Because we can can can

Nedavno me jedan nazva KONZERVOM. Na osnovu jednog ranijeg teksta. Zato sto mi je muka od savremene umetnicke produkcije, a cenim staru i uzivam u njoj. Ne radi se, medjutim, o, opet citiram: 'kako su ih nekad dobro radili' sindromu. O konstantnoj teznji covekovoj da proslost konstruise lepsom nego sto je zaista bila. Radi se o vrlo sadasnjem efektu: ako danas citam dve knjige, jednu savremenu i jednu staru, obe vrhunske proizvode svoga vremena, ne znajuci unapred koja je koja, uvek cu ih prepoznati. I to onu staru po uzivanju koje mi donosi i onu novu po mucnini, stidu i najzad dosadi.

Pritom nicemu navedenom ne pridajem apsolutnu vrednost. Sve je to samo u odnosu na moju psiholosku konfiguraciju. Nije apsolutan ni skup vrednosti, odnosno skup efekata koje mi donose uzitak. Ali uzitak je tu. Ostaje pitanje: treba li mozda da poradim na sebi kako bih se prebacio u kljuc u kome ce mi savremene stvari donositi uzitak. Ovde se mozda javlja konzervativnost, u nevoljnosti da to ucinim. A mozda i ne, mozda je makar donekle ispravna moja procena da ljudi koji govore da uzivaju u savremenim delima, uzivaju u njima mnogo plice, laganije, konzumentskije nego sto se moze uzivati u starim.

Na kraju: svaki pokusaj da se ovakav moj pogled relativizuje ili objasni kao konzervativnost, u isto vreme, mozda i puno jace, relativizuje i objasnjava kao konzervativnost npr. preferiranje prirodnih sisa u odnosu na vestacke, pa i svu zabrinutost za buducnost planete, nestanak vrsta, poremecaje, sindrome itd. Zasto biti zabrinut za nestanak stotinak vrsta, poput belih medveda i pcela? Umesto da se radujemo svoj beskrajnoj varijaciji koju ce doneti mutacije, i koja ce potpuno unistiti sve granice izmedju vrsta i cak jedinki, isto kao sto je sve granice izmedju medija i zanrova unistila mutacija u umetnosti?

Ja bih radije svet sa uzitkom u umetnosti i u sisama, sa belim medvedima i pcelama, i gde se car odeva sam, po svom velicanstvenom ukusu i bogatstvu, umesto da ga golog setaju, t.j. da ga serru i richtaju, ko kako stigne.

Kelnska katedrala

Povodom jedne od prethodnih crtica "Frici kontrole", dosta je zgodna vest u vezi sa Kelnskom katedralom, koja se kao primer visoke gotike nalazi u svakom drugom udzbeniku. Ova gradjevina ima jako dugu arhitektonsku istoriju, i pre mesec dana je dobila jos jedan element. Gerhard Rihter (Richter), sigurno jedan od najvecih zivih nemackih umetnika, je krajem avgusta oslikao prozor na katedrali u Kelnu. Uz pomoc kompjutera, bez nadoknade.


Petra Kipof (Kipphoff) prenosi komentar nadbiskupa kelnskog, kardinala Majsnera (Meisner) - da bi Rihterov apstraktni dizajn (na fotografijama) bolje stajao na nekoj dzamiji, nego na katedrali.
Dalje iz teksta PK

Sta citate? Los Detectives Salvajes

Namerio sam da citam knjigu sjajnog naslova, cileanskog pisca Roberta Bolanja (Roberto Bolaño, na slici, umro 2003. u svojoj pedesetoj), Los Detectives Salvajes. Nista njegovo jos nisam procitao - kod nas su, vidim, prevedene Cile nocu, Isprave za ples, i Udaljena zvezda, a ova nije jos. Stavljam i par linkova sa prikazima "Divljih detektiva" iz London Review of Books i New York Times, kriticari su prilicno odusevljeni. Sta vi citate?

Najlon kese

Da li se secate dana iz detinjstva kad bi vas roditelji poslali u prodavnicu, a vi se vracali kuci s pola puta zato sto ste zaboravili da ponesete kesu ili ceger? U mnogim prodavnicama u gradovima Zapadne Evrope se tanke plasticne kese odnedavno ponovo naplacuju, kako bi gradjani poceli da koriste stare, vec koriscene. Gradic Modbury (South Devon UK, na mapi) je prvo mesto Evropi u kome je zabranjena upotreba plasticnih kesa u svim trgovinama.

U maloj sredini je relativno lako da slicna akcija zazivi, ali inicijative za ovakve poteze su sve cesce sirom Velike Britanije i pokrecu ih vlasnici ducana, kupci i gradske vlasti zajedno - 33 londonske opstine ce dod 2009. ukloniti kese iz prodavnica, dok je u Americi San Francisco vec izbacio najlon kese iz vecih samoposluga i apoteka.

"Srbija zatrpana najlon kesama" je bio naslov teksta Nade Kovacevic (Politika, 4. jul) koji obavestava o prilicnom nemaru, ali sudeci po informacijama iz drugih zemalja koje su pocele da oporezuju trgovine i ukazima odredile naplacivanje, ako se jednostavno ponovo uvedu cene za plasticne kese u Srbiji - citav proces gomilanja kesa bi mogao makar da se uspori. Do vremena kad samoinicijativna zastita zivotne sredine prosto ne bude u svesti.

Sve sve, ali zanat!

Sest godina sam dosad proveo u Holandiji, i svih sest godina jednako kao i danas, intrigira me fenomen prostitucije. Prosto me zove nekako. Golica, svud po duhu i telu. Da li iz lenjosti, ili snebivanja, nikad nisam setao s namerom da posmatram te (uglavnom) divne (uglavnom) zenske ljude, ali sam uvek jedva cekao da zbog neceg prolazim kroz taj kraj, ili da nekog gosta provodim onuda, i mislim da bih mogao tako vekovima. Otkad radim u Amsterdamu, u ulici u kojoj ima desetak crvenih prozora, moje interesovanje je preslo na visi nivo. Ne, ne radi se o korisnickom nivou. Radi se o tome da ih vidjam svaki dan, kako stizu na posao, kako odlaze, ako se pripremaju: oblace, sminkaju, namestaju, kako se smese, namiguju, masu, kako primaju musterije, kako ih ispracaju, kako se zamisle i odlutaju. Pocinjem da ih gledam kao poznanike, ljude iz okruzenja, da prepoznajem karakterne crte, da razmisljam o tome sta se u njihovoj glavi zbiva, kako same sebe dozivljavaju, kako modeluju ponasanje. Ima ih koje rade u istom prozoru vec skoro godinu dana, ima koje dodju na nedelju pa nestanu, ima koje budu neko vreme, pa se izgube na duze, pa se opet pojave. Ima bas jakih karaktera, narocito one sto su su sado-mazo fazonu (okace neki bic, cizme, masku u prozor i obuku prikladan donji ves).

Bila je jedna tako sira malo, kockasta, snazna, ali ne debela. Krupni kukovi, butine, ramena, ledja ko u mornara, sve belo, mlecno, a lice prcasto ali snazno, dominantno. Cetrdesetak godina. Crna kosa ravno secena do ramena. Uvek je nosila neke bruseve koji pokrivaju samo donju polovinu jako velikih cvrstih dojki, i uvek stajala na samom staklu i prodorno gledala napolje. Ponekad bi se obukla u uniformu medicinske sestre. Par puta sam je video dok se presvlaci, dosla bi u nekim finim, opustenim kosuljicama i farmerkama. Prvo bi svukla farmerke, i onda se u kosulji dugo cesljala, da bi tek onda skinula i kosulju. Ona je ostala nekoliko meseci i nestala. Sad je na njenom mestu mlada, zgodna, vesela crna devojcica, koja zove prstom, salje poljupce i sve skakucuci navlaci i uklanja crvenu draperiju kad joj musterije dolaze, odnosno odlaze.

Prozor do ovog drzi jedna starija plava gospodja. Ima nekih pedeset godina, i jos uvek je jako lepa. I ona je sado-mazo opcija. Uvek u crnim ili crveno-crnim kostimima, uvek dostojanstvena, mirna, malo uvucena u prostoriju, posmatra iz mraka ili senke. Mislim da je ona vlasnica te kuce cele, direktor firme. I nju ponekad vidim kad dodje, obucena kao otmena pedesetogodisnjakinja koja se oseca mlado. Ona se presvuce iza zavese i tek onda otvori.

U susednom prozoru je uciteljica. Ima dvadeset i neku, i uvek nosi naocare, frizuru uciteljice iz porno filma (neke loknice, snale), i ozbiljnu, prekornu facu. Jedno vreme je nije bilo, a tu su sedele po dve ili tri crnkinje, prave africke, jako crne, vitke, u kosuljicama i suknjicama umesto bikinija. Prelepih lica, isturenih sisica, cavrljaju nesto i samo tu i tamo pogledaju na ulicu.

Preko puta, cetiri proozora u istoj kuci, po dva u dve vertikale. Tu su stalne jedna devojka vrlo slovenskog izgleda, kraljevski opustena u svom izgledu i jedan transseksualac. Ostale se menjaju. Bila je sammo jednom, jednog dana, jedna divna buca. Ona je ucinila nesto neuobicajeno: umesto da stoji ili sedne u stolicu, sela je na ram prozora, i to ledjima ka staklu. Dva guza bukvalno kao dve lopte, naduvala se uz prozor, a ona gleda preko ramena i toplo se smesi. Lice vragolasto, pomalo kao Vesna Cipcic, ali sa obrascicima. Vesela loknasta kosa, jaka, rasprsena.

Blize mom fakultetu su dva prozora u kojima se nista ne menja. u jednom je devojka sa dredovima, tridesetak godina, krupniji stomak, glupo lice, mora da je dobro nadrogirana: sve vreme se njise, lagano, gore-dole, uz neku trans muziku. Deluje krajnje izvestaceno, napeto, usiljeno. Do nje je crnkinja u decijem roze vesu, koja sedi na barskoj stolici i klati noge. Nosi kikice i krivi glavu izigravajuci devojcicu.

Jos blize je velika javna kuca bez devojaka u prozorima. Prozori su uvek zastrti draperijama, i samo se u centralnom (od 9, 3x3) ponekad pojavi jedna starija latino-azijski mesana gospodja sa pundjom, i prstom pozove prolaznika koji joj se ucini prikladan. Nikad nisam video da se neko odazove. Tu su i dva mala prozora u suterenu susedne zgrade, u kom mislim da je jednom gazda tukao devojku, jer sam video okupljene ljude kako gledaju sablaznjeno i imaju potrebu nesto da ucine.

Zadnja strana zgrade mog fakulteta gleda na kanal, jedan od najlepsih amsterdamskih: Herengracht. I tu ima nekoliko prozora, i tu uglavnom sede crnkinje gradjene poput Hale Beri: malo cvrsce, izdasnije, i prilicno sablonski. Ima i drugih zonama sa tipiziranim zenama. Dva najzanimljivija su onaj sa debelim sezdesetogodisnjim ili starijim damama koje sigurno cine bar 40% ukupne populacije prostitutki u holandskim gradovima (verovatno je potraznja takva). Te krajeve se trudim da izbegavam. Ali zato postoji ulica, ako mogu tako da je nazovem, u kojoj su devojke kakve sam mislio da postoje samo na filmu. To je ustvari prolaz izmedju dva reda kuca, sirok mozda 70cm, sam malim prostorijama sa obe strane, tako da su devojke i prolaznici bukvalno jedni uz druge. A devojke su kao iz sna, desetak njih, i tu govorim o pravoj lepotu, oduhovljenoj, dubokoj, bogatoj, sa stilom i samopostovanjem. Svaka od njih bi mogla da napravi karijeru uu bar deset raznih profesija - ali valjda ima i do toga da covek radi ono sto voli, za sta oseca da je rodjen.

Frici kontrole

Dugo sam smatrao da ja tacno znam sta je umetnost, i da veci deo danasnje produkcije koji nosi tu etiketu zapravo nije umetnost. Sad mislim da ne znam sta je umetnost, ni ja kao ni bilo ko drugi, ali da znam sta ja volim, u cemu uzivam, dok se izlazem necemu sto nosi etiketu umetnosti, i da veci deo novije produkcije nema osobine koje u meni to uzivanje bude. Ili ima osobine koje ga inhibiraju.

Razigranost je, na primer, jedan od neophodnih sastojaka. Tu mislim na spontanu igru izmedju elemenata koji ucestvuju u gradjenju dela, bila to naracija, melodija, kompozicija, boja, filozofska pitanja ili nekakav bunt. Sta god da je - treba da bude u spontanoj igri sa slucajnim nepravilnostima, sa slucajnim pravilnostima, sa emotivnim, misaonim ili estetskim skokovima, eventualno i padovima, ali u jednom ambijentu slobode i ne-predodredjenosti.

Ovo nije uslov koji je vazan zbog samog sebe. Razigranost o kojoj govorim, neophodna je za iskrenost i za autenticnu individualnu krativnost. Bez ova dva elementa, umetnost se svodi na iskaz, na stav: poeticki, socijalni, politicki ili koji drugi. I svodi se na dobro izuceni zanat. Primera za prvu pojavu, za stav, jako je mnogo, od onih sto izlazu klozetske solje, do onih sto pakuju, farbaju i skidaju se goli. Za drugu je je paradigmatican primer hiperrealizam - tehnicka doteranost bez granica, koja postane jedini cilj, i jedini kvalitet, jednog dela. Ista osobina vrlo je jaka u vecem delu savremene filmske i knjizevne produkcije, koje izgledaju kao da su nastale u farmaceutskoj laboratoriji, po preciznom receptu, i sa greskom na nano-nivou.

Mnogo razlicitih faktora verovatno stoji u pozadini ovakve situacije, od toga da je danasnji covek, pa tako i autor, opsednut kontrolom, da se sve mora promisliti, osmisliti, podesiti, doterati, preko toga da se u svemu trazi kvalitet, a kvalitet izjednacava sa doradjenoscu na nivou najsitnijeg detalja, do toga da je danasnja publika masovna i neobrazovana, a umetnost joj se prilagodjava posredstvom zakona trzista.

Dugo sam citao samo knjjige napisane do 1980. Nedavno sam zakljucio da je to neposteno prema novim stvarima, da im treba dati sansu. Uzeo sam brdo novih knjiga, razne autore o kojima se govori kako nisu ni ovakvi ni onakvi, nego su bas dobri. I vecina, ili skoro svi, od Peljevina do Ostera i od Malamuda do Vivega, bili su upravo onakvi kakvi sam se bojao da ce ipak biti. Zanatski doterani, prazni, iskontrolisani, sa stavom ili sa trikom, ali bez ikakve mogucnosti za uzivanje, o odusevljenju da ne govorim.

Cast izuzecima, veresija nikome.

Solipsizam

Solipsizam je stav prema kome je sav covekov mentalni dozivljaj zapravo projekcija njegovog duha, gde god on obitavao i kako god funkcionisao, bez iikakve moguce objektivnosti, ili u blazem obliku bez ikakvog dodira sa nekim objektivnim postojanjem koje mozda i jeste realno. U metodologiji se definise kao stav za koji nije moguce konstruisati niti dokaz ispravnosti, niti dokaz pogresnosti. Zaista, ako sve sto znamo o spoljnjem svetu - znamo posredstvom svojih cula, kako dokazati da ta cula primaju signale koji poticu od neceg objektivnog, a da ih ne generisu sama? Ili pak, kako dokazati da ih sama generisu, a da pcele koje umiru od tuge za belim medvedima, kao i sise - prirodne ili vestacke - ustvari postoje samo kao kreacija mog duha?
Jedan od najvaznijih raloga zasto vecina ljudi odlucuje da ne izabere solipsisticki pogled na svet jeste oportunizam. Na primer: solipsizam bi potpuno ismejao nauku, jer nauka kakvu danas znamo uglavnom se definise kao poduhvat saznavanja o univerzumu, koji objektivno postoji sa svim svojim raznolikim nivoima, od nivoa kosmosa, preko zivota, do duhovnog/kognitivnog. Cak i u filozofiji, izabrati solipsisticki pristup uveliko bi suzilo prostor za dalje filozofiranje: tu nema dalje mnogo sta da se kaze. Zato se odbijanje solipsizma smatra optimistickim izborom. Ali optimizam je stvar ukusa, stila, prirode, koji jos mozda i moze naci svoje mesto u filozofiji, ali u nauci ne bi semo da igra nikakvu ulogu.
Ukoliko je i izbor solipsizma iskljucivo pitanje pesimizma, ravnoteza se uspostavlja, i situacija je nesto manje neprijatna. ALI: u kognitivnim naukama i disciplinama, od vestacke inteligencije do filozofije, tiho i skriveno, sve vecu sirinu zauzimaju stavovi koji direktno impliciraju solipsizam. Na primer, u lingvistici, vestackoj inteligenciji i filozofiji sve je rasireniji, i empirijski snazniji, stav da jezicki izraz ne referise. Vekovima se smatralo da jezicki izraz ima osobinu da povezuje pojam koji ima samo kognitivnu stvarnost sa nekim objektom u stvarnosti, koji i objektivno postoji. Semantika, filozofija jezika, cak i vestacka inteligencija, dugo su gradjene na ovom stavu, koji vrlo optimisticno iskljucuje solipsizam, jer ako ima objekta u stvarnosti, ima i objektivne stvarnosti. Ali nove teorije favorizuju pristup u kome nikakva direktna veza ne postoji izmedju icega objektivnog i znacenja u jeziku. Jezicki izraz referise na mentalnu reprezentaciju. To da li se i kako ta mentalna reprezentacija nekako vezuje za objekte u stvarnosti, pitanje je koje se u teoriji zasad vrlo dosledno ostavlja po strani.
Ali u praksi, npr. u oblasti vestacke inteligencije, uspostavlja se vrlo utilitarna veza: agent (robot ili nesto slicno) se programira da gradi reprezentacije i njima barata, i da na osnovu reprezentacija cini neke akcije, odnosno salje neke izlazne impulse. Zavisno od onoga sto njegova 'cula' prikupe kao ulaznu informaciju nakon emitovanja izlaznih implusa, agent reformulise i obogacuje svoju reprezentaciju. Za agenta je svejedno da li izmedju izlaza i ulaza stoji slozeni i realni univerzum, ili samo neko komplikovano kolo koje povezuje ulazni i izlazni interfejs. Ako se ovakva tendencija nastavi,a agenti postanu dovoljno mocni da simuliraju veci deo covekovih mentalnih procesa, u najmanju ruku ce te simulacije biti ugnjezdjene u potpunom solipsizmu. U takvom slucaju, bilo bi nezaobilazno da i covekov pogled na svet, i moral, dodju pod uticaj ovakvog razvoja u nauci, i da solipsizam postane vazan, ako ne i dominantni, mod mentaliteta.
E sada je zanimljivo pitanja unistenja zemlje, ili bar zivota na zemlji, ili bar velikog dela zivota na zemlji, ukljucujuci coveka i njegov duhovni svet, staviti u svetlo takvog jednog solipsistickog stava. Ovo ostavljam citaocima - ovaj blog je i bez toga vec dovoljno dug.
B

Devojcica i slon

Maja prosle godine sam prvi put cuo za trupu Royal de Luxe, a do danas sam svaki put iznova zadivljen kad gledam video. Nadam se da cu ih 2008. uloviti negde na ulici.

Pozoriste ume ponekad da bude cista carolija, a ova predstava i na mikro ekranu bedne rezolucije izgleda potpuno zacudno. Tu su i dva linka do finih tekstova Elatie Harris, sa pregrst fotki.

Malo se oduzi filmic, ali obavezno pogledajte do kraja!

Pomor pcela (i sta je o tome rekao Ajnstajn)

E sad, posle belih medveda i spokoja, ono sto je mene torpediralo u novi talas pojacane brige je masovni pomor medonosnih pcela kojem bukvalno nijedna struktura nije zasigurno odredila uzrok.

Uz svu moju fascinaciju pcelinjim zajednicama, tesko mi je da ubedljivo prenesem ozbiljnost situacije - u Americi se ona mozda najuspesnije docarava potencijalno izgubljenim parama. U poslednjih desetak godina broj pcela kod odgajivaca se smanjio za polovinu, dok je samo u poslednjih nekoliko meseci u Americi (gde je nestala cetvrtina svih pcela do sada ove godine) i Evropi zabelezen pomor miliona drustava pcela. Godisnja steta u poljoprivredi od takve katastrofe se samo u Sjedinjenim Drzavama procenjuje na 14 (cetrnaest) milijardi dolara. Bolest koju su naucnici za sad nazvali poremecajem ”propasti pcelinjih drustava” – PPD (colony collapse disorder - CCD), zestoko drma pcelarsku industriju, pa i poljoprivredu razvijenih zemalja. Same pcele i njihov med mozda i nisu prevelik faktor u privredi – ali pcelinje oprasivanje cveca, voca i povrca, a narocito lesnika, donosi milijarde dolara. Pcelari sa svojim pcelama putuju sa jednog na drugi kraj kontinenta, sele kosnice kamionima i postavljaju ih na odredjeno vreme u blizinu vocnjaka i plantaza - izlazuci pcele stranim sredinama.

Niko do danasnjeg dana ne zna sta je razlog bolesti insekata, a carsijski se nagadja o svakojakim uzrocima – od raznih virusa do zracenja mobilnih telefona. Autopsija na telima zarazenih pcela ukazuje da pcele kao da boluju od nekoliko razlicitih bolesti i prosto se raspadaju. Svejedno, posledice su takve da kosnice ostaju prazne, pcele napustaju maticu i umiru pojedinacno dalje od zajednice - a paraziti, zivotinje i insekti, koji bi inace dosle do meda i polena posto ga pcele napuste iz drugih razloga, ni ne prilaze kosnicama. U sjajnom clanku u New Yorkeru od sestog avgusta, Elizabeth Kolbert prati kratku istoriju bolesti i pcelare u Americi koji su prvi prijavili stetu.

”Izraelski virus akutne paralize” (Isreali acute paralysis virus) uvezen preko Australije i jos jedan, za sad nepoznat virus – nalik na virus Kasmirske pcele, u kombinaciji sa Varoa parazitom (Varroa mite, koji pogadja americke pcele, a ne australijske) i Nosema ceranae gljivicama, seju brzu smrt medju zarazenim pcelama i to najvise u Americi. Bas 2004, kad su u Americi poceli da uvoze australijske pcele, uoceni su prvi znaci PPDa. Bilo kakva zaraza se brzo prenosi citavom kolonijom jer su kosnice, ta domestikovana stanista pcela, poput ostrva - kao mesta skucenog prostora, jednostavno pogodne za sirenje virusa.

Albert Ajnstajn (Einstein) je navodno nekad izjavio da od momenta kad pcele nestanu sa zemlje, covecanstvu ce preostati samo 4 godine zivota. Nema pcela, nema oprasivanja, nema biljaka, nema zivotinja, nema ljudi. Nigde, istina, nije potvrdjeno da je Ajnstajn to zapravo rekao, ali uvek je zgodno kad se za neku tako zvucnu izjavu veze tako poznata licnost kojoj se prosto veruje.

S druge strane nauke, pripadnik ezotericne tradicije, Rudolf Stajner (Rudolf Steiner) dvadesetih godina proslog veka je pricao o buducem pomoru pcela zbog vestackog razmnozavanja. U nemackom govornom podrucju se uveliko evociraju njegove ”prorocke” reci jer Nemacki pcelari trpe ogromne gubitke, a Stajner je pomor i predvidjao za ove decenije. Pcelarstvo u celim Sjedinjenim Drzavama i u Zapadnoj Evropi je duboko ugrozeno, a u Srbiji je u maju 2007. u okolini Bora, u selima Veliki i Mali Krivelj, prijavljen masovni pomor pcela - istovremeno kad PPD besni i u Evropi. Ne zna se jos da li su pcele pogodjene istim virusom ili cim drugim.

Beli medvedi

Uhvatio sam sebe kako prevrcem ocima na zabrinutost kad se cuju prognoze u vezi sa neizbeznim katastrofama koje ce se desiti zbog zemljinog zagrevanja. Ipak i dalje kao zadusna baba pratim vesti u vezi sa promenama klime, otapanjem leda i Severozapadnim Prolazom, pticjim gripom i ugrozenim vrstama – briga se odomacila, duboko je u svesti - ali posto i svi ostali iz mog okruzenja se istim bave jos i priljeznije nego ja, onda se lagano nekako uspokojavam. Izmedju ostalog i zbog nedavnih predvidjanja sudbine polarnih medveda, koji ce navodno vecinom nestati do 2050 – svih 15-16 hiljada, koliko ih vec ima. Razmisljam sa patosom da ce, posto svi iz raznih razloga vole ideju belih medveda, kod celog covecanstva koje moze da priusti da se stara o prirodi konacno da se ustolici istinska briga za buducnost planete i tokom zimskih praznika.

Doduse, iz Busove kancelarije su nedavno nalozili svojim predstavnicima da nikako ne pominju polarne medvede, klimatske nepogode i Kjoto u razgovorima sa zvanicnicima drugih zemalja, da se ne bi i na taj nacin otezalo ranjivoj americkoj privredi u trci sa kineskom. Ima jos takvih prepreka za briznost, ali i naglaseni determinizam koji se tice globalnog zagrevanja, iako valjda podize svest makar malo, je sve vise naklapanje nego neki poziv na urgentnost koji bi iskorenio lenjost i bahatost prema prirodnoj okolini. Informacija koja prenosi da ce se skorim skretanjem Golfske struje Evropa pretvoriti u klizaliste kod nekih ljudi izaziva paniku, dok kod drugih novo nezadovoljstvo zbog previse panike ni oko cega bitnog. Skretanje Golfske struje i remecenje temperaturne ravnoteze u Atlantskom okeanu je nemoguce spreciti, to je neminovnost i Evrope nece biti.

Nekakvo odmereno glediste bi verovatno bilo: da je dinamika odnosa coveka i ekoloske sredine takva da se neprekidno proizvode nova stanja i nove okolnosti, dinamika je ubrzana ili intenzivirana, da tako kazem. S tim u vezi, razborito je razmisljati da je covek delom proizveo pticji grip i njegove posledice – jer, recimo, gaji pilice tamo gde je to rizicno po okolis, a rizik je naravno tako tesko predvideti. Isto tako, ona tuzna prica kako ce neko vec naci resenje za bilo kakvu nepogodu mi je sve draza, rasterecujuca, osmisljava mi dokolicu.

Richard Branson, vlasnik svega sto ima Virgin u imenu (kao Virgin Atlantic, Virgin Magestores, itd.), je obecao nagradu od 25 miliona dolara za isplativo resenje kojim bi se tokom vremena odstranile naslage stetnih gasova iz atmosfere.

Prirodne i vestacke

Pokusavam da se setim clanka kojeg sam citao pre nekoliko godina – fotograf je napravio seriju crno-belih slika torza mladih muskih tela, koja su bukvalno bila vertikalno jedno preko drugog i tako u stotine uvis. To su bile fotografije improvizovanog rudarenja u nekom brazilskom rudniku zlata, valjda – ogromnoj rupi iz koje su ti momci vadili zemlju u vrecama, pa prosejavali van rupe na zaravni. Stotine rudara je radilo da bi ustedeli pare za operacije kojima bi ugradili sebi sise-implante. Brazil je navodno zemlja sa najvise implanata, i muskarci takodje idu na plasticne operacije – ugradjuju sise odredjenog oblika, okrugle i apsurdno jedre.

Da li pozeljne sise, u teoriji, treba da zgodno leze u rukama i malo preplavljuju sa strane, ili je poenta da se samo naslucuju ispod odece – meni vestacke sise neverovatno smesno izgledaju na golom telu. Estetske kriterijume tesko da mogu i da nacnem ovde i verovatno kad ugledamo sise "znamo" da li su lepe ili ne. Razumem da muskarci i zene razlicito gledaju na stvar, kao i da, o lepoti i privlacnosti tela i sisa, umesto nas odlucuje mnostvo drugih cinilaca. Izgleda da sam u ove dve crtice o sisama dosta razvodnio temu, jer pricam i o ugradjenim sisama i o lepoti, prirodnim sisama i o karakteru, svejedno, jako mi je stalo da podelim. Kako bi bilo da postoji letnji dan u kome bi se zene pojavljivale u javnosti bez gornjeg dela? Kako narod u tropima, gde zene zaista tako i provode dane, vidi sise?

Ja cesto pogledam u ”dobre sise” ili blenem u dekolte, ali nekako mnogo vise cenim prirodne sise (ili ideju prirodnih sisa), dok licemerno manje postujem prirodne male sise. Skoro da su dve razlicite stvari: Prirodne sise i Vestacke sise. I posle sve price, volim da mislim da mi sise ipak nisu toliko vazne i da svoju devojku volim i cinim joj razne ljubaznosti bez obzira na obim grudi. Ali kada pocinje obozavanje i opsesija sisama – istorijski gledano, bez ikakve psihoanalize: Srednji vek, Renesansa, mideri i utegnute krinoline? Anticki grcki stih sigurno nije mogao biti pun opisa sisa ispod toge, osim ako nije bilo nezabelezenih takmicenja mokrih peplosa; sise Miloske Venere mi prirodno izgledaju, pokusavam da prizovem sliku nekih Staro-rimskih sisa... ali kada u nase vreme onaj i onakav oblik porno-sisa postaje kanon?

Kakve biste sise?

Moja sestra od ujaka je “ugradila” sise. Odrasli smo u istom dvoristu, ali nisam je jako dugo video i zaista ne znam apsolutno nista o njenom zivotu (pre tri godine smo se, posle tri godine nevidjanja, videli na pola sata na caju ona, zet i ja). Nadam se da je sve dobro proslo i da je sestra zadovoljna operacijom, i ne bi to valjda ni bila neka vest da u poslednje vreme ne slusam o sisama vise nego sto bih hteo.

(slika: http://kazuya-akimoto.com)

Imam vrlo visoku toleranciju prema sisogovoru, zapravo – ali o sisama u kontekstu plasticne operacije sve mi je teze da slusam.

Aska, devojka mog kolege, vec nekoliko meseci pominje svoje drugarice sa vecim sisama od njenih. Ona za svoju sezdesetogodisnju drugaricu tvrdi kako je ljudi iz okruzenja vide drugim ocima i obracaju joj se s vecim postovanjem, a ima petnaestak godina mladjeg muza – zato sto je nedavno ugradila sise. Ali Aska i svoju mladju prijateljicu velikih (prirodnih) sisa - koju po sopstvenom priznanju decko fotografise besomucno sa sisama u prvom planu i ne dopusta joj da smrsa - sve vise uvazava kao talentovanu, srecnu osobu, koja jos i jako privlaci muskarce. Aska se zali da, posto nema vece sise, decko je manje postuje, muskarcima nije seksi - ne gledaju je sa zudnjom i nece za nju da rade iracionalne stvari koje bi inace za sisate radili. Cesto pomislja na plasticnu operaciju i planira je za svoje sezdesete (za tridesetak godina), ali se operacije plasi i za sada ocajava sto joj sise prosto nisu vece. Hoce i ona da privlaci muskarce, hoce da to bude njeno oruzje - carobni stapic i adut za istorijski trenutak u kojem njene tresnjice ne idu na ruku ugradjenim drustvenim vrednostima. Ovde i ne govorim o nasim ubedjivanjima Aske da postoje i druge karakterne crte sem sisa, jer to jednostavno nije bitno.

Tesko mi je da pricam o uzrocima Askinog nemira jer su oni visestruki, a i prilicno jasni. Onda i o problemu nemam bog-zna-sta novo da kazem. Problem, ako ga ima, je sigurno kompleksan – recimo, uz namerno uopstavanje i preterivanje, muskarci su odgovorni jer bulje u sise, prazno pricaju o sisama, ohrabruju i podsticu devojke na operacije ili za njih placaju, i zene se devojkama sa vecim sisama. Devojke su pod pritiskom svega navedenog, pa jos i pod pritiskom svojih sisatih drugarica, poznanica i poznatih licnosti – a plasticna operacija ih oslobadja tog pritiska; devojke hoce da im se druge devojke dive: nakitu, odeci, kosi i – sisama; devojke hoce da zavedu momke, a fini dekolte to zacas odradi. Televizija (ili ko god tamo o kadru odlucuje), kao merilo za sve, favorizuje naravno devojke sa vecim sisama, pa se verovatno onda i sve vise radjaju zenska deca koja ce kad porastu imati vece sise u odnosu na prosek prethodnih generacija. Za ovu priliku zestoko bastardizujem evolutivni princip, ali ipak verujem da slican sled stvari postoji.

Druziti se u Holandiji

Jedna od kljucnih reci za holandski duh je funkcionalnost. Holandjanin ne kupuje stvari koje nisu funkcionalne, i ako mu se to desi, oseca se veoma postidjeno pred zajednicom. Najvazniji kvalitet odece, automobila, kuce, hrane, jeste skromna funkcionalnost, funkcionalnost u granicama umesnog. Znaci ni funkcionalnost nije dovoljno dobra da bi se u njoj preteralo, ali kad se ne preteruje, predstavlja vaznu vrlinu (sto se preterivanja tice, imaju izreku: Ponasaj se normalno, to je vec dovoljno ludo).
Tako je i druzenje kod Holandjana funkcionalno. Da ne nasednem demonu preterivanja: druze se Holandjani i radi samog druzenja, ali siguran sam da negde u dubini stoji objasnjenje: zato sto je druzenje potrebno, neophodno, dobro za zajednicu, pa tako i funkcionalno. Ali holandskije druzenje je ono koje je ociglednije funkcionalno. Nema vece srece za Holandjanina nego kad sredjuje stan: postavlja pod, rusi zid, ugradjuje kuhinju. Onda on, pa i ona, pozove prijatelje na celodnevno funkcionalno druzenje.
Holandjani druzenje razlikuju od prijateljstva. Druziti se moze sa svakim, svako je dovoljno dobar, svako biranje u ovom domenu dozivljava se kao snobovsko, a Holandjani su i vrlo savesni pa ne dozvoljavaju sebi prepoznatljive grehe. E, prijatelja se moze imati svega nekoliko. I oni su jako duboki prijatelji. To su cvrste veze, koje zive na malo reci, ali i na mnogo odgovornosti i brige za prijatelja. Opet, to su veze sa malim stepenom iracionalnog, ili sa nekom cudnom iracionalnoscu. Ja sam cuo Holandjane, dakle vise razlicitih ljudi, kako daju komentare tipa: da, sa tom i tom osobom se jako lepo druzim, i slazem, ali ja vec imam u zivotu sasvim dovoljno prijatelja. I to bez ironicnog, saljivog, prenesenog ili drugog nepravog znacenja. Ne, prijatelja se moze imati dva, tri, mozda cetiri za hiperaktivne, ali vise od toga ne moze, i tacka. Nije izvodivo, stetno je i pokusavati.
Ili - kako Holandjani nalaze prijatelje. Naravno, i kod njih ima spontanih prijateljstava, iz ulice, skole, slucajnog susreta, istog paba... Ali jedna moja koleginica je imala troje prijatelja, tih famoznih troje prijatelja u zivotu, a stekla ih je na sledecii nacin. Kad se upisala na fakultet, uclanila se u neko od bratstvo-sestrinstava, koje je oformilo nekoliko grupa novoupisanih clanova. Jedna od njih bila je njena, sa osam ljudi, i odredjeno im je da se sastaju cetvrtkom u devet u kafani Barrera. I oni su se sastajali: tokom studija, nakon studija, u medjuvremenu je cetvoro otislo iz grada ili napustilo grupu, a preostalih cetvoro su i danas najblizi prijatelji.
U samom druzenju, u kafani, na svadbi - Holandjani neprestano misle o tome kako treba da se ponasaju, i onda se upravo tako i ponasaju. Cesto unapred smisle salu, sacekaju trenutak, i onda je kazu. Ako je druzenje malo veselije, i oni se trude da izgledaju i ponasaju se veselo, u cemu obicno izgledaju, i ponasaju se, smesno. Ako ih castite, u sledecoj rundi ce castiti oni vas. Ako ih castite dve runde za redom - ili ce se osetiti uvredjenim, ili ce u cudu prihvatiti taj cudni strani obicaj, nalazeci duboko u dusi da im zapravo godi, ako vama vec ne smeta. Ipak, nece propustiti priliku da kazu kako posle ove, ili sledece runde, treba da se razilazimmo. Ovoj promisljenosti ponasanja u drustvu je razlog neka institucionalizovana stidljivost, stidljivost koja ima status vrline pa ju je zato drustvo donekle svesno, i drzi je medju pozeljnim osobinama. Negde se ta crta srece i slaze sa opstim protestantskim tabuom isticanja: niko u drustvu ni po cemu ne treba, i ne sme, da se istice. A izreci nesto zanimljivo, smesno, smelo, u drustvu veceg broja ljudi nemoguce je bez isticanja. Jako veliki broj Holandjana ima taj problem stidljivosti, blokade svakog skretanja paznje na sebe u drustvu, bilo kakvim postupkom ili osobinom. Zato kod njih cvetaju forme drustvenog ponasanja koje ovu vrstu ponasanja institucionalizuju. Nema vencanja, diplomiranja, cak ni rodjendana, na kome bar dva-tri razlicita drustva mlade, mladozenje, njihovih roditelja, ne pripreme seriju nekih skeceva, performansa, kojima na saljiv nacin govore o osobi koja ih je na svecanost pozvala. Ovako se pribavlja sadrzaj bez icijeg individualnog isticanja, a sa druge strane sami ljudi nekako kanalisu tu svoju stidljivoost i neizrecenost, o kojima inace ozbiljno govore kao o problemu.
Kao i sve tudje osobine, holandsko druzenje ume da izazove bes, ali i saosecanje, pre nego sto se izgubi u neprimecivanju, i pomalo usadi i u samog autsajdera, jer kako kaze Ivica Sumar: "H khim hi, onakhav hi. H khim nihi, onakhav nihi."

kosarka

Upros intimnoj mucnini prema tako devalviranoj temi, moram nesto da kazem i o kosarci. Ustvari, plasman medju vrsnih 5% u igri Virtuelni selektor B92 jos to cini i obavezom (ne gledajte mi tim, uzas je).
Mislim da je pogresno sto ljudi toliko krive Slavnica, Milicica, Gurovica, Jarica i one koji se nisu odazvali zbog nase katastrofe (nisam cuo da iko ove ostale krivi, toliko savesti i svesti smo uspeli da pokazemo). Prvo, niko od njih nije imao istu ulogu (otkazivaca ili oslonca ekipe) na vise od dva takmicenja u podlednjih nekoliko godina kako sunovrat traje - ovo je formalni dokaz da glavna krivica ne moze biti njihova. Drugo, Gurovic i Milicic jesu igrali jako glupo, a Jaric jako plasljivo, i jesu njih trojica nametnuli jedan diktat i teror toj celoj reprezentaciji (Jaric uslovljavao igranje time da mu minutazu odedjuje samo njegov licni osecaj za umor, Gurovic odobravao mladjim reprezentativcina kad mogu da sutnu, a kad ne). Ali, to je greska selektora. Selektor je morao da misli o tome ima li dovoljno lidera u timu koji umeju da misle, da bi im prkljucio dva igraca velikog srca a skromnih mentalnih sposobnosti i jednog igraca omanjeg srca ali zavidnog, i zavidljivog, samoljublja. I selektor je morao da intervenise onda kad su problemi ovakvog sastava poceli da izviruju, umesto da dozvoli da u kljucnoj uakmici Gurovic ima 0 asistencija, ali zato 8 od 9 promasaja za 3. Trece, selektor, na koga smo privremeno svalili vecu krivicu, jeste covek koji ima svoj pristup i svoj stil. To je covek koji drzi do nekih mangupskih odnosa (ja tebe postujem, postuj i ti mene, koliko ti to mentalne sposobnosti dozvoljavaju; radi sta hoces, ali da pobedimo). Takav pristup bi MOZDA moga da dovede do pozitivne eksplozije u jednom timu sastavljenom od pravih, pametnih i samopouzdanih, mangupa poput Divca, Paspalja, Djordjevica, Kukoca, Radje, Drazena. Sa iskompleksiranim i ogranicenim igracima to moze samo da odvede u propast, pre ili kasnije, ali dovoljno brzo. Slavnic je trener koji slabo razume taktiku, koji slabo funkcionise na duze staze, koji ne ume da pomogne mladom igracu da stasa, sto je sve pokazao u svojoj dosadasnjoj karijeri. Dakle, postoji njegova krivica, ali ona je tragicna, u tome sto je takav kakav jeste i sto to ne moze sasvim da sagleda, i ona je manja od krivice onog ko je Slavnica postavo na mesto selektora. Najzad, krivi su i igraci koji su resili da se ne odazovu, ali ni njihova krivica nije najveca. Vecina se nije odazvala jer je u losim odnosima sa nekim, ili sa svima, iz KSSa i/ili Strucnog saveta. Ti losi odnosi ponekad dolaze od nepristajanja na ovakav ili onakav reket maticnog kluba ili saveza, a cesce prosto od podeljenosti nase strucne kosarkaske javnosti, i organizacije, na klanove: svako je morao da ponikne negde, i da dobro saradjuje sa nekim trenerom, nekom upravom, a time je postajao neprijatelj tri cetvrtine drugih trenera i kosarkaskih radnika.
Sva cetiri smera diskusije u prethodnom pasusu vode ka istom odredistu. Sustinska krivica je na kosarkaskoj organizaciji. Nesto metafizickije gledano, i ona je tragicna, jer dolazi od naseg mentaliteta i stanja drustva. Ali, ne sasvim, jer ovakav tok, da ne kazem epilog, nije bio neizbezan. Dovoljno je bilo da u bilo kom tenutku tih nekoliko ljudi, jer uvek je nekoliko njih na vrhu, ucini mali napor: ne da napusti svoja neprijatejstva, lobiranja, pregananja, sitne interese, surevnjivosti, vec samo da u svemu tome, u isto vreme, na umu ima i ukupni zajednicki interes. Logika je vrlo prosta: bolje je biti tek cetvrta snaga u najmocnijoj nacionalnoj kosarkaskoj organizaciji na svetu, nego prva u jednoj od najgorih. Ali logika je tim ljudima tek povremeni ukras oportunistickoj sustini.
Posle se javljaju pitanja zasto se Djordjevic, Divac, Savic, Bodiroga, Bora Stankovic - zasto se svi ti ljudi neporusenog poverenja javnosti stalno nesto kao femkaju, te hoce, te nece, zasto jednostavno ne preuzmu svoju odgovornost, i povedu stvari. Jasno je zasto: oni hoce, ali ne daju im. Mozda bi neko postavio Djordjevica za selektora, ali taj sigurno ne bi u isto vreme uklonio nekolicinu mocnika i gomilu parazita koji bi sto aktivnim angazovanjem, sto svojom prirodom, bili prepreka za bilo sta sto bi pokusao taj Djordjevic. Jos gore je kad pitaju zasto Duda Ivkovic, ili Boza Maljkovic, ili neki drugi nas veliki trener ne uzme stvar u svoje ruke - pa ti ljudi su sjajni strucnjaci, ali u nasoj organizaciji oni su ujedno strastveni clanovi klanova i uvek su im prijatelji i neprijatelji u nasoj organizaciji u odnosu 1:3.
Poenta sa kojom sam krenuo ovo da pisem je samo da iskritikujem suzavanje mete kritike na one ciji je doprinos katastrofi bio najocigedniji tokom prvenstva. Meta kritike treba da ukljuci i siru perspektivu: stanje u nasoj kosarkaskoj organizaciji i strucnoj javnosti, stanje u sportskom novinarstvu (reakcije na katastrofu u Blicu su bile pune saosecanja i simpatija prema Slavnicu i njegovoj Zvezdinoj reprezentaciji jer su i Glas i Zvezda bliski istoj stranci), ali i uopste stanje u zemlji, i stanje mentaliteta. Razviti vestinu da se uz sve sukobe, makar i uz svu mrznju, zadrzi svest o zajednickom interesu, koji uvek sustinski odredjuje i stepen u kome ce licni interesi biti ostvareni, je korak kojim bi se moglo poceti, jer on nikog ne bi trebalo da boli. Naprotiv, svakome bi doneo korist. Mozda je za taj korak ipak neophodno da se promene dese na dubljem, i opstijem planu, u ceom drustvu, pa da se tek tako prosire i na kosarku, ali svejedno ne boli da se pokusa.

Prevod i mentalitet

Jedna relativno nova kulturno-jezicka pozajmljenica jako upecatljivo svedoci o mentalitetu pozajmljivaca, u ovom slucaju nas, Srba (ali i njih, Hrvata). Radi se o konstrukciji upotrebljavanoj kod prodajnih akcija koje za cenu n artikala nude n+1 atikal. Mislim da se u 'nasem' jeziku prvi put pojavila u hrvatskoj reklami za sladoled: "Platis pet, dobis sest". Konstrukcija sa formom " Platis n, dobijes n+1" nakon toga se cesto pojavljivala na katalozima, flajerima, reklamama, bilbordima...
U engleskom, holandskom i nemackom (nisam proveravao u drugim jezicima), paralelna konstrukcija ima (kao najuobicajeniju) formu, u prevodu: "Uzmes n+1, platis n". Razlika je ocigledna: kod nas se roba prvo placa, i uz to se nakon toga dobija, dok se kod njih roba uzima, a ne dobija, i tek onda se placa. Ovo puno govori o poverenju u kupca, i o postovanju koje se prema njemu pokazuje. Iza svega stoji autoritarnost koja se veoma duboko ukorenila u nasem mentalitetu: prodavnica je istitucija, a institucije su autoriteti kojima pojedinac treba da se potcinjava, a ne koje treba da mu sluze.

izvolite