Pošto se tek slabo znamo, možda sam ga dvaput ranije video, ja zaćutah na tren, a on će: “Ma, zajebavam se, kako će im biti? U Srbiji je uvek dobro, samo narod kuka."
Mislim i ja slično kad mogu, prija mi lakoća.
Dolazi ovamo ponekad, da obidje sina iz prethodnog braka, inače živi u Beogradu. Ćaskamo mi tako, u nekom momentu izvuče pljosku s rakijom i ponudi.
Šta ću, potegnem, i dam mu natrag. On potegne i vrati. Jedna druga, treća, mi ostadosmo u parku, bogami, pun sat. Ma, oduševio me čovek, svaka na mestu. Ne znam je li bilo do rakije, ali lepo beše, u početku.
E, već, kad sam se podnapio, a on ode u žbun da se olakša, zapitah se da li je to stvarno tako, da li je u Srbijici uvek dobro? Jest, ima hrane, ima svega, ljudi razgovorni i rasterećeni. Možda, u gradovima. Tamo svi imaju foru i prilično džabalebare, a mnogo više kukaju. Vlast je u gradovima, dosta ima do vlasti, snažan efekat na sve. Nekako je kuknjava na selu mlaka nus-pojava, kao neka igra kartama, preferans takoreći; a siromaštvo svejedno postoji, trećesvetsko. U gradu je sve ljuće. Nije dobro, naravno, u poredjenju sa ostatkom sveta. Ili je dobro jednima i onima okolo. Ni ta diktatura, sva sreća, ne ide do kraja, oštro, da se zna. I ona nešto gradi, trudi se da ide ukorak, koliko joj je neprosvećenoj moguće. Napola. Porodica se rastače, prodaje se magla, bes raste. Istina je da narod ima zašto da kuka. Zašto moji, brat, sestra, ujaci, stričevi, strine, tetke - zašto oni kukaju? I ja sam kukam. Naš čovek, ovaj od jutros, je potpuno u pravu.
Da završim priču, desi se čudna stvar, on izvadi čvaraka malo, praziluka i paradajza isečenog na kriške, i mi nastavismo. Ugrejali smo se dobro, samo on malo promenu ćurak.
Ovako poče: "Ali, ne lezi vraže."
Meni beše milo kad sam to čuo, izvadim telefon i otkažem sve drugo.
On ponovi: "Ne lezi vraže, ima tu jedan problem”, punim ustima zbori, “ovi nas spolja jebu kako stignu."
Pomislim, da li tu baš stoji ‘ne lezi vraže’ ili sam već sve zaboravio, ali, dobro, da se ne fokusiram van fabule, krenem i ja da se udubljujem.
"Ko nas jebe?", pitam.
"Pa, svi", kaže.
"Je l nam lepo?" pitam, odgrizavši praziluka.
"Lepo nam je" kaže on, "jebu nas, a nama lepo".
"Ne zvuči kao problem", rekoh više za sebe, da ne izgubim nit.
On se, kao, tad malo naljuti na mene: “Ma, jebi se", reče.
Smeškam se i ja, prodje desetak sekundi, čini mi se; tek, zavali mi šamarčinu. Nije da nije bolelo. Ali, zaslužio sam bio. Uzmaknem polako i poizdaleka mu se zahvalim na društvu i krenem kući. Ne sećam se sad tačno da li sam izgovorio ili sam samo pomislio, pozovem ga da dodje na slavu, biće tad u gradu; ili je on mene pozvao, ne znam više. Tako se rastadosmo. Dok sam išao kući, sve vreme mislim -nadam se- da možda bolje razumem svet. Takav je uticaj na mene imao čovek.
Evo stigoh i pišem odmah da ne zaboravim. Onakvog paradajza nisam jeo, čvarke ne znam ni gde bih našao, dobra rakija, sve sjajno. A ta šljaga, neke stvari mogu da se, izgleda, zaustave ili preusmere, obustave samo prikladnim šamarom. Svet, odrasli okoreli svet, ide utabanom stazom, dok ne padne prikladni šamar. Inače su sve mahom izbori izmedju dve-tri opcije koje se ne razlikuju značajno (iako je život jedan). “Trade offs”, kako ovde kažu, manje zlo. Poreklo šljage skoro da i nije bitno, stohastički je proces.
Nisam dovoljno religiozan, da uzletim u apsolutno nepoznato. Možda do Lava Šestova, ili do Spinoze da dobacim bar, teorijski. Lek je jasan, nepoznati naš Georgije (uticaj, oslobodilac) da ubije poznatu aždaju (kontrola, tlačitelj). Moglo bi da se desi. Polu-diktator bi mogao ozbiljan legat da izvaja, ne bi ga mnogo koštalo u politici, jak je - osim što mu je život moguća cena. Trade-off taj nije trica. Država, crkva i kriminal - tri stubića na terasi, da ne mešaju puzavice i svima lepo. A država, dok je ima, će polako svoditi nemar i kriminal na meru, iako je sve u božjim rukama i sve je moguće.
Posts
0 comments:
Post a Comment