Because we can can can

Nedavno me jedan nazva KONZERVOM. Na osnovu jednog ranijeg teksta. Zato sto mi je muka od savremene umetnicke produkcije, a cenim staru i uzivam u njoj. Ne radi se, medjutim, o, opet citiram: 'kako su ih nekad dobro radili' sindromu. O konstantnoj teznji covekovoj da proslost konstruise lepsom nego sto je zaista bila. Radi se o vrlo sadasnjem efektu: ako danas citam dve knjige, jednu savremenu i jednu staru, obe vrhunske proizvode svoga vremena, ne znajuci unapred koja je koja, uvek cu ih prepoznati. I to onu staru po uzivanju koje mi donosi i onu novu po mucnini, stidu i najzad dosadi.

Pritom nicemu navedenom ne pridajem apsolutnu vrednost. Sve je to samo u odnosu na moju psiholosku konfiguraciju. Nije apsolutan ni skup vrednosti, odnosno skup efekata koje mi donose uzitak. Ali uzitak je tu. Ostaje pitanje: treba li mozda da poradim na sebi kako bih se prebacio u kljuc u kome ce mi savremene stvari donositi uzitak. Ovde se mozda javlja konzervativnost, u nevoljnosti da to ucinim. A mozda i ne, mozda je makar donekle ispravna moja procena da ljudi koji govore da uzivaju u savremenim delima, uzivaju u njima mnogo plice, laganije, konzumentskije nego sto se moze uzivati u starim.

Na kraju: svaki pokusaj da se ovakav moj pogled relativizuje ili objasni kao konzervativnost, u isto vreme, mozda i puno jace, relativizuje i objasnjava kao konzervativnost npr. preferiranje prirodnih sisa u odnosu na vestacke, pa i svu zabrinutost za buducnost planete, nestanak vrsta, poremecaje, sindrome itd. Zasto biti zabrinut za nestanak stotinak vrsta, poput belih medveda i pcela? Umesto da se radujemo svoj beskrajnoj varijaciji koju ce doneti mutacije, i koja ce potpuno unistiti sve granice izmedju vrsta i cak jedinki, isto kao sto je sve granice izmedju medija i zanrova unistila mutacija u umetnosti?

Ja bih radije svet sa uzitkom u umetnosti i u sisama, sa belim medvedima i pcelama, i gde se car odeva sam, po svom velicanstvenom ukusu i bogatstvu, umesto da ga golog setaju, t.j. da ga serru i richtaju, ko kako stigne.

Frici kontrole

Dugo sam smatrao da ja tacno znam sta je umetnost, i da veci deo danasnje produkcije koji nosi tu etiketu zapravo nije umetnost. Sad mislim da ne znam sta je umetnost, ni ja kao ni bilo ko drugi, ali da znam sta ja volim, u cemu uzivam, dok se izlazem necemu sto nosi etiketu umetnosti, i da veci deo novije produkcije nema osobine koje u meni to uzivanje bude. Ili ima osobine koje ga inhibiraju.

Razigranost je, na primer, jedan od neophodnih sastojaka. Tu mislim na spontanu igru izmedju elemenata koji ucestvuju u gradjenju dela, bila to naracija, melodija, kompozicija, boja, filozofska pitanja ili nekakav bunt. Sta god da je - treba da bude u spontanoj igri sa slucajnim nepravilnostima, sa slucajnim pravilnostima, sa emotivnim, misaonim ili estetskim skokovima, eventualno i padovima, ali u jednom ambijentu slobode i ne-predodredjenosti.

Ovo nije uslov koji je vazan zbog samog sebe. Razigranost o kojoj govorim, neophodna je za iskrenost i za autenticnu individualnu krativnost. Bez ova dva elementa, umetnost se svodi na iskaz, na stav: poeticki, socijalni, politicki ili koji drugi. I svodi se na dobro izuceni zanat. Primera za prvu pojavu, za stav, jako je mnogo, od onih sto izlazu klozetske solje, do onih sto pakuju, farbaju i skidaju se goli. Za drugu je je paradigmatican primer hiperrealizam - tehnicka doteranost bez granica, koja postane jedini cilj, i jedini kvalitet, jednog dela. Ista osobina vrlo je jaka u vecem delu savremene filmske i knjizevne produkcije, koje izgledaju kao da su nastale u farmaceutskoj laboratoriji, po preciznom receptu, i sa greskom na nano-nivou.

Mnogo razlicitih faktora verovatno stoji u pozadini ovakve situacije, od toga da je danasnji covek, pa tako i autor, opsednut kontrolom, da se sve mora promisliti, osmisliti, podesiti, doterati, preko toga da se u svemu trazi kvalitet, a kvalitet izjednacava sa doradjenoscu na nivou najsitnijeg detalja, do toga da je danasnja publika masovna i neobrazovana, a umetnost joj se prilagodjava posredstvom zakona trzista.

Dugo sam citao samo knjjige napisane do 1980. Nedavno sam zakljucio da je to neposteno prema novim stvarima, da im treba dati sansu. Uzeo sam brdo novih knjiga, razne autore o kojima se govori kako nisu ni ovakvi ni onakvi, nego su bas dobri. I vecina, ili skoro svi, od Peljevina do Ostera i od Malamuda do Vivega, bili su upravo onakvi kakvi sam se bojao da ce ipak biti. Zanatski doterani, prazni, iskontrolisani, sa stavom ili sa trikom, ali bez ikakve mogucnosti za uzivanje, o odusevljenju da ne govorim.

Cast izuzecima, veresija nikome.