Because we can can can

Nedavno me jedan nazva KONZERVOM. Na osnovu jednog ranijeg teksta. Zato sto mi je muka od savremene umetnicke produkcije, a cenim staru i uzivam u njoj. Ne radi se, medjutim, o, opet citiram: 'kako su ih nekad dobro radili' sindromu. O konstantnoj teznji covekovoj da proslost konstruise lepsom nego sto je zaista bila. Radi se o vrlo sadasnjem efektu: ako danas citam dve knjige, jednu savremenu i jednu staru, obe vrhunske proizvode svoga vremena, ne znajuci unapred koja je koja, uvek cu ih prepoznati. I to onu staru po uzivanju koje mi donosi i onu novu po mucnini, stidu i najzad dosadi.

Pritom nicemu navedenom ne pridajem apsolutnu vrednost. Sve je to samo u odnosu na moju psiholosku konfiguraciju. Nije apsolutan ni skup vrednosti, odnosno skup efekata koje mi donose uzitak. Ali uzitak je tu. Ostaje pitanje: treba li mozda da poradim na sebi kako bih se prebacio u kljuc u kome ce mi savremene stvari donositi uzitak. Ovde se mozda javlja konzervativnost, u nevoljnosti da to ucinim. A mozda i ne, mozda je makar donekle ispravna moja procena da ljudi koji govore da uzivaju u savremenim delima, uzivaju u njima mnogo plice, laganije, konzumentskije nego sto se moze uzivati u starim.

Na kraju: svaki pokusaj da se ovakav moj pogled relativizuje ili objasni kao konzervativnost, u isto vreme, mozda i puno jace, relativizuje i objasnjava kao konzervativnost npr. preferiranje prirodnih sisa u odnosu na vestacke, pa i svu zabrinutost za buducnost planete, nestanak vrsta, poremecaje, sindrome itd. Zasto biti zabrinut za nestanak stotinak vrsta, poput belih medveda i pcela? Umesto da se radujemo svoj beskrajnoj varijaciji koju ce doneti mutacije, i koja ce potpuno unistiti sve granice izmedju vrsta i cak jedinki, isto kao sto je sve granice izmedju medija i zanrova unistila mutacija u umetnosti?

Ja bih radije svet sa uzitkom u umetnosti i u sisama, sa belim medvedima i pcelama, i gde se car odeva sam, po svom velicanstvenom ukusu i bogatstvu, umesto da ga golog setaju, t.j. da ga serru i richtaju, ko kako stigne.

Prirodne i vestacke

Pokusavam da se setim clanka kojeg sam citao pre nekoliko godina – fotograf je napravio seriju crno-belih slika torza mladih muskih tela, koja su bukvalno bila vertikalno jedno preko drugog i tako u stotine uvis. To su bile fotografije improvizovanog rudarenja u nekom brazilskom rudniku zlata, valjda – ogromnoj rupi iz koje su ti momci vadili zemlju u vrecama, pa prosejavali van rupe na zaravni. Stotine rudara je radilo da bi ustedeli pare za operacije kojima bi ugradili sebi sise-implante. Brazil je navodno zemlja sa najvise implanata, i muskarci takodje idu na plasticne operacije – ugradjuju sise odredjenog oblika, okrugle i apsurdno jedre.

Da li pozeljne sise, u teoriji, treba da zgodno leze u rukama i malo preplavljuju sa strane, ili je poenta da se samo naslucuju ispod odece – meni vestacke sise neverovatno smesno izgledaju na golom telu. Estetske kriterijume tesko da mogu i da nacnem ovde i verovatno kad ugledamo sise "znamo" da li su lepe ili ne. Razumem da muskarci i zene razlicito gledaju na stvar, kao i da, o lepoti i privlacnosti tela i sisa, umesto nas odlucuje mnostvo drugih cinilaca. Izgleda da sam u ove dve crtice o sisama dosta razvodnio temu, jer pricam i o ugradjenim sisama i o lepoti, prirodnim sisama i o karakteru, svejedno, jako mi je stalo da podelim. Kako bi bilo da postoji letnji dan u kome bi se zene pojavljivale u javnosti bez gornjeg dela? Kako narod u tropima, gde zene zaista tako i provode dane, vidi sise?

Ja cesto pogledam u ”dobre sise” ili blenem u dekolte, ali nekako mnogo vise cenim prirodne sise (ili ideju prirodnih sisa), dok licemerno manje postujem prirodne male sise. Skoro da su dve razlicite stvari: Prirodne sise i Vestacke sise. I posle sve price, volim da mislim da mi sise ipak nisu toliko vazne i da svoju devojku volim i cinim joj razne ljubaznosti bez obzira na obim grudi. Ali kada pocinje obozavanje i opsesija sisama – istorijski gledano, bez ikakve psihoanalize: Srednji vek, Renesansa, mideri i utegnute krinoline? Anticki grcki stih sigurno nije mogao biti pun opisa sisa ispod toge, osim ako nije bilo nezabelezenih takmicenja mokrih peplosa; sise Miloske Venere mi prirodno izgledaju, pokusavam da prizovem sliku nekih Staro-rimskih sisa... ali kada u nase vreme onaj i onakav oblik porno-sisa postaje kanon?

Kakve biste sise?

Moja sestra od ujaka je “ugradila” sise. Odrasli smo u istom dvoristu, ali nisam je jako dugo video i zaista ne znam apsolutno nista o njenom zivotu (pre tri godine smo se, posle tri godine nevidjanja, videli na pola sata na caju ona, zet i ja). Nadam se da je sve dobro proslo i da je sestra zadovoljna operacijom, i ne bi to valjda ni bila neka vest da u poslednje vreme ne slusam o sisama vise nego sto bih hteo.

(slika: http://kazuya-akimoto.com)

Imam vrlo visoku toleranciju prema sisogovoru, zapravo – ali o sisama u kontekstu plasticne operacije sve mi je teze da slusam.

Aska, devojka mog kolege, vec nekoliko meseci pominje svoje drugarice sa vecim sisama od njenih. Ona za svoju sezdesetogodisnju drugaricu tvrdi kako je ljudi iz okruzenja vide drugim ocima i obracaju joj se s vecim postovanjem, a ima petnaestak godina mladjeg muza – zato sto je nedavno ugradila sise. Ali Aska i svoju mladju prijateljicu velikih (prirodnih) sisa - koju po sopstvenom priznanju decko fotografise besomucno sa sisama u prvom planu i ne dopusta joj da smrsa - sve vise uvazava kao talentovanu, srecnu osobu, koja jos i jako privlaci muskarce. Aska se zali da, posto nema vece sise, decko je manje postuje, muskarcima nije seksi - ne gledaju je sa zudnjom i nece za nju da rade iracionalne stvari koje bi inace za sisate radili. Cesto pomislja na plasticnu operaciju i planira je za svoje sezdesete (za tridesetak godina), ali se operacije plasi i za sada ocajava sto joj sise prosto nisu vece. Hoce i ona da privlaci muskarce, hoce da to bude njeno oruzje - carobni stapic i adut za istorijski trenutak u kojem njene tresnjice ne idu na ruku ugradjenim drustvenim vrednostima. Ovde i ne govorim o nasim ubedjivanjima Aske da postoje i druge karakterne crte sem sisa, jer to jednostavno nije bitno.

Tesko mi je da pricam o uzrocima Askinog nemira jer su oni visestruki, a i prilicno jasni. Onda i o problemu nemam bog-zna-sta novo da kazem. Problem, ako ga ima, je sigurno kompleksan – recimo, uz namerno uopstavanje i preterivanje, muskarci su odgovorni jer bulje u sise, prazno pricaju o sisama, ohrabruju i podsticu devojke na operacije ili za njih placaju, i zene se devojkama sa vecim sisama. Devojke su pod pritiskom svega navedenog, pa jos i pod pritiskom svojih sisatih drugarica, poznanica i poznatih licnosti – a plasticna operacija ih oslobadja tog pritiska; devojke hoce da im se druge devojke dive: nakitu, odeci, kosi i – sisama; devojke hoce da zavedu momke, a fini dekolte to zacas odradi. Televizija (ili ko god tamo o kadru odlucuje), kao merilo za sve, favorizuje naravno devojke sa vecim sisama, pa se verovatno onda i sve vise radjaju zenska deca koja ce kad porastu imati vece sise u odnosu na prosek prethodnih generacija. Za ovu priliku zestoko bastardizujem evolutivni princip, ali ipak verujem da slican sled stvari postoji.