Malo sam pripit

'Pripit', ili cesce 'malo pripit' (mnogo cesce nego 'pijan' ili 'malo pijan') su opisi za sopstveno stanje tokom pijanstva, ma kako tesko to pijanstvo bilo u momentu govora. Cak vazi da je opis 'malo sam pripit' obrnuto proporcionalan tezini pijanstva. Dok god moze da se odrzava razgovor u (sirim) okvirima pristojnosti vazi opis 'malo sam pripit', po pravilu propracen ne toliko suptilnim osmehom. Taj osmeh koji bi u treznom stanju bio nazvan 'umilnim', posto je u pijanstvu uslovljen slabijom kontrolom duha i tela te zato nevesto i naivno izveden, upravo odaje tesko pijanstvo.

Sledeceg dana ili kasnije tokom dana pre spavanja, u trenutku sagledavanja - pred samim sobom ili pred bliskom osobom - prethodnog, pijanog stanja, cuje se: 'Bio sam pijan' ili 'pijan sam kao letva/bulja/cuskija'. Razlika u kvalifikovanju stanja tokom i posle pijanstva signalizira da je govornika tokom pijanstva sramota sopstvene alkoholisanosti i da to pokusava da saopsti, ali istovremeno saopstava da se dobro oseca i zeli da i drugi to znaju. U kombinaciji sa 'umilnim' osmehom navedene reci signaliziraju da se radi o tezem pijanstvu, ali pijanac se oseca odlicno - a zbog "male pripitosti" izaziva simpatije kod sagovornika.

Bliska osoba ce isto tako, sa simpatijama ili sa pomirenoscu, govoriti o pijanstvu bliske osobe u trecem licu: "Malo je pripit/a" (a ne "pijan/a je kao stoka), cak ce bliska osoba biti iskrenija u opisu i reci ce cesto "malo je pijan/a", ali opet umanjivsi kvalifikaciju. Tek ce se u prepricavanju koristiti realistican opis: "Bio je pijan kao...".

Jednako funkcionise pijana komunikacija u engleskom jeziku: "I'm a little tipsy" (ili a little drunk). Ovde bi 'a little' moglo da se okarakterise kao nepotrebno, pleonazmicno - koliko i 'malo' u srpskom, ako pripit oznacava umanjenje kolicine pijanosti, kao sto to cini 'tipsy'. Obe reci bi zapravo trebalo da oznacavaju predpijano stanje, ali potreba da se predpijanost saopstava ne postoji - tek kad sam tresten pijan kazem malo sam pripit.

Svetosavlje

Kad pitate srpskog nacionalistu šta je najsvetiji sadržajni kvalitet srbstva, oni će vam navesti svetosavlje. A ako ih pitate šta je to svetosavlje, oni će vam reći: pravoslavno hrišćanstvo srbskog stila i iskustva. Pravoslavlje prilagođeno srbskom nacionalnom biću. A ako ipak potražite nešto konkretno umesto definicija, neki primer, važan element pravoslavne hrišćanske vere koji se u svetosavlju razlikuje u odnosu na odgovarajući pandan kod Rusa, Grka ili Rumuna, primer nećete dobiti.

Nema boljeg izvora za sadržaje svetosavlja od samog svetog Save - njegovog života i njegovih reči. Od svetog Save su nam, uz četiri spisa vezana za uređenje društvenog života: tri tipika za tri srpska manastira i Zakonopravilo (Nomokanon), ostali žitije svetog Simeona, Savinog oca Nemanje i, posredno, u dve verzije, beseda koju je sveti Sava održao u manastiru Žiči prilikom ustoličenja svog brata Stefana za kralja. O svetom Savi znamo prevashodno iz dva žitija, Teodosijevog i Domentijanovog, te iz nekih drugih, daljih izvora. Osim ovoga, sveti Sava je za sobom ostavio nekoliko manastira, među kojima najznačajniji Hilandar, koji je ustanovio zajedno sa svojim ocem Stefanom Nemanjom, u monaštvu Simeonom. Kako se onda rekonstruišu osnovni ciljevi i pogledi svetog Save u oblasti religije i države na osnovu onoga što znamo o njemu?

Sva tri tipika koje je sveti Sava sačinio za srpske manastire pretežno su prevodna dela - prevodi starijih vizantijskih tipika koji su u to vreme već bili obrasci i koristili se u manastirima širom hrišćanskog sveta. Zakonopravilo je takođe prevod, u ovom slučaju pravnih spisa akumuliranih tokom vekova postojanja Istočnog rimskog carstva. U oblasti vere, sveti Sava energično radi na doslednom pristajanju uz vizantijsku crkvu i uz dogmu definisanu na vaseljenskim saborima, odnosno uz crkvu koja predstavlja jasno definisanu i organizovanu instituciju koju vodi etablirana intelektualna elita tadašnjeg sveta. Radi ovoga, on u ime srpske države raščišćava sa bogumilskim i drugim sektama kojih se mnoštvo širilo ovim krajevima još nekoliko narednih vekova. Pre njega, država njegovog oca je varvarska mala država bez pravnog i crkvenog uređenja. Društvo je plemensko, nema razvijenih institucija države, a religija se svodi na šarolike grupe hrišćanskih propovednika i dominantno pagansko nasleđe. Sveti Sava upoznaje Vizantiju, uviđa njenu civilizacijsku naprednost, i pokušava da na državu svoga oca, i kasnije brata, preslika obrasce koje otkriva kod starijeg i uređenijeg suseda. Njegov prvi cilj je da mladu državu čije je vladarske porodice član izvuče iz civilizacijskog i tehnološkog zaostajanja i učini je državom koja se razvija u korak sa kremom tadašnjeg civilizovanog sveta. Dominantne note civilizacije kojoj sveti Sava stremi su njeno pravno uređenje - Vizantija je država uređena na principima rimskog prava, i njena religija - vizantijska crkva ima naprednu, rafiniranu, razrađenu, jasnu dogmu, nasuprot mističnim i opskurnim sektanskim učenjima.

Drugi cilj svetog Save je da srpsku državu uvede u red civilizovanih i uređenih država na međunarodnom planu. Da je nametne kao ravnopravnog člana ove 'međunarodne zajednice'. Na svoja dva hodočašća, sveti Sava posećuje stare, ugledne hrišćanske manastire, gde stiče poznanstva sa vodećim crkvenim misliocima, i uticajnim članovima crkvene hijerarhije, kojima se predstavlja kao dobar poznavalac svetootačkih učenja, odan crkvi, čovek plemenitog porekla koji se odrekao ovosvetovnog blaga radi duhovnosti i rada za crkvu. Naročite kredite dobija za borbu protiv bogumila, odnosno za uspostavljanje svetootačkih tumačenja hrišćanske vere kao državne religije u Nemanjinoj Raškoj državi. Kod njih radi na svojoj stvari: podršci za osamostaljenje srpske crkve od vizantijske, a time i priznavanje državne ravnopravnosti. Važan korak na ovom putu je i izgradnja Hilandara, kojom Nemanjići stupaju na tle Svete gore, svojevrsne diplomatske prestonice vizantijskog komonvelta.

Sve u svemu, sveti Sava nije tražio srpsku verziju pravoslavlja. Naprotiv, u vreme pre dubljeg dogmatskog raskola, pravoslavlje je za njega značilo vernost patrističkim učenjima, jedinstvenoj dogmi koja važi za čitavu crkvu, i koju takvu, bez ikakvih odstupanja, treba prihvatiti i praktikovati. I ne može se rabiti za ksenofobne izolacionističke ideje ekstremnog konzervativizma i nacionalizma, jer su njegovi ciljevi za srpsku naciju i državu bili krajnje moderni i internacionalistički.

Sumorna Nedelja

Svako zna pesmu Gloomy Sunday, bar u nekom izvođenju, od Billie Holiday preko Diamande Galas do Heather Nove. Prva verzija na engleskom je valjda ona Paula Robesona. A prvi ju je na mađarskom pevao Rezso Seress, mađarski pijanista i pevač, koji ju je i napisao.

U Mađarskoj pesma ima reputaciju suicidne, napisana u vreme ekonomske depresije i susreta posleratne apatije sa iskrama novog rata, sa melanholičnom melodijom lišenom nade, i dve jednako mračne verzije teksta. Postoji priča da se ogroman broj ljudi ubio u nekoj vezi sa pesmom: s njom kao neposrednim povodom, ili s njom u pozadini, ubio se čak i sam njen autor Seres; smatra se da je ovo urbana legenda, donekle deo promocije same pesme na zapadu, ali mi moji prijatelji Mađari kažu da nije bez osnove, odnosno svako od njih zna za poneki slučaj iz sopstvenog okruženja. Neću mnogo da mrsim, samo sam hteo da kažem da mi je drago da je pesma nastala u okviru male nacije i kulture doživela da joj malo koja stvar može konkurisati u broju muzičkih velikana koji su je izvodili. I da to pritom svakim svojim taktom zaslužuje. Meni najbolje zvuči original, jer ima to neko zaglušivanje kraja fraze, fraza se ne razvija do kraja, dovrši je slušalac (a i najjednostavnija je), ali evo još nekoliko meni omiljenih izvođenja (uz već navedene tri): Elvis Costello, Sinead O'Connor, Bjork, Venetian Snares (remix BH), Sarah McLachlan.

Molitva

Uvek su u odrastanju važniji oni što ukazuju na alternativu normama nego oni koji nas podučavaju ispravnom i srednjem. Pod uslovom da potonji preovladavaju (inače ništa nije alternativno). Jedna takva živopisna niša mog detinjstva je moj teča Momčilo, čija je strast, i izvor vrednosnih parametara, bilo sve ono što spada u narodnu medicinu, paramedicinu, alternativnu medicinu, i što se sa njima dodiruje. U njegovoj kući na svakom koraku su ležali primerci Zdravlja i Eliksira, ispred kuće su se sušile pečurke, špajz pun tegli matičnjaka, mleča, propolisa, polena, i poneka trenutna aktuelnost, npr. kombuha, neki homeopatski lek, ili sok od ceđene cvekle, šargarepe, jabuke i limuna, sa dodatkom meda. Od nekog vremena, teča je visoko cenio i molitvu, i svakom preporučivao da se s vremena na vreme pomoli, makar tek molitvu gospodnju. Jednom se pozdravljamo s njim, a on će, mojoj ženi: "Snajke, moliš li se?", jednim tonom koji bi priličio pitanju "Snajke, odmaraš li se?" ili "Snajke, jedeš li voće?" - sa presupozicijom pozitivnog odgovora kao neupitnog i jedinog normalnog. Kako je ovo došlo u mojim tridesetim, u mojim je očima sa tečinih interesovanja odavno bio pao veo tajanstvenosti, a njega obično zameni veo komičnog. Komično doživljavanje netrivijalnih stvari pak povlači promišljanje, tim pre što je teča bolestan, na samrti, pa me to tera u retrospekcije i rezimiranja.

Kakva molitva? Prva pomisao: sebična molitva. Daj mi Gospode zdravlja, sreće, šta mi već nedostaje, ili mi je visoki prioritet. Daj da položim ispit, dobijem posao, ozdravim, dobijem na lutriji. Sebična molitva nije molitva. Molitva je nešto što je Bogu milo, sebičnost, naročito ka materijalnim stvarima, to nije. Dobro. Onda molitva za drugog. I to ne materijalna: daj Bože da taj i taj živi dobrim životom. Da veruje u tebe. Da ide u crkvu. Nešto manje, ali ipak sebično: biramo nekog ko je nama drag, i za koga je vezana i naša dobrobit, makar samo emocionalna. Da ne pominjem što tražimo od Gospoda ono što se od njega ne traži: svako od nas bira da li će se mu se prikloniti ili ne, u tome je suština hrišćanske crkve. Hajde onda da tražimo nešto za samog Boga: da se slavi ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu. Ovome je već teže prigovoriti, ali opet mi nešto smeta. Kako tražimo od Gospoda nešto što je za njega savršeno lako, samo kad bi hteo, ali je suština u tome da neće. On nama daje slobodu da modelujemo svoje ponašanje, a naše je da se potrudimo da to učinimo po njegovom liku. Mi treba da se svojim delanjem potrudimo da se sve ovo desi, a ne Bog. Sve je, dakle, u redu, ali nije u pitanju molitva, već iskazivanje namere, odlučnosti, želje da sami nešto postignemo. A šta možemo da zaista molimo? Idemo u samu srž: pomiluj nas; spasi nas grešne. I ovde isplivava najdublji problem: ako je po volji Božjoj da uradi ovo ili ono, pogotovu ako smo se mi sami svojim ponašanjem, kretali u tom smeru, molitva je suvišna. Ako nije, onda ima prostora da molimo, ali onda to znači da molimo za nešto što nije u skladu sa Božjom voljom i našim životom. Sa jedne strane, to pokazuje našu odlučnost da napravimo jedan izbor, što je moguća dobra svrha, ali sa druge - svedoči o tome da umesto da taj izbor posvedočimo svojim životom, mi skvičimo i plačemo.

Sve izgleda drugačije ako malo zarotiramo sliku. Ako se molitva ne obraća zaista Bogu, već se forma obraćanja Bogu koristi za obraćanje samome sebi. Za formulizaciju, u jeziku, i time eksternalizaciju, našeg izbora, naše odluke, onoga što želimo za sebe, i onoga što želimo da svojim životom postignemo. Harmoniju ovakvog tumačenja molitve kvari drugi jedan kamen temeljac hrišćanske vere, metafora drveta saznanja. Kada jednom stignemo do ovog zaključka, postanemo svesni da je obraćanje Bogu ustvari MacGuffin, i forma za nas više ne radi.

Prestajem da pusim

Majka je najavila da ce se ove godine penzionisati, doslo je vreme. Pridruzuje se tako drustvu velikana koje cine i Mark "The Shark" Spitz, Alberto "El Caballo" Juantorena i Julius "Dr. J" Irving. Ima jos do tog momenta par meseci, samo sto je vec nagriza mogucnost nepodnosljive dokolice - blagi angst je sve jaci sto je bliza zvanicna mirovina.

Krecu usiljena premestanja namestaja po kuci, kuju se planovi koje nove biljke u basti da se sade, pa onda i kuda da se putuje. Volela bi da dodje do Njujorka u dogledno vreme, a i ja se nadam da ce to biti sto pre, mnogo bih voleo da me neko od mojih poseti.

Jedna stvar vodila je drugoj, stize mi rodjendanska cestitka sa porukom od matere da joj je sad pravo vreme da ima unuke. Ja odmah odgovorim da ce pre brat Zoran tim putem. Otac se nikad u tom smislu nije izjasnjavao, a i ja nisam o deci mnogo razmisljao - mada je malo nedostajalo da nastane zakonski okvir.

Medjutim, po cestitci podje misao i lagano narasta, pa odlucim da prestanem da pusim. (Imam u duvankesi jos samo za tri pljuge, posle mi je zdravlje vaznije; radim i sklekove da budem u formi.) Dvaput sam ranije tako prestajao, i jeste da sam oba puta bio istrajan bar desetak meseci, pocinjao bih leti ponovo.

Sad sam cvrsto namerio da ne pusim vise, a nacuo sam davno u familiji, ako prica nije apokrifna, da se i matera odrekla cigareta pre nego sto sam ja bio u planu.

Obrade (prikupio i objavio Dejan Milojevic Mocart)

U davna vremena mladosti (pet piva u sebe), voleli smo da obradjujemo prominentne tekstove: refrene pesama, naslove filmova ili knjiga, slogane, sentence. Idealno je bilo promeniti što manje, samo jedno slovo, i dobiti verziju koja može da učini neki efekat. Dejan Milojević Mocart, frontmen legendarnog niškog benda Triput, je prošle i ove godine na FBu prikupio nešto takvog materijala. Mnogo toga je zaboravljeno (npr. nekoliko Šumarevih obrada koje su do skora mogle da se vide u Mocartovoj zbirci), a od onog što je ostalo ja ovde pravim mali izbor. Kao što je red, kao u svakoj antologiji, najzastupljeniji autor u izboru biće upravo antologičar.

Pristao sam biću smešno voće (Šumar)

Ružice, Ružo, Ruška, zapet sam ko puška, sve zbog tebe radiću,

danju noću, i neću da biram, al da prosperiram! (moja skromnost)

Oprosti, izvini, znam da nikad neću biti tvoj čovek koji te voli prijatelj je prijatelja mog! (Bokerini)

...čovek koji me voli prijatelj je moj (Milgor)

Ko to širi vreće, i sakuplja smeće? To je lepa Mara, kći starog đubrara. (moja malenkost)

Ja se često rasprdim i stanem za vrata,

pa sve prdim i prdim, po dva, po tri sata. Pitaju me i otac i sestra i mama: 'Šta je tebi, Evice?' Ja ne znam iz srama. (Nataša Milivojević)

Ajmo u ćivot, završava noć, ajmo polako, tako. (moja skromna malenkost)

Umri, muški. (moja malena skromnost)

Kolko košta kad unutra skačem? (Nataša Milivojević)

Try to hold me down, you can't stop me now, I paid my booze! (ja)

Polet je nasilje, nedoučeni Dane; nebo je dato pod napolicu Lazi. (Mocart)

U svetu postoji jedno carstvo, u njemu samuje drugarstvo. (ja)

Na kanjonu Tito stoji, gleda ranjene, na kanjonu Tito stoji i doručkuje (opet ja)

Kupuj, kupuj, srećo moja

srce mi se steže, kupio sam mnogo puta noćas je najteže. (Mocart)

Uz maršala Tita, punačkoga sina,

nas neće ni pakao smest! (ja)

Nova godina, tucam pobratima, Kape dole svi, kape dole svi!!! (ja)

Ja te volim tako silno da umirem,

Ja te volim, ali neznatno. (ja)

Simbolika

A opet, u istoj ovoj zemlji, krenem ja sad u petak za hleb, izađem iz ulice, zavijem za ugao, kad tamo: ceo trotoar pokriven golubovima. Nesto kljucaju. Kao u turističkom vodiču za neki veliki grad. Siđem ja na ulicu, da ih ne uplašim, ali je to već bilo kasno, i golubovi se razleteše. I onda vidim šta kljucaju: u uglu, uz zid kuće, raspukla crna kesa za đubre, a iz nje se izlila govna. I na još nekoliko mesta po trotoaru po gomilica žitkih govana - tragovi eksplozije. Smrdi neopisivo. Svuda naokolo trokrake govnjive zvezdice: tragovi golubijih nogu. Do danas nisam uspeo da osmislim realan scenario: zašto je neko skupio nekoliko kilograma žitkih govana u crnu plastičnu kesu i tresnuo ih o trotoar. I kakvu svest taj neko ima o svom okruženju, o zarazi, ili (kakav kontekst za pominjanje tog izraza!!!): o lepom ponašanju.

Kod kuće me dočeka poruka od mog druga Miše. Link na članak u Politici. Bez komentara. Odem na članak, i vidim da je još jedan od onih koje je ili pisao sam lik o kome govori članak, ili njegova tetka ili baka. Naš čovek taj i taj, profesor na Trinity koledžu, na Kembridžu; Novak Đoković svetske nauke (u prevodu, jedan od tri najveća aktivna naučnika u svetu?!); u naslovu piše kako čovek nadzire Veliku Britaniju, pa onda sa puno mistifikacije o grafičkoj pretrazi podataka, nnjegovoj struci, kao da se radi o spoju Kabale i vremeplova u najmanju ruku. Sa jedne strane - lepo; lepo da naš čovek ima profesorsko mesto na tako jakom koledžu, profesorsko mesto bilo gde na zapadu je velika stvar do koje se ne stiže lako, i još je u pitanju Kembridž. Sa druge strane - čemu ovako neumereno preterivanje i mistifikacija.

Tako i napišem Miši, a on mi odgovori novim linkom. I tu vidim da je dečko jako daleko od profesora, tj. da je research fellow - stažista, neko kome su izašli u susret pustivši ga da se usavršava pri jednoj ozbiljnoj instituciji. Vidim i da je u (ne naročito brojnim) radovima uvek koautor sa mnogo većim imenima, i da i sa takvim radovima nije stigao do ozbiljnih izdanja. I vidim da je sklon egzibicionizmu (osim slike na ovoj strani, i one u Politici, tu je i druga strana, za koju zahvaljujem mom drugu Čedi).

Kaže mi Miša da je napisao i komentar, jer ovakvi članci vode tome da narod u Srbiji veruje da je, što reko Amfilohije, Evropa od nas mnogo više uzela nego što nam je dala, i da smo mi Srbi ljudi jedne drugačije, za klasu više inteligencije. Ja odem da vidim komentar, i nadjem "Milos Krstic, 08/01/2010, 10:00, Svaka cast za momke" . I ja Mišu optužim da je pičkica. On ode, pogleda i sam, i poludi. Kaže: "jebote dal je moguce da su objavili samo svaka cast za momke! to je bio pocetak recenice, a nastavak je bio da takvih ima na hiljade, i da nije tačan podatak da je profesor. ne mogu da verujem. mnogo sam se iznervirao."

U međuvremenu sam i ja napisao komentar, sa sličnim sadržajem, ali bez ijednog pozitivnog dela. Tako da se moj komentar nije ni pojavio. Pojavilo se samo mnoštvo pozitivnih komentara, o tome kako će i ovaj proći kao Tesla, kako će ga zapad upotrebiti i odbaciti, kako smo mi Srbi pametniji od drugih - bravo momci, osvetlajte nam obraz, sredite ih, momci. Dakle, skupilo se, i ovde, jedno jato golubova, i kljuca li kljuca. I svako govno će ti naš golub pokljucati. Što ne znači da su naši golubovi ontološki drugačiji od drugih golubova, već da su svakakvim govnima naučeni.

Ali ostaje mi junak dana taj moderator komentara u Politici, koji uzima pravo ne samo da odbaci komentar zato što ovaj traži istinitost podataka, a nije suvi hvalospev od 24 karata, nego i da tuđ komentar prepravi po svojoj volji i okači pod imenom onog ko ga je podneo. I to se ne dešava u niškim Narodnim novinama, ni u Kuriru, već u najstarijem mediju na Balkanu, dnevnom listu od (nekad) velikog ugleda i velikih pretenzija.

Kao epilog: Miša je napisao pismo uredniku rubrike, ukazao na važnost precizne informacije i na ozbiljnost prestupa kakav je prepravljanje tuđeg komentara i objavljivanje pod punim imenom i prezimenom onoga ko ga je poslao. Da li ga je urednik pročitao ili ne - mogu samo da nagađam, znam da odgovorio nije, ni lično Miši, ni na stranicama lista.

Srpska Nova godina

Ne mislim na Novu godinu po julijanskom kalendaru. Mislim na Novu godinu u Srbiji.

31. decembar, Lidija u bolnici, treba da se porodi, vreme suncano i toplo, preko 20 stepeni. Nekako sve ide opušteno, glatko i bez stresa, sve je spremno i poznato, kako to već ide s drugim detetom. Osim što sam ja zarastao u kosu i bradu - mesec dana bez brijanja. Pošto je Nova godina, i pošto treba da dodje beba u kuću, odem lepo u berbersku radnju u komšiluku, bivšu Plavu kliniku (aka Kod Lale), ne znam kako se sad zove, na šišanje i brijanje. To valjda samo može još dodatno da me opusti.

I tako nekako i ide, osim što je osoblje berbernice najgori šljam zemaljski, trešti turbo, a oni neprestano seju šale koje ustvari nisu nikakve šale nego prekomerno i nepotrebno vulgarno medjusobno podjebavanje. Vreme je ručka, i radnja se lagano prazni, trojica berbera sede na sofama za čekanje, a samo dvoje ima mušterije. Bio sam skoro gotov kad je do vrata berbernice došao mladić u invalidskim kolicima i pitao: "Može šišanje?". Ovaj koji je mene šišao je samo za sebe coknuo jezikom i namrštio se, otprilike: samo nam ovakav jedan treba. Trojica besposlenih berbera iza mene su se pravila da ga ne primećuju. Jedan se zadubio u novine, a druga dvojica su ćutala i blenula ispred sebe. Momak je ostao neko vreme, prvo čekajući odgovor, a zatim valjda pitajući se šta se dešava, ili šta da radi. Sigurno je prošlo dva minuta pre nego što je ponovio: "Može šišanje?". Opet ništa. Posle još oko dva minuta, videći da momak ne odlazi, jedan od ovih iza mene odgovara: "Zatvaramo, gotovo. Vidi u neke drugu radnju." Onda onaj sa novinama izviruje i kaže: "Imaš naniže, jedno trista metra, u one nove zgrade, možda oni rade." Momak u kolicima je još malo postojao, okrenuo se i otišao. U istom trenutku, u radnju ulaze dvojica, bivaju vrlo uslužno primljeni, i sedaju na šišanje.

Staniša Stošić 1945-2008

Samo par meseci pre Sabana je bio umro Stanisa, Pavaroti vranjanske pesme.

Događaj usred nistavila

I sad se jasno sećam osećaja kad sam negde krajem osnovne škole plivao u nekakvom jezeru, prilično mutnom, i kad sam zaronio na mozda tri metra dubine, i našao se okruzen mutnom vodom sa svih strana. Bukvalno ni svetlo nije dolazilo ni sa jedne strane, bilo je difuzno i slabo. Naravno, tu je gravitacija da mi kaže kuda da isplivam, ali taj osećaj, sa svih strana sve isto, i homogeno, to mi je bilo tako jako da i sada mogu da se vratim u taj trenutak. I to mi je postalo lajt motiv za mnogo godina. Zimske noći kada su pahulje tako guste da se na sve strane vidi samo tačkasta belina, mrkli mrak u seoskoj kući, kad se nađes nasred sobe i više ne znaš kuda su vrata. Imam i neki rukopis, davno počet, gde sam na takvim situacijama pokušao da organizujem roman. Ako ga ikad i nastavim, teško da će moći da se poredi sa narodnom pesmom Magla padnala v dolina, gde se kao pozadina uzima isto takvo ništavilo, i u njega se smešta ta neverovatna slika igre muškog i ženskog, klica života pod svetlom emocije, suvi poetski genij.

Magla padnala v dolina

(narodna pesma iz vranjskog kraja)


Magla padnala v dolina,
od njuma se nišo ne vidi,
samo jedan grm zelen,
grm zelen.
Pod njim mi leži terzijče,
terzijče, mlado komšijče.

"Terzijče, mlado komšijče, terzijče,
da mi sašiješ 'elečeto:
so aršin da go ne meriš,
so noškiti da go ne režeš,
so igla da go ne bodeš,
od oko da go sašiješ,
od oko da go sašiješ!"

"Božano, momo bogata, Božano,
će ti sašijem 'elečeto,
al' da mi umesiš pogača:
kroz trepki brašno da seješ,
so s'zi da go zamesiš,
na grudi da go razviješ,
so duša da go ispečeš,
so duša da go ispečeš!"

Velika braća i male seke

Један од најјачих утисака, кад сам први пут летео са аеродрома Схипхол ми је био чек-ин шалтер Ел-Ала: сав застакљен, по пет шест специјалаца са аутоматским пушкама са обе стране, лавиринти тракама образованих стаза којима се до њега долази, озбиљни људи у оделима који стално улазе и излазе. И јутрос сам коначно задовољио радознаост. Уђеш кроз лавиринт док не завршиш и слепом рукавцу. Ту чекаш да те покупи безбедњак који те интервјуише: знаш ли неког у Израелу, да ли те је неко контактирао у вези с путем, да ли носиш нешто што ти је неко дао, или што си купио у продавници а да ниси отварао... Мој интервју је прилично кратко трајао, али је дуго трајало проверавање пасоша: узео ми пасош и отишао негде на једно пет минута, можда и више; после се извињава, каже – ретко виђа пасош Југославије, па је морао да га провери.

На чек-ину ме сека пита дал хоћу да летим следећим летом, јер је овај пребукиран, дали би ми одмах 400 евра кеша заузврат. Једна ствар ме спречава: тамо ме чекају две колегинице да заједно таксијем идемо са тел-авивског аеродрома до Јерусалима – ако се не појавим, морале би да мењају план. Онда помислим: звучи као архетипска прича – ради пара променим лет, и са другим авионом одлетим у ваздух на погрешан начин. Има та народна мудрост да не треба мењати план, да се треба држати свог пута. А опет, има и она где Алах Муји шаље чамце, а он одбија, чека да га Алах спаси. Можда су ових 400 евра управо позив да променим лет. И тако се све сведе на нашу причу "ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, кајаћеш се још више". И стварно, ево сад се кајем (још више) – што нисам прихватио. 400 евра, то је летовање. Или, нови лаптоп. Или ар плаца у неком селу доле у Србији.

Е сад треба да се јавим на гејт Г10 ради нове безбедносне провере. Тамо чекам пола сата док на мене дође ред. Срећан сам што немам чекиран пртљаг, ту је највише муке, све се вади, све се носи на хемијску проверу (машине које узму узорак и испитују присуство супстанци које се користе за експлозивне направе), све пролази кроз неке огромне скенере, десет пута веће од обичних аеродромских, све се објашњава, отпакује. Док ми прегледа ранац, након што ми је узео узорке са одеће и обуће, ја седим иза паравана, не видим шта ради. Кад је завршио, сакупља нас десетак који смо готови и води нас право на гејт. У групи је и једна женска особа необично пивлачне спољашњсти. Никад се не деси да нека таква седне до мене, можда ће овај пут, награда за одбијање новца.

Преко реда нас уводе у гејт, и сви се некако групишемо поред шалтера за укрцавање. Са шалтера прозивају неко име, и женска особа необично пивлачне спољашњсти из наше групе се прене и приђе. Нешто је питају, размишља, смеје се, и пристаје. Чујем како пита шта сад, они јој кажу да сачека новац, па онда са једним службеником иде по свој пртљаг. Док стјуардеса мени цепа бординг карту, њој броје 400 евра, и она одлази са неким момком у униформи, и са осмехом од-ува-до-ува.

Седим на свом седишту, укрцавање још траје – кроз пролаз гужва. На крај реда долази човек који више личи на службено лице него на путника. Оригинал официр тајне службе из филма, потпун стереотип: округла ћелава глава, плав, чврсте грађе, неутралног лика. Пробије се кроз гужву, фино, не гурајући се, и пружи ми нешто. У исто време збуњен препознајем да је у питању моја картица за бежични интернет, питајући се откуд код њега, и читам с његових усана, јер говори без гласа, шеретски се смешећи: "It's yours. Security. Have a nice trip." Хвала најлепша Велики Брате.

Satira

Noam Chomsky u Counterpunchu povezuje geopolitiku Amerike i Rusije u Gruziji sa Kosovom i Krajinom. Ima naravno mnogo takvih poredjenja (kao i agresivnog odbijanja da se uporedjuje) medju raznim levicarima po svetu, ali je Chomskyjeva pozicija retko dosledna - jos od pocetka rata u Jugoslaviji:

Towards a Second World War
Aghast at the atrocities committed by US forces invading the Philippines, and the rhetorical flights about liberation and noble intent that routinely accompany crimes of state, Mark Twain threw up his hands at his inability to wield his formidable weapon of satire. The immediate object of his frustration was the renowned General Funston. “No satire of Funston could reach perfection,” Twain lamented, “because Funston occupies that summit himself... [he is] satire incarnated.”
It is a thought that often comes to mind, again in August 2008 during the Georgia-Ossetia-Russia war. George Bush, Condoleezza Rica and other dignitaries solemnly invoked the sanctity of the United Nations, warning that Russia could be excluded from international institutions “by taking actions in Georgia that are inconsistent with” their principles. The sovereignty and territorial integrity of all nations must be rigorously honored, they intoned – “all nations,” that is, apart from those that the US chooses to attack: Iraq, Serbia, perhaps Iran, and a list of others too long and familiar to mention.
The junior partner joined in as well. British foreign secretary David Miliband accused Russia of engaging in “19th century forms of diplomacy” by invading a sovereign state, something Britain would never contemplate today. That “is simply not the way that international relations can be run in the 21st century,” he added, echoing the decider-in-chief, who said that invasion of “a sovereign neighboring state…is unacceptable in the 21st century.” Mexico and Canada therefore need not fear further invasions and annexation of much of their territory, because the US now only invades states that are not on its borders, though no such constraint holds for its clients, as Lebanon learned once again in 2006.

Ostatak teksta u Counterpunchu (ima i pristojan prevod na Pescanikovoj stranici)

Pritisak

Sedim danas u kantini, rucam, i dolazi kolega, prijatan, stariji, fin covek, miran, pomalo stidljiv. Redovni profesor, prilicno ugledan u lingvistickim krugovima. Hans. Cesto jede u isto vreme kad i ja, i tad posedimo, popricamo, pogotovu sto se bavi slicnim stvarima. Ja jedem supu, on otvara mleko, i kaze:
- At the class today, around eleven, I felt such a strong pressure, - i pokazuje rukom negde ka kuku - so I said to the students, sorry guys, I really have to do it.
Nisam sasvim siguran sta je tacno morao da uradi, niti sta ja na to treba da kazem, pa odgovaram kako je nezgodno, bas na pola dvocasa. A on nastavlja:
- But it was OK, I didn't fart too loud, and it didn't smell too bad.

Šaban Bajramović 1936-2008

Na samitu o gladi u UN

Prekjučerašnji samit o gladi u Ujedinjenim Nacijama mi je prizvao omiljenu epizodu Top Liste Nadrealista kada rukovodstvo rudnika štrajkuje gladju tokom pregovora sa radnicima koji traže bolje uslove za rad. Direktor na kraju pregovora kaže: "Ajmo svi sad po jedan sendvič pa na štrajk gladju".
Novine su pristojno ispratile samit i večeru, sa sve blagom ironijom u vezi sa jelovnikom za zvanice.

Leaders feast on Italian fare during hunger summit
Victor Simpson - Associated Press

ROME (AP) — For presidents and premiers at summits, delicacies washed down by fine wines are all part of the agenda.

But the puff pastries with corn and mozzarella, pasta with pumpkin and shrimp, and rolls of thinly sliced veal served up Tuesday at a U.N. conference on fighting hunger were a contrast to bleak accounts of starving people around the world.

The menu was in French but the fare was strictly Italian, served in a dining room at the headquarters of the U.N. Food and Agriculture Organization.

The repast was accompanied by a chilled white wine from Orvieto in the hills of Umbria north of Rome.

"It's pretty standard stuff," said FAO spokesman Nick Parsons, describing the meal as "pleasant, light and nutritious."

For decades, the FAO has striven for a sober culinary touch since an embarrassing moment during a similar summit called in 1974 amid a food crisis and oil shock.

The foreign minister of Bangladesh, which had suffered a severe famine, addressed a nearly deserted conference hall as most of the delegates nibbled on canapes at a nearby cocktail party.

Commentators howled hypocrisy.

But in Rome, one of Europe's premier gastronomic capitals, it's hard to deliver a spare meal — and while they are here delegates will be eating such specialties as cheese mousse, parmesan risotto and lemon mousse with raspberry sauce.

The top delegates — heads of state and government — were invited to the luncheon in a special dining room. Everyone else ate in the cafeteria.

"Leaders can eat what they want as long as they take decisive action to deliver the policies and the aid in agriculture that is needed to ensure that poor people who are suffering from high food prices are helped," said Alexander Woollcombe, a spokesman for the British aid group Oxfam.

The FAO headquarters was intended to be a ministry for running World War II dictator Benito Mussolini's African conquests, but the regime collapsed before the building was finished and it was later turned over to the U.N. agency.

The FAO luncheon was not the only food game in town for delegates.

Premier Silvio Berlusconi was co-hosting a state dinner Tuesday evening with U.N. Secretary-General Ban Ki-moon at Villa Madama, a Renaissance villa.

Berlusconi aides said they planned what they call a "Tricolore menu" — a meal that evokes the green, white and red of the Italian flag and has become a standard of formal dining under the patriotic premier.

For the Tuesday dinner, guests were being served pasta with pesto, cheese and tomatoes, a beef steak with a tricolore side dish of vegetables and pistachio, and vanilla and strawberry ice cream.

The wines, of course, will be Italian, as well as the after dinner drinks — grappa and limoncello.

Durlan - Ararat

Juce sam bio na rodjendanu jedne Ruskinje, Cedine drugarice. Preko Cede. Prvi put je video u zivotu. I ceo dogadjaj je vredan detaljnog opisa, ali ja cu ovlas, a onda na Durlance. Bilo desetak ljudi, i osim jedne Holandjanke koja je ostala pola sata, samo Ceda i ja nismo maternji govornici ruskog. Naravno, pilo se mnogo, i po ruski - za svaku rundu neko mora da kaze zdravicu, duhovitu ili prosto toplu, ali nesto mora da isprica. Donekle je islo vino (ja sam i do kraja na vinu ostao), a Rusi, ili bolje da kazem Sovjeti, su svi do jednog presli na viski-kolu, nema vise votke s pivom kao u vremena soc-realizma.

Prvo se okupilo sedam-osam Rusa, tj. s jednim izuzetkom Ruskinja, a posle jedno dva sata dosla su i tri Jermena. Ruben, Robert i Maksim. Do Jermena, celo drustvo je bilo u laganom, tihom fazonu, u skladu sa dobrim obicajima nase holandske zajednice. Ali Jermeni su uneli nesto novo. Nemoguce je opisati moje iznenadjenje kad sam shvatio da su Jermeni ustvari Durlanci. Sva trojica su kao da su prenesenni sa Durlana i nekako naterani da pricaju ruski. Dobro, ovo drugo bi tesko islo, prvo sto kog ce be ti da nateras, a drugo sto ruski ipak treba nauciti nekako. Ali to je neverovatno, upoznao sam ljude raznih kultura, i vrlo je upecatljivo pravilo da svi imaju svoju specificnost, nema dve iste kulture, nema dva ista ponasanja. Osim Durlanaca i Jermena.

Prvo sto se desilo kad su dosli, je da su na sav glas cestitali rodjendan, upoznali se sa svima, i onda je Ruben odrzao zdravicu za slavljenicu, ali glasom za celu kafanu. Holandjani za susednim stolom su negodovali, ali tiho i fino, progundjali, zapusili prstima usi demonstrativno, ali ko ce to da primeti, kad covek ima toliko toga da kaze, i to jasno i glasno. I odmah sam prepoznao Durlance u njima. mozda i pre nego sto su proogovorili, na ruskom. Sve, od fizickog izgleda, frizura, lica, vratova, oblacenja, do grimasa, obracanja, "Brate, ti znas da bih ja za tebe sve, brate. Ti znas da ja tebe volim iz srca!"- sa sve hvatanjem za srce i grljenjem, i ljubljenjem brata, ali onim durlanskim ljubljenjem, sa puno znacaja, sa privlacenjem bratove glave, pucenjem usana, i kratkom razmenom pogleda.

Ruben je od onih govorljivih, zabavnih, sto dize atmosferu, omanji, veseo, vedar, mangup kog svi vole i cekaju njegovo misljenje. Robert je otprilike bilmez klasican, glupa faca, zarasla kratka kosa, retka, ali duz celog vrata, raste na napred, glup pogled na pola kapaka, i ona mangupska cutljivost (osim sto me je u jednom trenutku molecivo pitao da nece da nas izbace). Maksim - kovrdzava kosa sa uljem, alkatraz osisana, on je lepotan u drustvu, crnpurast onako, juzno-italijanski tip, sa kukastim nosem i bradicom od nekoliko dana ukrojenom. On prica pomalo, ali iskljucivo sa devojkama. Maksim je odmah seo pored Olge, slavljenice, i posle pet minuta su se ljubili i vatali svom snagom. A Olga je svoja prica. Rosava, debelih i jakih nogu, sa isturennim krupnim sisama, carapama sa cipkanim ruzama, na haltere koji vire ispod suknje (odnosno suknja doseze blizu njih). Uvek se u kafanama posvadja sa kelnerima, jer ima ruski ohol stav i izivljava se, tako da nije propustila da to i sinoc uradi.

Nas su veoma voleli jer smo Srbi, i rekli su da prate sve oko Kosova, i da su uvek tu za nas, Srbe.

Na kraju je Olga platila ceo racun, jedno 350 evra, a pritom sam je ja prvi put video na rodjendanu, nisam joj cak ni cestitao ko covek. Nije imalo smisla pokusavati, ni insistirati, da se ucestvuje - tako se radi po ruski.

Собаки в метро (Psi u metrou)

O ponasanju moskovskih pasa-lutalica.

Like human commuters, this city's stray dogs can often be spotted traveling on the subway, waiting patiently for a train to pull in and its doors to slide open.

In Soviet times, dogs were barred from Moscow's metro. Today, however, they are so common there -- curling up on empty seats, nuzzling their neighbors, lounging in stations -- that there is even a Web site devoted to them: www.metrodog.ru.

A tiny group of zoologists study Moscow's stray dogs and how they're adapting to a rapidly changing city. Among them is Alexei Vereshchagin. He set out to study wolves -- "such a romantic creature," he says -- but as science funding crumbled with the Soviet government, he couldn't.

So the 31-year-old, rust-bearded Mr. Vereshchagin started studying strays instead, and loved it. "The behavior of stray dogs is like theater," he says.

As the number of cars in Moscow has exploded, and their speed increased from the days of Soviet clunkers, strays have learned to cross the street with pedestrians. They can also be seen occasionally waiting for a green light. (Dogs are colorblind, so researchers theorize they recognize the shape or position of the walking-man signal.)

ostatak teksta Marka Schoofsa iz Wall Street Journala

Istok i Zapad

Terry Eagleton u Guardianu

These days the conflict between civilisation and barbarism has taken an ominous turn. We face a conflict between civilisation and culture, which used to be on the same side. Civilisation means rational reflection, material wellbeing, individual autonomy and ironic self-doubt; culture means a form of life that is customary, collective, passionate, spontaneous, unreflective and arational. It is no surprise, then, to find that we have civilisation whereas they have culture. Culture is the new barbarism. The contrast between west and east is being mapped on a new axis.

The problem is that civilisation needs culture even if it feels superior to it. Its own political authority will not operate unless it can bed itself down in a specific way of life. Men and women do not easily submit to a power that does not weave itself into the texture of their daily existence - one reason why culture remains so politically vital. Civilisation cannot get on with culture, and it cannot get on without it. We can be sure that Williams would have brought his wisdom to bear on this conundrum.

pogledaj ceo tekst

We Tell Stories

Kako bismo mi rekli "storytelling"? Može valjda da se prevede kao pripovedanje - nabasao sam na ovu priču na 3quarksdaily - okvir za pripovedanje je Google Earth, što se sjajno slaže sa mojim polu-štreberskim karakterom.
U digitalnoj ediciji We Tell Stories je šest priča, a stavljam link ovde za prvu, 21 steps.

in/ex

U matematici i filozofiji, pa cak i u filosofiji, figurira dualizam ekstensionalnog i intensionalnog. Vezuje se za svaki izraz, od jezickog do matematicke formule. Iz ekstensionalnog ugla, vazna je samo konacna vrednost izraza, ono na ste referise, ili velicina kojom rezultira, ili istinosna vrednost, prema oblasti. Iz intensionalnog ugla, vazno je pre svega kako se do toga dodje, vazan je sam izraz. Jedan od prvih koji se ovim dualizmom ozbiljno pozabavio je Frege, otac savremene matematike, logike i semantike. Svakodnevni primer koji daje je zvezda vecernjaca u odnosu na zvezdu zornjacu. I jedno i drugo je Venera, isti objekat. Ali dva razlicita izraza. Ekstensionalno govoreci, "zvezda vecernjaca je zvezda zornjaca" je tacan iskaz. Intensionalno - nije. Nije isto. Ili u matematici: 2+2 u odnosu na 24/6. I jedno i drugo vredi 4. Ekstensionalno - isto je, 2+2 = 24/6. Intensionalno - nije, postoji intensionalna matematika, u kojoj ne vazi 2+2 = 24/6. I postoje i ekstensionalni i intensionalni formalizmi, sistemi - i u logici, i u matematici, i u semantici. Prosto, to je izbor koji se mora naciniti pre nego sto se krene u gradjenje formalnog sistema. Npr. prirodni jezik se u nekim aspektima mora tretirati intensionalnim formalizmima, jer zelimo da budemo u stanju da se bavimo razlikama izmedju izraza "onaj sto lici na engleskog trgovca tekstilom" i "Slobodan u svakom smislu Marjanovic". A opet, semantika ponekad treba da bude ekstensionalna, da bi npr. anafore mogle da se vezuju za antecedente. I tako, i jedan i drugi aspekt imaju znacajne domene primene, ima i mesovitih sistema, ali oni su uvek smese a ne legure, da iskoristim terminologiju hemije, uvek ostaju razdvojeni.

Meni se nekako taj dualizam dobro vezuje za dualizam izmedju zapadne i istocne kulture. Zapad ima ekstensionalni pristup: vazno je sta nesto trenutno predstavlja za mene, samo konacna vrednost, povrsinska. Nije vazno kako si do necega dosao. 50 evra je 50 evra, dal je zena za njih tri dana prala kupatila ili se pola sata jebala sa musterijom pod crvenim svetlom - isto je. Postoji jaka paralela izmedju pragmatizma i ekstensionalnog. A istok je intensionalan. Vazno je kako se do necega dolazi. I kao najdrasticnja, ili najfatalnija razlika u tom smislu - razlika u identitetu. Na istoku - identitet coveka, etnikuma, kulture, izvodi se iz vremena i mesta, iz istorije - kako je nesto nastalo, koji su mu preci, i iz geografije - koji prostor zaprema, i u kom kontekstu se taj prostor nalazi. Na zapadu, identitet je ono sto sada vidis. Ono sto mozes da identifikujes na licu mesta. Danas sam pravoslavan, sutra mogu biti budista, te dve stvari jedna s drugom nemaju nikakve veze. Danas sam Srbin, sutra mogu biti Norvezanin. Nema veze. Danas sam hetero, sutra mogu biti sodomo - nema veze. I ja ovo govorim bez ikakvog vrednosnog suda. Obe stvari imaju svoje prednosti. I - nema prelaza iz jedne u drugu, mogu se praviti smese, ali ne legure. Ne moze intensionalac postati ekstensionalac, ne da mu istorija. Ne moze ni ekstensionalac postati intensionalac, jer ce istoriju i geografiju, i samu intensionalnost, doziveti ekstensionalno.

Samo ostaje Slobodan Marjanovic da zivi jednom nogom u jednom, drugom u drugom svetu.

Moze li neko da voli dvanaest ljudi u isto vreme?

Pozajmljeno od Pond Culture, hvala Vule.

"I think I love twelve men.

Frankly, I am surprised that neither Dr. Phil nor Maury Povich have invited me onto their shows to talk about it.
Because it’s not something I hide.
My close friends know about it. So does my girlfriend.
She can accept it. So I hope you can too.
The twelve men that have led me to this place of unholy perversion comprise the dozen that suit up for the Golden State Warriors.
For most news outlets, the Golden State Warriors is a basketball team that plays in the NBA and with your heart."

ostatak teksta o ljubavi prema 12 ovde

Charles Simić o nezavisnosti Kosova

Charles Simić (rodjen 1938. u Beogradu), od 2007 američki Poeta Laureate, piše o nezavisnosti Kosova i odmereno predstavlja američkoj javnosti političku scenu u Srbiji.

The Troubled Birth of Kosovo

The decision of the United States, Great Britain, France, Germany, and a number of other countries to break with international law, which regards the territorial integrity and sovereignty of states as sacrosanct, and to permit Albanian separatists in Kosovo to declare independence from Serbia was an act so extraordinary in international relations that it had to take place outside the United Nations, where its illegality would have been hard to justify. The excuse given for this initiative is that the ethnic cleansing and humanitarian catastrophe caused by Serbia in 1999 exempted the countries that hurried to recognize Kosovo on February 17, 2008, from the rule stipulating that international borders can be changed only with the agreement of all parties.

After congratulating the Kosovars on their independence, Secretary of State Condoleezza Rice explained that this was to be "a special case," the sole exception ever to the rule of territorial integrity of nations under international law, and that separatists elsewhere ought not to look upon this act as a precedent. Spain, Portugal, Greece, Slovakia, Malta, Bulgaria, and Romania—nearly a third of the member states of the European Union—were unimpressed by her explanation and have so far refused to recognize Kosovo. They also doubt that the brutal treatment of Kosovars by former Serbian President Slobodan Milosevic is the only reason for the United States' decision. As is almost always the case when it comes to the Balkans, a local dispute has been used by the great powers to advance their own national interests, which have little to do with the desire to have justice done.

"Had Kosovo declared its independence two years ago, when the Russians barely cared about what was going on in the Balkans, the process would have been easier," an Albanian wrote to The Boston Globe the other day. He's right. The Serbian loss of Kosovo was inevitable, not because Serbs do not have legal and historical rights to the province, but because Albanians, after their own turn at ethnic cleansing since 1999, outnumber them there ten to one and have no intention of being ruled by them ever again. Moreover, a lot of Serbs know, though they won't say it publicly, that having two million Albanians who hate your guts under the same roof is not a sensible option.

Pročitajte ostatak teksta iz The New York Review of Books.

Planovi

Ovde su linkovi do PDF fajlova Ahtisarijevog plana (skraceni Report of the Special Envoy of the Secretary-General on Kosovo's future status, i nezvanicni prevod Comprehensive proposal for the Kosovo Status Settlement) i do rezolucije 1244.

Glamur protiv Mačo (Glamour Vs Macho)

Da li je glamur ženski ekvivalent muškoj mačo kulturi (zanemarujući ili ne estetski momenat)?

Nekoliko stavki koje možda izražavaju taj odnos - u svakoj rečenici reč glamur se može zameniti rečju mačo:
- Glamur je društveno priznata vrednost (u odredjenoj eposi).
- Glamur je uvek strategija moći.
- Glamur predstavlja silu koja dominirajuću društvenu strukturu čini privlačnom, u isto vreme je snažeći.

Još o glamuru u odmerenoj analizi jednog transvestita.

Jos o druzenju sa Holandjanima

Holandjani uopste ne poznaju pojam iskrenog interesovanja za coveka. Oni se interesuju za sebe, za svoje interese, za zajednicu i njene interese, ali za drugog coveka nikako - nimalo. Kad pricaju sa drugim covekom, to je zato sto je to deo propisa, deo pravila kako se ponasati da bi zajednica funkcionisala. I tako i razgovaraju. Bez radoznalosti, emocije, postavljaju pitanja, govore sale, sve kao u nekom razgovorniku, nekom kratkom uputstvu kako voditi drustveno-funkcionalne razgovore. Ne postoji nista sto bi neko mogao da uradi da izazove iskreno interesovanje Holandjanina za sebe kao coveka. Recimo da se odnekud pojavi Osama bin Laden, sedne pored Holandjanina, i nasmesi mu se prijateljski, kaze da je dobro raspolozen i da bi voleo da kaze Holandjaninu sve sto ovoga interesuje, cista srca. Holandjaninu ni na kraj pameti nece biti neko interesovanje tipe: dobro, sta te jeodvelo na taj put, sta su tvoji pogledi na smrt ljudi, na Ameriku, na zene, na knjizevnost, kako ti je u dusi - nista od toga ni na kraj pameti. Razgovor ce biti isti kao sa bilo kojim drugim covekom koji bi dosao i prijateljski se nasmesio: kako si, kako s je na poslu, kako si odabrao bas taj posao, bas hladno ovih dana, prijatan vikend. Ali zato, kad neko ucini nesto sto se ne uklapa u pravila dfunkcionalnog ponasanja u zajednici, Holandjanin ce biti prvi da pritrci i da ti spocita kako si uradio to i to, i kako je to lose, i kad bi svi tako radili... I kad bi svi tako radili, to je prva misao s kojom Holandjanin srece drugog. I jedna od svega nekoliko.

Glasinac 1894. godine

Do malopre sam manično čitao knjigu Roberta Munroa Rambles and Studies in Bosnia-Herzegovina and Dalmatia iz 1900. godine. Sve naprečac - trebalo je još prekjuče da je vratim u biblioteku, pošto je opozvana.
Na kartonu stoji da je poslednji put pre mene pozajmljena 1923. godine, a sad kad je ja uzimam osamdesetčetiri godine kasnije - i usput rascepavam stranice koje se na dodir raspadaju - još neko hoće da je čita.
Eto ti sad: ukucah naslov knjige da probam da je nađem drugde - ispostavlja se da je Google Books stavio celu knjigu na net i može ovde da se pogleda, evo lepo listam!
Dosta je dobra, pisana u maniru kolonijalnih putopisaca koji idlaze u egzotični kraj, a najviše me zabavila epizoda sa početkom na 79. strani gde Munro opisuje kako delegacija slavnih evropskih naučnika, zajedno sa njim, učestvuje u nemuštoj razmeni sa lokalcima blizu Sarajeva. Naučnici dolaze po pozivu novo-ustoličene austro-ugarske vlasti, a na Glasincu, na opšte zadovoljstvo, nailaze na 1.1m (jedan metar) visokog pedesetšestogodišnjaka, Ivana Dobraču, skladnih proporcija - ovde na slici iz knjige.
Idem na proleće na Glasinac, možda se u kraju održala priča o važnoj poseti.

Martti Ahtisaari i njegovi planovi

Nikako nisam uspeo da pročitam detaljno šta je u planu, ali najviše me zanima da sve što se tiče živih ljudi na Kosovu i svih materijalnih ostataka tamo bude sačuvano i nadgledavano na međunarodnom nivou sa žestokom kampanjom od strane Srbije da se isto dosledno sprovodi, sa već nekom institucijom ili telom koje je za to zaduženo. Samo na taj način efektivno može da se sačuva prisustvo, a to je valjda suština.
U tom smislu mislim da bi regulative kakve su na snazi u SAD prema Indijancima (Native Americans) mogle da se sprovode i na Kosovu i nadam se da tako nešto stoji u Ahtisarijevom planu. To znači: očuvanje svih grobalja i mesta sahrane; svih "kulturnih" objekata koje su vlasništo muzeja, izložbenih prostora i svih neotkrivenih kulturnih objekata koji bi mogli da završe u muzeju; svi sveti objekti - crkve, oltari, manastirski kompleksi, spomenici različitih namena, bunari, vodenice, hrastovi ili već kakvo posvećeno drveće, itd; i svi arheološki i etnografski predmeti samostojeći u slobodnom ili zatvorenom prostoru ili neotkriveni. (U mom trulom i nepraktičnom antropološkom domišljanju) najvažnije s tim u vezi je da već neko nekakvom inicijativom obezbedi da populacija koja živi na Kosovu, i ljudi koji hoće, mogu da posete sve to što se čuva.
I sad, prošao je 10. decembar, rok za predrazrešavanje statusa - Karla del Ponte neviđeno drami pošto odlazi sa funkcije, a njena monumentalna neuroza i sve pretnje nisu dovele do najvažnijih izručenja i do njenog nešto svečanijeg povlačenja, Boris Tadić traži načina da se pokaže ili da se ipak samo razmotri da li je legalno da se Kosovu dodeli nezavisnost, a Vojislav Koštunica poručuje da je rat legalno sredstvo u borbi protiv separatizma. Istorijsko-politička poređenja sa drugim, slično jadnim sredinama u govnima samo dodatno razvlače agoniju ili produžavaju nadu, zavisno od ugla gledanja. Cela stvar je neviđeno jednostrano predstavljena u Srbiji, bez osvrta na mišljenja stvarnih ljudi koji tamo žive. Čak i ovakva rečenica - da se ljudi koji žive na Kosovu ni za šta ne pitaju - je otužna jer je ponovljena previše puta bez ikakvog efekta.
Ne znam kao da završim ovu crticu, kad smo se Boban i ja ovlaš dogovarali oko forme bloga razmišljali smo da li da ga učinimo relevantnim, ali smo jednoglasno ostali na nepretencioznim osnovama. Besmisleno mi je i donekle sebično da u sadašnjem kontekstu dešavanja pričam o svojim željama jer je uprano pretenciozno, ali definitivno bih voleo bih da odem na Kosovo i da posetim muzej u Prištini i popričam sa ljudima, pogledam lokalitete i crkve, prođem od Suve Reke do Prizrena.

Uklonite turistu (via Cool Tools)

Prvo sam pomislio da bih voleo da probam na fotkama da li Tourist Remover ("removes unwanted objects from your photos") radi, ali ja zapravo volim kad imam nepoznate ljude na slici. Ko zna na koliko su se slika nasli ljudi za koje ja ne znam, a pretpostavljam da i ja imam vise slika na kojima sam se slucajno nasao - kod ljudi koji me ne znaju nego sto imam svojih slika.

Darvin objavljen na netu

Celokupna Darvinova objavljena dela i hiljade rukopisa su objavljeni na http://darwin-online.org.uk

Lepota i navike

Posle višegodišnjeg pažljivog posmatranja mogu definitivno da ustanovim generalizaciju: na peronima je koncentracija lepih devojaka daleko najveća pri samim stepeništima kojima se na perone izlazi. Obično tu, na samom ulazu na peron, ima najmanje ljudi, a najviše lepih devojaka, dok malo dalje broj ljudi raste, a lepota se smanjuje. Opet dva objašnjenja. Jedno je da žele da budu vidljive, u manjoj grupi i na mestu gde svako mora da prođe. Drugo, meni verovatnije, je da su zahvaljujući izgledu navikle da se ne pomuče mnogo, tj. da im se izlazi u susret bez mnogo truda, pa tako imaju opšti nedostatak navike da urade nešto da poboljšaju svoju situaciju među drugima.

Škola

Danas je Dunja krenula u školu. Kaže učiteljica da ju je posle fizičkog jurila po sali, i jedva uhvatila, da je povede u učionicu. Čitanje prvo: oslobodila se i izbezobrazila, i došlo joj malo da se zajebava. Čitanje drugo: posle sat vremena samoće, dok se druga deca igraju i pričaju zajedno, pomislila da konačno neko hoće i s njom da se poigra. Nadam se da je prvo, deca su to.

James Brown - čas plesa

Spomenik Rokiju Balboi u Žitištu

Osvanuo je u NY Timesu članak o Žitištu, i o spomeniku podignutom tamo Rokiju Balboi u čast (Silvester "Sly" Stalone se lično obratio gradu tim povodom). Našao sam i reportažu iz drugog dnevnika na youtube, a ovde je serija fotki iz Žitišta.

photo: Dan Bilefsky
ŽITIŠTE, Serbia — In this sleepy farming village, residents talk of a new spirit of exaltation ever since a towering bronze and concrete statue of Rocky Balboa was erected in the village square, his boxing gloves raised in a heroic gesture of triumph.

But Rocky will soon have company in the region: Tarzan, Bruce Lee and a former Playboy model.

In a phenomenon that is either delighting or alarming cultural critics, monuments to icons of Hollywood and popular culture are sprouting across the Balkans, after almost a decade of bloodshed and vengeance that killed as many as 125,000 people in Croatia, Bosnia and Kosovo.

dalji tekst

Vrednost

Ljudi ne prave arhitekturu, knjizevnost i umetnost - kultura ih pravi. "Mi pravimo knjige, zgrade i objekte. Mi napravimo po koje sranjce, a kultura tome odredjuje vrednost" (Dave Hickey, u mom slobodnom prevodu).

Otvoreno pismo ministrima nauke i prosvete u Vladi Republike Srbije

(Objavljeno u izdanju lista Danas za 18. oktobar 2007. godine)

Već nekoliko godina, javnost se obasipa vestima i ambicioznim planovima o tome kako će država raditi na tome da što manje visoko obrazovanih ljudi nastavi da napušta Srbiju, i da se u Srbiju vrati što više onih koji su radno iskustvo i obrazovanje stekli u visoko razvijenim zemljama. Niko još nije ponudio statističke rezultate tog angažovanja, pretpostavljam pre svega zato što se njima ne bi mogao pohvaliti. Zapravo, nalazimo se u jeku novog talasa odlazaka: veliki broj ljudi koji su u vreme nakon Petog oktobra bili čvrsti u odluci da ostanu u Srbiji i učestvuju u građenju boljeg društva u međuvremenu je izgubio svaku nadu i sada hvata poslednjji voz za odlazak pre nego što ih godine prestignu. Neću se baviti svim katastrofalnim efektima koje ovakav tok stvari ima na društvo, već isključivo jednim od razloga zašto se to još uvek dešava. Unapred se izvinjavam što ću u jednom pasažu govoriti o sebi i rezultatima svog rada u nauci i obrazovanju, ali to je primer koji najbolje poznajem za pojavu na koju želim da ukažem.

Nastavno osoblje u srpskom visokom školstvu predstavlja izuzetno konzervativnu i zatvorenu zajednicu, veoma sklonu negativnoj selekciji, i jako plašljivu prema svakom izuzetnom kvalitetu. Stara je šala po kojoj svaki profesor bira za asistenta goreg od sebe, a univerzitet opstaje tako što se najzad dođe do profesora koji ne ume ni da oceni nečiji kvalitet, i koji pogreši i izabere genija. Ratne, totalitarne godine su ovaj proces dodatno pojačale (mnogi geniji su otišli), a tranzicija i imperativ reformi ga održavaju u najštetnijoj mogućoj fazi, dodajući na sve strah za sopstvenu poziciju i ksenofobiju. Ovo istraživaču ili univerzitetskom nastavniku povratak iz inostranstva čini noćnom morom i nemogućom misijom, koju ću pokušati da oslikam samo izdvojenim epizodama iz svog iskustva.

Čitalac može da preskoči ovaj paragraf, primivši samo osnovnu informaciju da za autorom pisma stoji značajna međunarodna naučna i nastavna karijera u oblasti lingvistike. Nakon završenih studija srpskog jezika i književnosti, tokom kojih sam biran za najboljeg studenta svog fakulteta, otišao sam na Univerzitet u Velikom Trnovu, u Bugarskoj, gde sam predavao na Katedri za slavistiku, i tokom ovog perioda magistrirao na smeru Nauka o jeziku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dan posle odbrane magistarskog rada, otišao sam na Univerzitet u Leidenu (Universiteit Leiden), na jedan od najjačih lingvističkih odseka u Evropi, gde sam najpre završio takozvane napredne istraživačke magistarske studije, a četiri godine kasnije i doktorirao. Doktorat sam završio pre isteka doktorskih studija, što uspe tek svakom šesnaestom doktorantu u Nizozemskoj. Sada radim kao istraživač na Amsterdamskom Univerzitetu (Universiteit van Amsterdam), mentorišem rad jednog doktorskog studenta i držim predavanja na kursu teorijske sintakse. Objavio sam jedno samostalno izdanje (knjiga zasnovana na doktorskom istraživanju), dva koautorisana, i preko petnaest referisanih radova u najprestižnijim svetskim periodičkim i zborničkim izdanjima. Osnivač sam jednog međunarodnog lingvističkog časopisa i član uredničkog tima Elsevirove Enciklopedije jezika i lingvistike, najveće i najozbiljnije enciklopedije u oblasti lingvistike. Govorio sam po pozivu na Harvardu, MIT-u, UCL-u i brojnim drugim elitnim univerzitetima i institutima. Predstavljao sam svoje radove na tridesetak različitih skupova, uključujući najuticajnije lingvističke konferencije. Član sam programskih i organizacionih odbora nekoliko prestižnih naučnih skupova u oblastima od kompjuterske lingvistike, preko sintakse i semantike, do filozofije jezika, i saradnik Saveta Udruženja lingvističkih odseka i instituta Nizozemske i Belgije (LOT), tela koje između ostalog izrađuje strategiju za naučni i obrazovni rad u oblasti lingvistike u ove dve države.

Oduvek sam želeo da znanje stečeno u svetu prenesem studentima fakulteta koji sam završio. Pomisao na to koliko bi meni značilo da sam tokom studija imao sagovornika u oblasti koja me je interesovala, bila je dovoljna da neprestano tražim mogućnost da učestvujem u nastavi jezika na Filozofskom fakultetu u Nišu. Od diplomiranja do danas, ukupno više od deset puta, javljao sam se na sve konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu koji su odgovarali mom trenutnom zvanju. Uprkos konstruktivnom stavu dekanata i većine nastavnog osoblja na Fakultetu, mala grupa ljudi na Katedri za srpski jezik, pribegavala je i najneočekivanijim sredstvima kako bi onemogućila svaki od tih pokušaja. Bilo je slučajeva kad sam bio jedini kandidat: komisija bi napisala da jedini kandidat ispunjava sve uslove, ali da komisija zna da on zapravo želi da se bavi nekom drugom oblašću, i zato predlaže da se jedini kandidat ne primi. Jednom prilikom su članovi sa matične katedre sastavili referat koji predsednik komisije, sa drugog univerziteta, nije pristao da potpiše, pa je konkurs poništen. Jednom je komisija objasnila kako sam po formalnim kriterijumima ja najbolji kandidat, ali kako postoji drugi kandidat koji je, doslovce, “Bogom dan” za mesto za koje je konkurs raspisan, pa predlažu da se taj kandidat primi. Najmanje jednom je komisija napisala izveštaj sa netačnim podacima o prosečnim ocenama kandidata. Poslednji primer je sastavljanje komisije sa četiri člana (komisija je obično tročlana), u kojoj se nalaze tri člana izvan uže naučne oblasti (Opšte lingvistike), od kojih dva i izvan šire naučne oblasti (Savremenog srpskog jezika) za raspisani konkurs; namera je da se predsednik komisije, opet sa drugog univerziteta, nadglasa i da ukoliko se izuzme iz izveštaja – izveštaj još uvek potpisuju tri člana. Svaki izveštaj je sadržao informacije van domena rada komisije, čiji je jedini zadatak da izvesti koji kandidat u kojoj meri zadovoljava jasno određene kriterijume.

Moj se primer možda odlikuje upornošću, ali osim toga ni u čemu drugom nije izuzetan. Veliki broj ljudi ima isto iskustvo. Želim da ministrima i javnosti skrenem pažnju na to da povratak sam po sebi uključuje žrtvu: treba doći u disfunkcionalnu državu, u surevnjivu profesionalnu sredinu, prihvatiti značajno niži standard, i drastično suženje istraživačkih mogućnosti i drugih aspekata naučnog rada (manje putovanja, skupova, kontakta sa naučnom zajednicom). U isto vreme, sama regulativa stvari čini jako teškim. Ogromna prepreka je obaveza nostrifikacije diplome. Ovakvo pravilo postoji još u samo jednoj ili dve evropske zemlje, ali i tada se svodi na brzu i besplatnu formalnost (u Nemačkoj se nostrifikacija dobija za pet dana, ne plaća se, i obavlja se tek nakon što je kandidat izabran). Nostrifikacija u Srbiji košta preko pedeset hiljada dinara, često zahteva prevod čitave disertacije, i ume da traje više od pola godine. Bez nostrifikacije, strana titula u Srbiji ne važi. Uz to, način vrednovanja radova objavljenih van Srbije je proizvoljan, i obično na štetu kandidata, a komisija nikad ne uključuje međunarodne, već samo domaće članove. Iskrena namera da se podstakne povratak naučnih i univerzitetskih radnika pokazala bi se prilagođenjem regulative (npr. nostrifikaciju bi mogao da prostom proverom autentičnosti diplome vrši Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja) i ustanovljenjem tela koja bi nadgledala procese izbora, kako se ne bi čak i zakonom i statutima utvrđena pravila kršila na štetu kandidata, kome se ne ostavljaju institucionalizovana sredstva da zaštiti svoja prava. Mnoge zamlje koje manje pate od odliva kadrova, primer Španija, imaju institucije zadužene da podstaknu i olakšaju povratak iz inostranstva istraživača i univerzitetskih nastavnika, i ozakonjuju njihovu pozitivnu diskriminaciju u procesu zapošljavanja.

Naša država je već uveliko, u velikom broju oblasti, zaostala u odnosu na razvoj nauke i obrazovanja u razvijenom svetu. Odlazak obrazovanih kadrova u tom smislu bio bi pozitivna pojava, ukoliko bi se uspelo da se bar trećina onih koji odu vrati u Srbiju i uključi u privredu, univerzitete i institute. Samo fluktuacija kadrova omogućila bi istinski i brzi napredak. Zato, pozivam nadležne ministre da bez odlaganja povuku odlučne poteze ka popravljanju opisanog stanja.

Amsterdam, 21. 09. 2007.
Boban Arsenijević,
Universiteit van Amsterdam
Spuistraat 210
1012VT Amsterdam
The Netherlands

Vladimir Arsenijevic u Die Zeit

Hteo sam da pisem o ideji dodvoravanja ili ulizivanja zapadu, i kako se olako - bez ikakvog premisljanja i kriticnosti - ta sintagma poteze u Srbiji, ali sam u odugovlacenju nabasao na ovaj tekst. Prosto mi nije jasno zasto je ovako formulisan, nebalansiran i nedovoljno informisan. Ne umem da procenim gde je u ovakvim tekstovima granica izmedju oportunog pisanja i pisanja iz iskrenog ogorcenja (ili bi tu onda trebalo postaviti i pitanje: ogorcenje u vezi sa cim?).
Arsenijevicev clanak je naslovljen "Our negroes, our enemies" - sto je legitimna teza, ali sa opstim mestima razvijena na problematicno prost nacin - i ima specificnu tezinu jer je objavljen vani, ili mozda bas zbog toga nema.

Serbian writer Vladimir Arsenijevic outlines the calamitous relationship of his compatriots to the Albanians.

For all ex-Yugoslavs, but particularly for the Serbs, the Kosovo Albanians used to be simply "our negroes." Nowadays, however, they are cast as Serbia's arch-enemies – a myth ruthlessly exploited by nationalist politicians, even as negotiations take place over the future of the southern Serbian province of Kosovo, which has been under UN administration since 1999. If anyone in Western Europe asks how all this could have happened, I can tell them, for I have watched and listened to this story unfolding in my country.

The country that used to be mine, the former Yugoslavia, was ethnically and culturally extremely diverse. Marshall Josip Broz Tito used to call this diversity our Yugoslavian "melting pot." In reality, though, it was never that. After Tito's death the country's diversity was tragically instrumentalized; it became socially divided, split ethnically and culturally into sub-groups and economically into a hierarchy of better-off and worse-off regions. Post-Tito Yugoslavia thus became a proverbial European vertical.

Dalji tekst u Sign and Sight (prevod sa nemackog na engleski), a obavezno pogledajte i link do Milosevicevog govora na Gazimestanu.