Već nekoliko godina, javnost se obasipa vestima i ambicioznim planovima o tome kako će država raditi na tome da što manje visoko obrazovanih ljudi nastavi da napušta Srbiju, i da se u Srbiju vrati što više onih koji su radno iskustvo i obrazovanje stekli u visoko razvijenim zemljama. Niko još nije ponudio statističke rezultate tog angažovanja, pretpostavljam pre svega zato što se njima ne bi mogao pohvaliti. Zapravo, nalazimo se u jeku novog talasa odlazaka: veliki broj ljudi koji su u vreme nakon Petog oktobra bili čvrsti u odluci da ostanu u Srbiji i učestvuju u građenju boljeg društva u međuvremenu je izgubio svaku nadu i sada hvata poslednjji voz za odlazak pre nego što ih godine prestignu. Neću se baviti svim katastrofalnim efektima koje ovakav tok stvari ima na društvo, već isključivo jednim od razloga zašto se to još uvek dešava. Unapred se izvinjavam što ću u jednom pasažu govoriti o sebi i rezultatima svog rada u nauci i obrazovanju, ali to je primer koji najbolje poznajem za pojavu na koju želim da ukažem.
Nastavno osoblje u srpskom visokom školstvu predstavlja izuzetno konzervativnu i zatvorenu zajednicu, veoma sklonu negativnoj selekciji, i jako plašljivu prema svakom izuzetnom kvalitetu. Stara je šala po kojoj svaki profesor bira za asistenta goreg od sebe, a univerzitet opstaje tako što se najzad dođe do profesora koji ne ume ni da oceni nečiji kvalitet, i koji pogreši i izabere genija. Ratne, totalitarne godine su ovaj proces dodatno pojačale (mnogi geniji su otišli), a tranzicija i imperativ reformi ga održavaju u najštetnijoj mogućoj fazi, dodajući na sve strah za sopstvenu poziciju i ksenofobiju. Ovo istraživaču ili univerzitetskom nastavniku povratak iz inostranstva čini noćnom morom i nemogućom misijom, koju ću pokušati da oslikam samo izdvojenim epizodama iz svog iskustva.
Čitalac može da preskoči ovaj paragraf, primivši samo osnovnu informaciju da za autorom pisma stoji značajna međunarodna naučna i nastavna karijera u oblasti lingvistike. Nakon završenih studija srpskog jezika i književnosti, tokom kojih sam biran za najboljeg studenta svog fakulteta, otišao sam na Univerzitet u Velikom Trnovu, u Bugarskoj, gde sam predavao na Katedri za slavistiku, i tokom ovog perioda magistrirao na smeru Nauka o jeziku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dan posle odbrane magistarskog rada, otišao sam na Univerzitet u Leidenu (Universiteit Leiden), na jedan od najjačih lingvističkih odseka u Evropi, gde sam najpre završio takozvane napredne istraživačke magistarske studije, a četiri godine kasnije i doktorirao. Doktorat sam završio pre isteka doktorskih studija, što uspe tek svakom šesnaestom doktorantu u Nizozemskoj. Sada radim kao istraživač na Amsterdamskom Univerzitetu (Universiteit van Amsterdam), mentorišem rad jednog doktorskog studenta i držim predavanja na kursu teorijske sintakse. Objavio sam jedno samostalno izdanje (knjiga zasnovana na doktorskom istraživanju), dva koautorisana, i preko petnaest referisanih radova u najprestižnijim svetskim periodičkim i zborničkim izdanjima. Osnivač sam jednog međunarodnog lingvističkog časopisa i član uredničkog tima Elsevirove Enciklopedije jezika i lingvistike, najveće i najozbiljnije enciklopedije u oblasti lingvistike. Govorio sam po pozivu na Harvardu, MIT-u, UCL-u i brojnim drugim elitnim univerzitetima i institutima. Predstavljao sam svoje radove na tridesetak različitih skupova, uključujući najuticajnije lingvističke konferencije. Član sam programskih i organizacionih odbora nekoliko prestižnih naučnih skupova u oblastima od kompjuterske lingvistike, preko sintakse i semantike, do filozofije jezika, i saradnik Saveta Udruženja lingvističkih odseka i instituta Nizozemske i Belgije (LOT), tela koje između ostalog izrađuje strategiju za naučni i obrazovni rad u oblasti lingvistike u ove dve države.
Oduvek sam želeo da znanje stečeno u svetu prenesem studentima fakulteta koji sam završio. Pomisao na to koliko bi meni značilo da sam tokom studija imao sagovornika u oblasti koja me je interesovala, bila je dovoljna da neprestano tražim mogućnost da učestvujem u nastavi jezika na Filozofskom fakultetu u Nišu. Od diplomiranja do danas, ukupno više od deset puta, javljao sam se na sve konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu koji su odgovarali mom trenutnom zvanju. Uprkos konstruktivnom stavu dekanata i većine nastavnog osoblja na Fakultetu, mala grupa ljudi na Katedri za srpski jezik, pribegavala je i najneočekivanijim sredstvima kako bi onemogućila svaki od tih pokušaja. Bilo je slučajeva kad sam bio jedini kandidat: komisija bi napisala da jedini kandidat ispunjava sve uslove, ali da komisija zna da on zapravo želi da se bavi nekom drugom oblašću, i zato predlaže da se jedini kandidat ne primi. Jednom prilikom su članovi sa matične katedre sastavili referat koji predsednik komisije, sa drugog univerziteta, nije pristao da potpiše, pa je konkurs poništen. Jednom je komisija objasnila kako sam po formalnim kriterijumima ja najbolji kandidat, ali kako postoji drugi kandidat koji je, doslovce, “Bogom dan” za mesto za koje je konkurs raspisan, pa predlažu da se taj kandidat primi. Najmanje jednom je komisija napisala izveštaj sa netačnim podacima o prosečnim ocenama kandidata. Poslednji primer je sastavljanje komisije sa četiri člana (komisija je obično tročlana), u kojoj se nalaze tri člana izvan uže naučne oblasti (Opšte lingvistike), od kojih dva i izvan šire naučne oblasti (Savremenog srpskog jezika) za raspisani konkurs; namera je da se predsednik komisije, opet sa drugog univerziteta, nadglasa i da ukoliko se izuzme iz izveštaja – izveštaj još uvek potpisuju tri člana. Svaki izveštaj je sadržao informacije van domena rada komisije, čiji je jedini zadatak da izvesti koji kandidat u kojoj meri zadovoljava jasno određene kriterijume.
Moj se primer možda odlikuje upornošću, ali osim toga ni u čemu drugom nije izuzetan. Veliki broj ljudi ima isto iskustvo. Želim da ministrima i javnosti skrenem pažnju na to da povratak sam po sebi uključuje žrtvu: treba doći u disfunkcionalnu državu, u surevnjivu profesionalnu sredinu, prihvatiti značajno niži standard, i drastično suženje istraživačkih mogućnosti i drugih aspekata naučnog rada (manje putovanja, skupova, kontakta sa naučnom zajednicom). U isto vreme, sama regulativa stvari čini jako teškim. Ogromna prepreka je obaveza nostrifikacije diplome. Ovakvo pravilo postoji još u samo jednoj ili dve evropske zemlje, ali i tada se svodi na brzu i besplatnu formalnost (u Nemačkoj se nostrifikacija dobija za pet dana, ne plaća se, i obavlja se tek nakon što je kandidat izabran). Nostrifikacija u Srbiji košta preko pedeset hiljada dinara, često zahteva prevod čitave disertacije, i ume da traje više od pola godine. Bez nostrifikacije, strana titula u Srbiji ne važi. Uz to, način vrednovanja radova objavljenih van Srbije je proizvoljan, i obično na štetu kandidata, a komisija nikad ne uključuje međunarodne, već samo domaće članove. Iskrena namera da se podstakne povratak naučnih i univerzitetskih radnika pokazala bi se prilagođenjem regulative (npr. nostrifikaciju bi mogao da prostom proverom autentičnosti diplome vrši Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja) i ustanovljenjem tela koja bi nadgledala procese izbora, kako se ne bi čak i zakonom i statutima utvrđena pravila kršila na štetu kandidata, kome se ne ostavljaju institucionalizovana sredstva da zaštiti svoja prava. Mnoge zamlje koje manje pate od odliva kadrova, primer Španija, imaju institucije zadužene da podstaknu i olakšaju povratak iz inostranstva istraživača i univerzitetskih nastavnika, i ozakonjuju njihovu pozitivnu diskriminaciju u procesu zapošljavanja.
Naša država je već uveliko, u velikom broju oblasti, zaostala u odnosu na razvoj nauke i obrazovanja u razvijenom svetu. Odlazak obrazovanih kadrova u tom smislu bio bi pozitivna pojava, ukoliko bi se uspelo da se bar trećina onih koji odu vrati u Srbiju i uključi u privredu, univerzitete i institute. Samo fluktuacija kadrova omogućila bi istinski i brzi napredak. Zato, pozivam nadležne ministre da bez odlaganja povuku odlučne poteze ka popravljanju opisanog stanja.
Posts
0 comments:
Post a Comment