Because we can can can

Nedavno me jedan nazva KONZERVOM. Na osnovu jednog ranijeg teksta. Zato sto mi je muka od savremene umetnicke produkcije, a cenim staru i uzivam u njoj. Ne radi se, medjutim, o, opet citiram: 'kako su ih nekad dobro radili' sindromu. O konstantnoj teznji covekovoj da proslost konstruise lepsom nego sto je zaista bila. Radi se o vrlo sadasnjem efektu: ako danas citam dve knjige, jednu savremenu i jednu staru, obe vrhunske proizvode svoga vremena, ne znajuci unapred koja je koja, uvek cu ih prepoznati. I to onu staru po uzivanju koje mi donosi i onu novu po mucnini, stidu i najzad dosadi.

Pritom nicemu navedenom ne pridajem apsolutnu vrednost. Sve je to samo u odnosu na moju psiholosku konfiguraciju. Nije apsolutan ni skup vrednosti, odnosno skup efekata koje mi donose uzitak. Ali uzitak je tu. Ostaje pitanje: treba li mozda da poradim na sebi kako bih se prebacio u kljuc u kome ce mi savremene stvari donositi uzitak. Ovde se mozda javlja konzervativnost, u nevoljnosti da to ucinim. A mozda i ne, mozda je makar donekle ispravna moja procena da ljudi koji govore da uzivaju u savremenim delima, uzivaju u njima mnogo plice, laganije, konzumentskije nego sto se moze uzivati u starim.

Na kraju: svaki pokusaj da se ovakav moj pogled relativizuje ili objasni kao konzervativnost, u isto vreme, mozda i puno jace, relativizuje i objasnjava kao konzervativnost npr. preferiranje prirodnih sisa u odnosu na vestacke, pa i svu zabrinutost za buducnost planete, nestanak vrsta, poremecaje, sindrome itd. Zasto biti zabrinut za nestanak stotinak vrsta, poput belih medveda i pcela? Umesto da se radujemo svoj beskrajnoj varijaciji koju ce doneti mutacije, i koja ce potpuno unistiti sve granice izmedju vrsta i cak jedinki, isto kao sto je sve granice izmedju medija i zanrova unistila mutacija u umetnosti?

Ja bih radije svet sa uzitkom u umetnosti i u sisama, sa belim medvedima i pcelama, i gde se car odeva sam, po svom velicanstvenom ukusu i bogatstvu, umesto da ga golog setaju, t.j. da ga serru i richtaju, ko kako stigne.

Kelnska katedrala

Povodom jedne od prethodnih crtica "Frici kontrole", dosta je zgodna vest u vezi sa Kelnskom katedralom, koja se kao primer visoke gotike nalazi u svakom drugom udzbeniku. Ova gradjevina ima jako dugu arhitektonsku istoriju, i pre mesec dana je dobila jos jedan element. Gerhard Rihter (Richter), sigurno jedan od najvecih zivih nemackih umetnika, je krajem avgusta oslikao prozor na katedrali u Kelnu. Uz pomoc kompjutera, bez nadoknade.


Petra Kipof (Kipphoff) prenosi komentar nadbiskupa kelnskog, kardinala Majsnera (Meisner) - da bi Rihterov apstraktni dizajn (na fotografijama) bolje stajao na nekoj dzamiji, nego na katedrali.
Dalje iz teksta PK