Molitva

Uvek su u odrastanju važniji oni što ukazuju na alternativu normama nego oni koji nas podučavaju ispravnom i srednjem. Pod uslovom da potonji preovladavaju (inače ništa nije alternativno). Jedna takva živopisna niša mog detinjstva je moj teča Momčilo, čija je strast, i izvor vrednosnih parametara, bilo sve ono što spada u narodnu medicinu, paramedicinu, alternativnu medicinu, i što se sa njima dodiruje. U njegovoj kući na svakom koraku su ležali primerci Zdravlja i Eliksira, ispred kuće su se sušile pečurke, špajz pun tegli matičnjaka, mleča, propolisa, polena, i poneka trenutna aktuelnost, npr. kombuha, neki homeopatski lek, ili sok od ceđene cvekle, šargarepe, jabuke i limuna, sa dodatkom meda. Od nekog vremena, teča je visoko cenio i molitvu, i svakom preporučivao da se s vremena na vreme pomoli, makar tek molitvu gospodnju. Jednom se pozdravljamo s njim, a on će, mojoj ženi: "Snajke, moliš li se?", jednim tonom koji bi priličio pitanju "Snajke, odmaraš li se?" ili "Snajke, jedeš li voće?" - sa presupozicijom pozitivnog odgovora kao neupitnog i jedinog normalnog. Kako je ovo došlo u mojim tridesetim, u mojim je očima sa tečinih interesovanja odavno bio pao veo tajanstvenosti, a njega obično zameni veo komičnog. Komično doživljavanje netrivijalnih stvari pak povlači promišljanje, tim pre što je teča bolestan, na samrti, pa me to tera u retrospekcije i rezimiranja.

Kakva molitva? Prva pomisao: sebična molitva. Daj mi Gospode zdravlja, sreće, šta mi već nedostaje, ili mi je visoki prioritet. Daj da položim ispit, dobijem posao, ozdravim, dobijem na lutriji. Sebična molitva nije molitva. Molitva je nešto što je Bogu milo, sebičnost, naročito ka materijalnim stvarima, to nije. Dobro. Onda molitva za drugog. I to ne materijalna: daj Bože da taj i taj živi dobrim životom. Da veruje u tebe. Da ide u crkvu. Nešto manje, ali ipak sebično: biramo nekog ko je nama drag, i za koga je vezana i naša dobrobit, makar samo emocionalna. Da ne pominjem što tražimo od Gospoda ono što se od njega ne traži: svako od nas bira da li će se mu se prikloniti ili ne, u tome je suština hrišćanske crkve. Hajde onda da tražimo nešto za samog Boga: da se slavi ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja na zemlji kao i na nebu. Ovome je već teže prigovoriti, ali opet mi nešto smeta. Kako tražimo od Gospoda nešto što je za njega savršeno lako, samo kad bi hteo, ali je suština u tome da neće. On nama daje slobodu da modelujemo svoje ponašanje, a naše je da se potrudimo da to učinimo po njegovom liku. Mi treba da se svojim delanjem potrudimo da se sve ovo desi, a ne Bog. Sve je, dakle, u redu, ali nije u pitanju molitva, već iskazivanje namere, odlučnosti, želje da sami nešto postignemo. A šta možemo da zaista molimo? Idemo u samu srž: pomiluj nas; spasi nas grešne. I ovde isplivava najdublji problem: ako je po volji Božjoj da uradi ovo ili ono, pogotovu ako smo se mi sami svojim ponašanjem, kretali u tom smeru, molitva je suvišna. Ako nije, onda ima prostora da molimo, ali onda to znači da molimo za nešto što nije u skladu sa Božjom voljom i našim životom. Sa jedne strane, to pokazuje našu odlučnost da napravimo jedan izbor, što je moguća dobra svrha, ali sa druge - svedoči o tome da umesto da taj izbor posvedočimo svojim životom, mi skvičimo i plačemo.

Sve izgleda drugačije ako malo zarotiramo sliku. Ako se molitva ne obraća zaista Bogu, već se forma obraćanja Bogu koristi za obraćanje samome sebi. Za formulizaciju, u jeziku, i time eksternalizaciju, našeg izbora, naše odluke, onoga što želimo za sebe, i onoga što želimo da svojim životom postignemo. Harmoniju ovakvog tumačenja molitve kvari drugi jedan kamen temeljac hrišćanske vere, metafora drveta saznanja. Kada jednom stignemo do ovog zaključka, postanemo svesni da je obraćanje Bogu ustvari MacGuffin, i forma za nas više ne radi.