Andrej Voznesenski (1933-2010)

Balada-Disertacija

Nos raste u toku celog života
(iz naučnih izvora)

Juče je moj doktor rekao:
"Talenat je u vama, možda, i moguć,
ali vaš aparat za lemljenje je smrznut,
ne izlazite iz kuće kad je mraz."
O, nos!

Neminovno, kao sat,
kod nas, kod vas, kod kaludjera
po svim
zakonima
medicine
svečano rastu nosevi!

Oni rastu usred noći
kod svih sugradjana znamenitih,
kod čuvara,
kod zamenika ministara,
mumlajući neispavano, kao ćukovi,
oni su prohladni i nakrivi,
njih tuku bokseri,
pričepljuju vrata,
ali u ključaonicama, slično bušilici
zašrafljeni su nosevi komšinica!

(Njihovu ulogu sa mističnim nemirom
instinktivno je osećao Gogolj.)

Moj prijatelj Bukaškin pijan je bio,
on je sanjaoČ
slično šiljku,
obarajući lustere i lavore,
probadajući probudjene tavanice,
nad njima je
rastao
nos,
kao hlebovi u pekari,
nižući spratove!

"Zbog čega bi?" - nagadjao je on izjutra.
Rekao sam: "Na strašni sud.
Na reviziju kreditnih poslova!"
30-og je Bukaškin uhapšen.

O večni pokretaču noseva!
Nosevi su duži ' život je kraći.
Na bledim licima u noć,
kao jastreb ili šmrk,
sve nas isisava nos,

priča se, kod Eskima
postoji poljubac pomoću nosa...

Ali to se kod nas nije primilo...

A. Voznesenski, Anti Svetovi