoteza se uspostavlja, i situacija je nesto manje neprijatna. ALI: u kognitivnim naukama i disciplinama, od vestacke inteligencije do filozofije, tiho i skriveno, sve vecu sirinu zauzimaju stavovi koji direktno impliciraju solipsizam. Na primer, u lingvistici, vestackoj inteligenciji i filozofiji sve je rasireniji, i empirijski snazniji, stav da jezicki izraz ne referise. Vekovima se smatralo da jezicki izraz ima osobinu da povezuje pojam koji ima samo kognitivnu stvarnost sa nekim objektom u stvarnosti, koji i objektivno postoji. Semantika, filozofija jezika, cak i vestacka inteligencija, dugo su gradjene na ovom stavu, koji vrlo optimisticno iskljucuje solipsizam, jer ako ima objekta u stvarnosti, ima i objektivne stvarnosti. Ali nove teorije favorizuju pristup u kome nikakva direktna veza ne postoji izmedju icega objektivnog i znacenja u jeziku. Jezicki izraz referise na mentalnu reprezentaciju. To da li se i kako ta mentalna reprezentacija nekako vezuje za objekte u stvarnosti, pitanje je koje se u teoriji zasad vrlo dosledno ostavlja po strani.
Ali u praksi, npr. u oblasti vestacke inteligencije, uspostavlja se vrlo utilitarna veza: agent (robot ili nesto slicno) se programira da gradi reprezentacije i njima barata, i da na osnovu reprezentacija cini neke akcije, odnosno salje neke izlazne impulse. Zavisno od onoga sto njegova 'cula' prikupe kao ulaznu informaciju nakon emitovanja izlaznih implusa, agent reformulise i obogacuje svoju reprezentaciju. Za agenta je svejedno da li izmedju izlaza i ulaza stoji slozeni i realni univerzum, ili samo neko komplikovano kolo koje povezuje ulazni i izlazni interfejs. Ako se ovakva tendencija nastavi,a agenti postanu dovoljno mocni da simuliraju veci deo covekovih mentalnih procesa, u najmanju ruku ce te simulacije biti ugnjezdjene u potpunom solipsizmu. U takvom slucaju, bilo bi nezaobilazno da i covekov pogled na svet, i moral, dodju pod uticaj ovakvog razvoja u nauci, i da solipsizam postane vazan, ako ne i dominantni, mod mentaliteta.
E sada je zanimljivo pitanja unistenja zemlje, ili bar zivota na zemlji, ili bar velikog dela zivota na zemlji, ukljucujuci coveka i njegov duhovni svet, staviti u svetlo takvog jednog solipsistickog stava. Ovo ostavljam citaocima - ovaj blog je i bez toga vec dovoljno dug.
B

Kakve biste sise?

Moja sestra od ujaka je “ugradila” sise. Odrasli smo u istom dvoristu, ali nisam je jako dugo video i zaista ne znam apsolutno nista o njenom zivotu (pre tri godine smo se, posle tri godine nevidjanja, videli na pola sata na caju ona, zet i ja). Nadam se da je sve dobro proslo i da je sestra zadovoljna operacijom, i ne bi to valjda ni bila neka vest da u poslednje vreme ne slusam o sisama vise nego sto bih hteo.

(slika: http://kazuya-akimoto.com)

Imam vrlo visoku toleranciju prema sisogovoru, zapravo – ali o sisama u kontekstu plasticne operacije sve mi je teze da slusam.

Aska, devojka mog kolege, vec nekoliko meseci pominje svoje drugarice sa vecim sisama od njenih. Ona za svoju sezdesetogodisnju drugaricu tvrdi kako je ljudi iz okruzenja vide drugim ocima i obracaju joj se s vecim postovanjem, a ima petnaestak godina mladjeg muza – zato sto je nedavno ugradila sise. Ali Aska i svoju mladju prijateljicu velikih (prirodnih) sisa - koju po sopstvenom priznanju decko fotografise besomucno sa sisama u prvom planu i ne dopusta joj da smrsa - sve vise uvazava kao talentovanu, srecnu osobu, koja jos i jako privlaci muskarce. Aska se zali da, posto nema vece sise, decko je manje postuje, muskarcima nije seksi - ne gledaju je sa zudnjom i nece za nju da rade iracionalne stvari koje bi inace za sisate radili. Cesto pomislja na plasticnu operaciju i planira je za svoje sezdesete (za tridesetak godina), ali se operacije plasi i za sada ocajava sto joj sise prosto nisu vece. Hoce i ona da privlaci muskarce, hoce da to bude njeno oruzje - carobni stapic i adut za istorijski trenutak u kojem njene tresnjice ne idu na ruku ugradjenim drustvenim vrednostima. Ovde i ne govorim o nasim ubedjivanjima Aske da postoje i druge karakterne crte sem sisa, jer to jednostavno nije bitno.

Tesko mi je da pricam o uzrocima Askinog nemira jer su oni visestruki, a i prilicno jasni. Onda i o problemu nemam bog-zna-sta novo da kazem. Problem, ako ga ima, je sigurno kompleksan – recimo, uz namerno uopstavanje i preterivanje, muskarci su odgovorni jer bulje u sise, prazno pricaju o sisama, ohrabruju i podsticu devojke na operacije ili za njih placaju, i zene se devojkama sa vecim sisama. Devojke su pod pritiskom svega navedenog, pa jos i pod pritiskom svojih sisatih drugarica, poznanica i poznatih licnosti – a plasticna operacija ih oslobadja tog pritiska; devojke hoce da im se druge devojke dive: nakitu, odeci, kosi i – sisama; devojke hoce da zavedu momke, a fini dekolte to zacas odradi. Televizija (ili ko god tamo o kadru odlucuje), kao merilo za sve, favorizuje naravno devojke sa vecim sisama, pa se verovatno onda i sve vise radjaju zenska deca koja ce kad porastu imati vece sise u odnosu na prosek prethodnih generacija. Za ovu priliku zestoko bastardizujem evolutivni princip, ali ipak verujem da slican sled stvari postoji.

Druziti se u Holandiji

Jedna od kljucnih reci za holandski duh je funkcionalnost. Holandjanin ne kupuje stvari koje nisu funkcionalne, i ako mu se to desi, oseca se veoma postidjeno pred zajednicom. Najvazniji kvalitet odece, automobila, kuce, hrane, jeste skromna funkcionalnost, funkcionalnost u granicama umesnog. Znaci ni funkcionalnost nije dovoljno dobra da bi se u njoj preteralo, ali kad se ne preteruje, predstavlja vaznu vrlinu (sto se preterivanja tice, imaju izreku: Ponasaj se normalno, to je vec dovoljno ludo).
Tako je i druzenje kod Holandjana funkcionalno. Da ne nasednem demonu preterivanja: druze se Holandjani i radi samog druzenja, ali siguran sam da negde u dubini stoji objasnjenje: zato sto je druzenje potrebno, neophodno, dobro za zajednicu, pa tako i funkcionalno. Ali holandskije druzenje je ono koje je ociglednije funkcionalno. Nema vece srece za Holandjanina nego kad sredjuje stan: postavlja pod, rusi zid, ugradjuje kuhinju. Onda on, pa i ona, pozove prijatelje na celodnevno funkcionalno druzenje.
Holandjani druzenje razlikuju od prijateljstva. Druziti se moze sa svakim, svako je dovoljno dobar, svako biranje u ovom domenu dozivljava se kao snobovsko, a Holandjani su i vrlo savesni pa ne dozvoljavaju sebi prepoznatljive grehe. E, prijatelja se moze imati svega nekoliko. I oni su jako duboki prijatelji. To su cvrste veze, koje zive na malo reci, ali i na mnogo odgovornosti i brige za prijatelja. Opet, to su veze sa malim stepenom iracionalnog, ili sa nekom cudnom iracionalnoscu. Ja sam cuo Holandjane, dakle vise razlicitih ljudi, kako daju komentare tipa: da, sa tom i tom osobom se jako lepo druzim, i slazem, ali ja vec imam u zivotu sasvim dovoljno prijatelja. I to bez ironicnog, saljivog, prenesenog ili drugog nepravog znacenja. Ne, prijatelja se moze imati dva, tri, mozda cetiri za hiperaktivne, ali vise od toga ne moze, i tacka. Nije izvodivo, stetno je i pokusavati.
Ili - kako Holandjani nalaze prijatelje. Naravno, i kod njih ima spontanih prijateljstava, iz ulice, skole, slucajnog susreta, istog paba... Ali jedna moja koleginica je imala troje prijatelja, tih famoznih troje prijatelja u zivotu, a stekla ih je na sledecii nacin. Kad se upisala na fakultet, uclanila se u neko od bratstvo-sestrinstava, koje je oformilo nekoliko grupa novoupisanih clanova. Jedna od njih bila je njena, sa osam ljudi, i odredjeno im je da se sastaju cetvrtkom u devet u kafani Barrera. I oni su se sastajali: tokom studija, nakon studija, u medjuvremenu je cetvoro otislo iz grada ili napustilo grupu, a preostalih cetvoro su i danas najblizi prijatelji.
U samom druzenju, u kafani, na svadbi - Holandjani neprestano misle o tome kako treba da se ponasaju, i onda se upravo tako i ponasaju. Cesto unapred smisle salu, sacekaju trenutak, i onda je kazu. Ako je druzenje malo veselije, i oni se trude da izgledaju i ponasaju se veselo, u cemu obicno izgledaju, i ponasaju se, smesno. Ako ih castite, u sledecoj rundi ce castiti oni vas. Ako ih castite dve runde za redom - ili ce se osetiti uvredjenim, ili ce u cudu prihvatiti taj cudni strani obicaj, nalazeci duboko u dusi da im zapravo godi, ako vama vec ne smeta. Ipak, nece propustiti priliku da kazu kako posle ove, ili sledece runde, treba da se razilazimmo. Ovoj promisljenosti ponasanja u drustvu je razlog neka institucionalizovana stidljivost, stidljivost koja ima status vrline pa ju je zato drustvo donekle svesno, i drzi je medju pozeljnim osobinama. Negde se ta crta srece i slaze sa opstim protestantskim tabuom isticanja: niko u drustvu ni po cemu ne treba, i ne sme, da se istice. A izreci nesto zanimljivo, smesno, smelo, u drustvu veceg broja ljudi nemoguce je bez isticanja. Jako veliki broj Holandjana ima taj problem stidljivosti, blokade svakog skretanja paznje na sebe u drustvu, bilo kakvim postupkom ili osobinom. Zato kod njih cvetaju forme drustvenog ponasanja koje ovu vrstu ponasanja institucionalizuju. Nema vencanja, diplomiranja, cak ni rodjendana, na kome bar dva-tri razlicita drustva mlade, mladozenje, njihovih roditelja, ne pripreme seriju nekih skeceva, performansa, kojima na saljiv nacin govore o osobi koja ih je na svecanost pozvala. Ovako se pribavlja sadrzaj bez icijeg individualnog isticanja, a sa druge strane sami ljudi nekako kanalisu tu svoju stidljivoost i neizrecenost, o kojima inace ozbiljno govore kao o problemu.
Kao i sve tudje osobine, holandsko druzenje ume da izazove bes, ali i saosecanje, pre nego sto se izgubi u neprimecivanju, i pomalo usadi i u samog autsajdera, jer kako kaze Ivica Sumar: "H khim hi, onakhav hi. H khim nihi, onakhav nihi."

kosarka

Upros intimnoj mucnini prema tako devalviranoj temi, moram nesto da kazem i o kosarci. Ustvari, plasman medju vrsnih 5% u igri Virtuelni selektor B92 jos to cini i obavezom (ne gledajte mi tim, uzas je).
Mislim da je pogresno sto ljudi toliko krive Slavnica, Milicica, Gurovica, Jarica i one koji se nisu odazvali zbog nase katastrofe (nisam cuo da iko ove ostale krivi, toliko savesti i svesti smo uspeli da pokazemo). Prvo, niko od njih nije imao istu ulogu (otkazivaca ili oslonca ekipe) na vise od dva takmicenja u podlednjih nekoliko godina kako sunovrat traje - ovo je formalni dokaz da glavna krivica ne moze biti njihova. Drugo, Gurovic i Milicic jesu igrali jako glupo, a Jaric jako plasljivo, i jesu njih trojica nametnuli jedan diktat i teror toj celoj reprezentaciji (Jaric uslovljavao igranje time da mu minutazu odedjuje samo njegov licni osecaj za umor, Gurovic odobravao mladjim reprezentativcina kad mogu da sutnu, a kad ne). Ali, to je greska selektora. Selektor je morao da misli o tome ima li dovoljno lidera u timu koji umeju da misle, da bi im prkljucio dva igraca velikog srca a skromnih mentalnih sposobnosti i jednog igraca omanjeg srca ali zavidnog, i zavidljivog, samoljublja. I selektor je morao da intervenise onda kad su problemi ovakvog sastava poceli da izviruju, umesto da dozvoli da u kljucnoj uakmici Gurovic ima 0 asistencija, ali zato 8 od 9 promasaja za 3. Trece, selektor, na koga smo privremeno svalili vecu krivicu, jeste covek koji ima svoj pristup i svoj stil. To je covek koji drzi do nekih mangupskih odnosa (ja tebe postujem, postuj i ti mene, koliko ti to mentalne sposobnosti dozvoljavaju; radi sta hoces, ali da pobedimo). Takav pristup bi MOZDA moga da dovede do pozitivne eksplozije u jednom timu sastavljenom od pravih, pametnih i samopouzdanih, mangupa poput Divca, Paspalja, Djordjevica, Kukoca, Radje, Drazena. Sa iskompleksiranim i ogranicenim igracima to moze samo da odvede u propast, pre ili kasnije, ali dovoljno brzo. Slavnic je trener koji slabo razume taktiku, koji slabo funkcionise na duze staze, koji ne ume da pomogne mladom igracu da stasa, sto je sve pokazao u svojoj dosadasnjoj karijeri. Dakle, postoji njegova krivica, ali ona je tragicna, u tome sto je takav kakav jeste i sto to ne moze sasvim da sagleda, i ona je manja od krivice onog ko je Slavnica postavo na mesto selektora. Najzad, krivi su i igraci koji su resili da se ne odazovu, ali ni njihova krivica nije najveca. Vecina se nije odazvala jer je u losim odnosima sa nekim, ili sa svima, iz KSSa i/ili Strucnog saveta. Ti losi odnosi ponekad dolaze od nepristajanja na ovakav ili onakav reket maticnog kluba ili saveza, a cesce prosto od podeljenosti nase strucne kosarkaske javnosti, i organizacije, na klanove: svako je morao da ponikne negde, i da dobro saradjuje sa nekim trenerom, nekom upravom, a time je postajao neprijatelj tri cetvrtine drugih trenera i kosarkaskih radnika.
Sva cetiri smera diskusije u prethodnom pasusu vode ka istom odredistu. Sustinska krivica je na kosarkaskoj organizaciji. Nesto metafizickije gledano, i ona je tragicna, jer dolazi od naseg mentaliteta i stanja drustva. Ali, ne sasvim, jer ovakav tok, da ne kazem epilog, nije bio neizbezan. Dovoljno je bilo da u bilo kom tenutku tih nekoliko ljudi, jer uvek je nekoliko njih na vrhu, ucini mali napor: ne da napusti svoja neprijatejstva, lobiranja, pregananja, sitne interese, surevnjivosti, vec samo da u svemu tome, u isto vreme, na umu ima i ukupni zajednicki interes. Logika je vrlo prosta: bolje je biti tek cetvrta snaga u najmocnijoj nacionalnoj kosarkaskoj organizaciji na svetu, nego prva u jednoj od najgorih. Ali logika je tim ljudima tek povremeni ukras oportunistickoj sustini.
Posle se javljaju pitanja zasto se Djordjevic, Divac, Savic, Bodiroga, Bora Stankovic - zasto se svi ti ljudi neporusenog poverenja javnosti stalno nesto kao femkaju, te hoce, te nece, zasto jednostavno ne preuzmu svoju odgovornost, i povedu stvari. Jasno je zasto: oni hoce, ali ne daju im. Mozda bi neko postavio Djordjevica za selektora, ali taj sigurno ne bi u isto vreme uklonio nekolicinu mocnika i gomilu parazita koji bi sto aktivnim angazovanjem, sto svojom prirodom, bili prepreka za bilo sta sto bi pokusao taj Djordjevic. Jos gore je kad pitaju zasto Duda Ivkovic, ili Boza Maljkovic, ili neki drugi nas veliki trener ne uzme stvar u svoje ruke - pa ti ljudi su sjajni strucnjaci, ali u nasoj organizaciji oni su ujedno strastveni clanovi klanova i uvek su im prijatelji i neprijatelji u nasoj organizaciji u odnosu 1:3.
Poenta sa kojom sam krenuo ovo da pisem je samo da iskritikujem suzavanje mete kritike na one ciji je doprinos katastrofi bio najocigedniji tokom prvenstva. Meta kritike treba da ukljuci i siru perspektivu: stanje u nasoj kosarkaskoj organizaciji i strucnoj javnosti, stanje u sportskom novinarstvu (reakcije na katastrofu u Blicu su bile pune saosecanja i simpatija prema Slavnicu i njegovoj Zvezdinoj reprezentaciji jer su i Glas i Zvezda bliski istoj stranci), ali i uopste stanje u zemlji, i stanje mentaliteta. Razviti vestinu da se uz sve sukobe, makar i uz svu mrznju, zadrzi svest o zajednickom interesu, koji uvek sustinski odredjuje i stepen u kome ce licni interesi biti ostvareni, je korak kojim bi se moglo poceti, jer on nikog ne bi trebalo da boli. Naprotiv, svakome bi doneo korist. Mozda je za taj korak ipak neophodno da se promene dese na dubljem, i opstijem planu, u ceom drustvu, pa da se tek tako prosire i na kosarku, ali svejedno ne boli da se pokusa.

Prevod i mentalitet

Jedna relativno nova kulturno-jezicka pozajmljenica jako upecatljivo svedoci o mentalitetu pozajmljivaca, u ovom slucaju nas, Srba (ali i njih, Hrvata). Radi se o konstrukciji upotrebljavanoj kod prodajnih akcija koje za cenu n artikala nude n+1 atikal. Mislim da se u 'nasem' jeziku prvi put pojavila u hrvatskoj reklami za sladoled: "Platis pet, dobis sest". Konstrukcija sa formom " Platis n, dobijes n+1" nakon toga se cesto pojavljivala na katalozima, flajerima, reklamama, bilbordima...
U engleskom, holandskom i nemackom (nisam proveravao u drugim jezicima), paralelna konstrukcija ima (kao najuobicajeniju) formu, u prevodu: "Uzmes n+1, platis n". Razlika je ocigledna: kod nas se roba prvo placa, i uz to se nakon toga dobija, dok se kod njih roba uzima, a ne dobija, i tek onda se placa. Ovo puno govori o poverenju u kupca, i o postovanju koje se prema njemu pokazuje. Iza svega stoji autoritarnost koja se veoma duboko ukorenila u nasem mentalitetu: prodavnica je istitucija, a institucije su autoriteti kojima pojedinac treba da se potcinjava, a ne koje treba da mu sluze.