Endemska naučna zajednica

Nauke se bave svetom: pitanjem kakav je svet, i zašto je takav. Kakva su nebeska tela, i zašto, kakav je prostor i zašto, kakva su živa bića i zašto, kakvo je ljudsko društvo i zašto. Postoji i primenjena nauka, ona ta naša znanja o svetu primenjuje u nekom praktičnom domenu, time nam olakšavajući, ulepšavajući, produžujući život. Prirodni jezik je prirodna pojava, i time legitimni predmet proučavanja jedne nauke. Nauka koja se jezikom bavi je lingvistika; nju interesuje kakve su strukture jezičkog izraza, kako se jezički elementi grupišu i hijerarhijski organizuju, kako se ove strukture odnose prema značenju jezičkog izraza, kakav tip procesiranja (kakav formalni sistem, kakav automat) je neophodan za diskriminisanje gramatičnih od negramatičnih kombinacija jezičkih elemenata. Kao većina drugih zanimljivih prirodnih pojava, jezik je dinamičan, stalno se menja, raslojava, i zajednica koja je u jednom trenutku čitava koristila približno isti jezik, nakon sto godina verovatno će se rasuti na nekoliko manjih grupa, svaka sa svojim jezikom. Ovi će jezici u jednom trenutku postati dovoljno različiti da se njihovi govornici više ne razumeju. I ako ti govornici jošuvek žele da budu deo iste zajednice, oni moraju naći zajednički jezik, i to bukvalno. Ovo se postiže fiksiranjem nekih gramatičkih crta, te time stvaranjem jednog veštačkog segmenta jezika koji služi kao osnova za komunikaciju, i obično se naziva standardnim ili književnim jezikom. I sad treba odgovoriti na pitanje čemu ovaj školski program od bloga. Evo čemu.

Živi jezik je prirodna pojava, i on je predmet proučavanja nauke. Standard je veštačka tvorevina, i on je proizvod donošenja odluka na osnovu nekog (poželjno je naučnog) znanja o jeziku. Ovako se živi jezik i standard sagledavaju u celom (lingvističkom) svetu, osim u srpskoj lingvistici. Srpska lingvistika, kada proučava gramatiku, bavi se isključivo standardom. Trivijalno je da se radi o velikom apsurdu, i potpunom naučnom promašaju. Srpska lingvistika proučava predmet koji je plod odluke, a ne prirodna pojava. Prvo odlučimo šta je gramatika standarda, a onda je proučavamo. Zvuči kao zanimljiv eksperiment iz naučne metodologije, ali ne kao nauka. Još je veći besmisao u tome da je standard ograničen, da predstavlja samo mali segment gramatike prosečnog prirodnog jezika. Budući veštačni načinjen segment, on ne može dati nikakav pouzdani uvid u pitanje kakav je jezik kao prirodna pojava, još manje zašto je takav.

Neverovatna je činjenica da se u Srbiji ovakav pristup proučavanju jezika kao jedini prisutan i jedini koji se uopšte uzima u obzir već decenijama javlja u nauci, kao i u svim nivoima školstva. Hiljade ljudi, pa i milioni, dele ovakav pristup, milijarde se troše za promašena istraživanja. Srpski lingvista sebe doživljava kao viteza zaštitnika suštine standardnog srpskog jezika, i zvaničnog himnopisca o njegovoj lepoti i logičnosti. Pa i kad nekom laiku kažete da ste lingvista, on će vam reći: "E, sjajno, već mesecima se pitam da li je pravilno 'zahvaliti se za nešto' ili 'zahvaliti se na nečemu', sad imam koga da pitam." Ili tako nešto. Neće vas pitati zašto se predikat slaže sa subjektom, čemu to dvostruko izražavanje iste informacije? Pitaće vas šta je pravilno.

Ne znam šta je tu kokoška, a šta jaje, ali mislim da znam šta je starije. Nije pitanje o pravilnosti posledica orijentisanosti srpske lingvistike ka standardu, već obratno. Orijentisanost ka standardu je posledica značaja pitanja šta je pravilno. To je deo našeg mentaliteta. Kad god je u nekoj oblasti moguće pretpostaviti postojanje autoriteta koji određuje šta je ispravno, a šta nije, i gde je naše da radimo ono što je određeno kao ispravno - mi ćemo takvo viđenje prihvatiti, ispred bilo kog drugog, koliko god ovo drugo bilo logičnije, korisnije, lepše. I kad zatim želimo da istražimo tu oblast, pažnju će nam privlačiti ono što je određeno kao ispravno, a ne ono što je moguće, kao ni ono što vidimo da postoji. I neće nam smetati što se bavimo besmislenim poduhvatom, zatvaraćemo oči pred njegovom očiglednom apsurdnošću, pritom smatrajući sebe naučnicima.

Meni je fascinantno da u vreme kad je naučna metodologija doterana do najtananijih finesa, kad rigidna epistemološka kritika razotkriva probleme u nekim od najlepših i najčvršćih naučnih teorija, čitava jedna mašinerija u kojoj učestvuju hiljade ljudi sprovodi naučna istraživanja koja to tako trivijalno nisu, i smatra sebe naučnicima uprkos tako fundamentalnoj i očiglednoj metodološkoj nesvesti.