Deda Mraz i druga Srbija

Ovaj blog je preopširna i netražena fusnota na bata-Soletov poslednji tekst. On iz Centra vidi zapadne dobrotvore, prosvetitelje i reformatore - njihove motive i efekte; a ja - možda jer sam bliže, i češće boravim u Srbiji - ne mogu da se oslobodim perspektive Periferije.

Ima onaj vic "Koliko imaš godina? ... I jošuvek veruješ u Deda-Mraza?". Mi Srbi, iako najstariji narod, iz sve snage i sa puno strasti verujemo u Deda-Mraza, i u Deda-Mrazove, i već smo i zaboravili da imamo gaće. Mi verujemo da će Amerikanci plaćati nevladine organizacije da bi podigli nivo ljudskih prava u Srbiji, ili da će Rusi napraviti centar kako bi nam pomagali u slučaju prirodnih nepogoda. I prepoznaćemo milion neprijatelja, i prepreka, da bismo opravdali izostanak tog rezultata, i posle trideset godina i trideset prirodnih katastrofa.

Koliko god ta podela bila odbacivana, prva, druga i treća Srbija su pojmovi koji opisuju ne samo stvarnu, nego i veoma važnu društvenu realnost. Prva Srbija je ustvari cela Srbija. O trećoj Srbiji ne bih trošio reči (ali ću napisati par redova na kraju). Želim da pišem o drugoj Srbiji. Jer onako kako je vidim, ona okuplja važan deo zajednice, koji je ključan za ostvarenje njenih osnovnih interesa, i umesto da je organizuje, upravlja u razvoju i napredovanju - ona prihvata sasvim suprotnu ulogu. Ono što ću reći nije nekakva optužba druge Srbije, iako će verovatno tako biti čitano. Druga Srbija je samo osobina stadijuma u razvoju civilizacije, ona je činjenica bez agentivnosti i svesti, pravilnost u društvenom dinamizmu našeg vremena. I ako želimo da mislimo o nečem boljem, moramo da mislimo o tome kako prekonfigurisati tu sferu koju ovde opisujem kao drugu Srbiju.

Druga Srbija kakva jeste je rezultat kasnog kapitalizma. Njegove individualističke ideologije. Cilj mog života je da meni bude bolje u koordinatnom sistemu određenom drugima. Ako svima bude jednako dobro, pa čak i ako svima bude u jednakoj meri bolje, ništa nisam uradio. Individue koje su bolje prilagođene uslovima ne rade na tome da pomognu celoj zajednici (solidarnost), već konstruišu novi identitet - identitet bolje prilagođenih, i razvijaju oportunu ideologiju kojom racionalizuju sebičnost i gramzivost. 

Druga Srbija zato sebe predstavlja kao reakciju na prvu. Kao modernizatora koji treba da preokrene istorijsku regresiju, da nas vrati tamo gde pripadamo, ali je u tome sprečava ono drugo, to jest prvo - ona Srbija koja se u okolnostima ne snalazi jednako dobro. Druga Srbija sebi pripisuje složeni stereotip koji uključuje progresivnost, pragmatičnost, razumnost, posvećenost visokom nivou zaštite ljudskih prava, socijalnoj pravdi - čak sebe često etiketira kao levicu. Ona sebe vidi kao čistu, tolerantnu, slobodnu od predrasuda, naučnu, vaspitanu i finu, "kulturnu", sklonu finoj umetnosti, obrazovanu, svezubu, umivenu. Kada nas Zapad sretne na ulici ili svrati kod nas na kafu, da ne misli o nama kao o smrdljivoj sirotinji, varvarima, marvi koju treba kultivisati i oplemenjivati, nego da se oseti među svojima. Dok muze, da mu ne smrdi.

Druga Srbija sebe vidi kao deo Zapada. Zapad ima moć da stvori i plasira sliku koja drugoj Srbiji pomaže da postoji i živi sa samom sobom, a ima i moć da onda drugoj Srbiji pruži nešto podrške, zaštite, ponudi neka obećanja, i time je drži na svojoj liniji. 

Druga Srbija u potpunosti počiva na ponuđenoj ideji da je Srbija Zapad, i da, kad bismo svi to prihvatili, Srbija bi i bila Zapad, i (što je najvažnije) imala zapadni standard i zapadni nivo ljudskih prava, i zapadni ekonomski i politički tretman u svetu, i jednostavno bi sa drugim zapadnim državama živela u jednoj velikoj i srećnoj porodici. Da bi se Srbija u sekundi preselila s Periferije u Centar, postala bogata, ugledna, i dobila zaštitu protiv svih koji to nisu. Druga Srbija je bezrezervno uverena da zapadni Deda Mraz ako i ne daje bezuslovnu ljubav, ako i traži nešto za uzvrat - on traži beznačajno malo. A daje tako mnogo.

Druga Srbija je očajna jer ona za sebe jeste Zapad, ali ne uživa u plodovima te činjenice, ne živi Sex-and-the-City-život, samo zato što deli prostor i identitet sa prvom Srbijom. Ona ne razume da kao što ona neće prigrliti prvu Srbiju - već će učestvovati u njenom eksploatisanju, tako ni neki Zapad ili neki Centar neće prigrliti nju i odreći se predmeta eksploatacije, šta god ona učinila za njega.

Druga Srbija je u kognitivnoj disonanci između svesti o svojoj nadmoći, o nadmoći svojih stavova, i o nadmoći Zapada uopšte, i predstave o potisnutosti, o obespravljenosti, o tome da njen položaj i njeno učešće u društvu i državi ostaje daleko ispod onoga gde bi trebalo da bude. Ona smatra da je viši kvalitet života koji uživa u odnosu na prvu Srbiju delom stvar izbora (jedite kolača), a delom privilegija koja je zaslužena drugosrbijanskim opredeljenjem i umišljenom žrtvom koju za njega podnosi. Druga Srbija je u kognitivnoj disonanci i kad je reč o učešću u diktatorskom režimu, pa Ana Brnabić, Biljana Srbljanović, Tanja Miščević, Goran Miletić i jesu i nisu druga Srbija: druga Srbija će na primer deliti po mrežama njihove tekstove koji eksplicitno ne promovišu režim, i prećutkivati, ili se čuditi na tekstove koji to čine.

Druga Srbija perpetuira kolonijalni diskurs, i aktivno posreduje kolonijalne interese. Opšti je kolonijalni obrazac da kolonizatori u kolonijama stvaraju elitu koja pomaže u održavanju kolonijalnog odnosa, u njemu prepoznaje prosvetitetljske i reformatorske ciljeve i rezultate, koja kolonizatora vidi kao nešto više, bolje i želi da mu saobrazi i sebe i ostatak svoje zajednice. Danas zapravo kolonijalni odnos obuhvata ne samo međudržavne odnose, već pre svega one između kaste ekstremno bogatih sa jedne strane, i siromašnih i diskriminisanih sa druge strane. Globalizacijom je poopšten na odnos eksploatacije jedne zajednice od strane druge.

Razrađeni modus operandi je da eksploatator sam podstiče, podržava, plaća eksploatisanog da se emancipuje, da napreduje, da ojača. Novac se daje njegovim predstavnicima: samoimenovanim zastupnicima ljudskih prava, LGBT+ populacije, žena, migranata, ili pak kada je o državama reč kolonijalnim vlastima - izabranim predstavnicima kolonizovane većine. Njihovo je koji će deo tog novca, tog fragmenta kolonijalnog profita cinično 'doniranog' koloniji (uz sva 'civilizacijska dostignuća' koja se doniraju u prosvetiteljsko-reformatorskom zanosu) upotrebiti da u dozvoljenim okvirima unaprede neki aspekt života zajednice, a koji deo će zadržati da unaprede sve aspekte svog života, da se osete delom privilegovane kolonizatorske zajednice i pokupe neku mrvicu s njihove trpeze hedonizma. Druga Srbija i režim imaju istu ulogu: oni su sredstvo sistemske korupcije čija je svrha posredovanje eksploatacije zajednice koju zastupaju, umirivanje njenog nezadovoljstva i uklanjanje prostora za samoorganizovanje i pobunu. I druga Srbija i režim sve to racionalizuju narativom koji im eskploatator ispostavlja - strogo zapadnim u slučaju druge Srbije, a zapadnim, ruskim, kineskim i drugim u slučaju vlasti, jer ona je prinuđena da opšti sa više različitih Deda-Mrazova. I onda Ane Brnabić i Tanje Miščević i nisu eksces nego očekivana prelazna zona.

Uloga druge Srbije i svih predstavnika eksploatisanih koje bira eksploatator je da izdaju svoju zajednicu. Da joj oduzmu moć pobune. Da joj oduzmu inteligenciju, obrazovanje, ideološki kapacitet, da joj objasne da trpi i strada zato što je glupa, prljava, primitivna, netolerantna (jer tolerancija, a ne solidarnost), zla, zato što će pre glasati za Vučića u tuđem gradu za 10 evra nego tiho umirati izdana u svom blatu, glasavši za pravog Deda-Mraza, koji će nas konačno učiniti Zapadom i Centrom.

Treća Srbija eksploatiše reakciju prve Srbije na drugu. Tamo gde prva Srbija prepozna svoju odbačenost i izdanost, treća Srbija uskače sa negativom sistema vrednosti druge Srbije. Rusija mesto Zapada (jer ona ne muze fino, kao Zapad, nego stegne muški), nejednakost mesto jednakosti, nazadnost mesto progresivnosti. Kao da je problem druge Srbije u vrednostima koje prisvaja, a ne u tome što te vrednosti izdaje. Treća Srbija (i slični pokreti širom sveta, od Orbana do Trampa) kaže: vidite kakvi demagozi su oni koji promovišu istinske vrednosti, i zato živele njihove suprotnosti, sve ono što je najgore i najmračnije. Treća Srbija je u simbiozi sa drugom, ona bez nje ne može, ona potvrđuje pretenzije druge Srbije na istinske vrednosti i dodatno lišava prvu Srbiju kapaciteta za emancipaciju (zapravo, ona i odriče emancipaciju kao vrednost). Ona prvoj Srbiji podmeće diskurs po kome su njeno siromaštvo, njena neobrazovanost, neorganizovanost, zaostalost - deo njenog identiteta, vrednosti koje treba da čuva i slavi.

Ima li izlaza? Mora da ima. U svim onim istinskim vrednostima koje druga Srbija sada uzurpira. I u onima koje narativ serviran drugoj Srbiji izbegava, kao što su solidarnost, kolektivnost, ekonomska jednakost, razumevanje, ljubav. Treba prvo pogledati u sebe otvorenim očima, i priznati sebi sve zablude. Iskreno raditi na promeni, stalno držeći na umu da deda Mraz ne postoji, da je meni stvarno bolje ako je i drugima bolje, da imamo samo jedni druge i jedni drugima dajemo snagu.