Šaban Bajramović 1936-2008

Na samitu o gladi u UN

Prekjučerašnji samit o gladi u Ujedinjenim Nacijama mi je prizvao omiljenu epizodu Top Liste Nadrealista kada rukovodstvo rudnika štrajkuje gladju tokom pregovora sa radnicima koji traže bolje uslove za rad. Direktor na kraju pregovora kaže: "Ajmo svi sad po jedan sendvič pa na štrajk gladju".
Novine su pristojno ispratile samit i večeru, sa sve blagom ironijom u vezi sa jelovnikom za zvanice.

Leaders feast on Italian fare during hunger summit
Victor Simpson - Associated Press

ROME (AP) — For presidents and premiers at summits, delicacies washed down by fine wines are all part of the agenda.

But the puff pastries with corn and mozzarella, pasta with pumpkin and shrimp, and rolls of thinly sliced veal served up Tuesday at a U.N. conference on fighting hunger were a contrast to bleak accounts of starving people around the world.

The menu was in French but the fare was strictly Italian, served in a dining room at the headquarters of the U.N. Food and Agriculture Organization.

The repast was accompanied by a chilled white wine from Orvieto in the hills of Umbria north of Rome.

"It's pretty standard stuff," said FAO spokesman Nick Parsons, describing the meal as "pleasant, light and nutritious."

For decades, the FAO has striven for a sober culinary touch since an embarrassing moment during a similar summit called in 1974 amid a food crisis and oil shock.

The foreign minister of Bangladesh, which had suffered a severe famine, addressed a nearly deserted conference hall as most of the delegates nibbled on canapes at a nearby cocktail party.

Commentators howled hypocrisy.

But in Rome, one of Europe's premier gastronomic capitals, it's hard to deliver a spare meal — and while they are here delegates will be eating such specialties as cheese mousse, parmesan risotto and lemon mousse with raspberry sauce.

The top delegates — heads of state and government — were invited to the luncheon in a special dining room. Everyone else ate in the cafeteria.

"Leaders can eat what they want as long as they take decisive action to deliver the policies and the aid in agriculture that is needed to ensure that poor people who are suffering from high food prices are helped," said Alexander Woollcombe, a spokesman for the British aid group Oxfam.

The FAO headquarters was intended to be a ministry for running World War II dictator Benito Mussolini's African conquests, but the regime collapsed before the building was finished and it was later turned over to the U.N. agency.

The FAO luncheon was not the only food game in town for delegates.

Premier Silvio Berlusconi was co-hosting a state dinner Tuesday evening with U.N. Secretary-General Ban Ki-moon at Villa Madama, a Renaissance villa.

Berlusconi aides said they planned what they call a "Tricolore menu" — a meal that evokes the green, white and red of the Italian flag and has become a standard of formal dining under the patriotic premier.

For the Tuesday dinner, guests were being served pasta with pesto, cheese and tomatoes, a beef steak with a tricolore side dish of vegetables and pistachio, and vanilla and strawberry ice cream.

The wines, of course, will be Italian, as well as the after dinner drinks — grappa and limoncello.

Durlan - Ararat

Juce sam bio na rodjendanu jedne Ruskinje, Cedine drugarice. Preko Cede. Prvi put je video u zivotu. I ceo dogadjaj je vredan detaljnog opisa, ali ja cu ovlas, a onda na Durlance. Bilo desetak ljudi, i osim jedne Holandjanke koja je ostala pola sata, samo Ceda i ja nismo maternji govornici ruskog. Naravno, pilo se mnogo, i po ruski - za svaku rundu neko mora da kaze zdravicu, duhovitu ili prosto toplu, ali nesto mora da isprica. Donekle je islo vino (ja sam i do kraja na vinu ostao), a Rusi, ili bolje da kazem Sovjeti, su svi do jednog presli na viski-kolu, nema vise votke s pivom kao u vremena soc-realizma.

Prvo se okupilo sedam-osam Rusa, tj. s jednim izuzetkom Ruskinja, a posle jedno dva sata dosla su i tri Jermena. Ruben, Robert i Maksim. Do Jermena, celo drustvo je bilo u laganom, tihom fazonu, u skladu sa dobrim obicajima nase holandske zajednice. Ali Jermeni su uneli nesto novo. Nemoguce je opisati moje iznenadjenje kad sam shvatio da su Jermeni ustvari Durlanci. Sva trojica su kao da su prenesenni sa Durlana i nekako naterani da pricaju ruski. Dobro, ovo drugo bi tesko islo, prvo sto kog ce be ti da nateras, a drugo sto ruski ipak treba nauciti nekako. Ali to je neverovatno, upoznao sam ljude raznih kultura, i vrlo je upecatljivo pravilo da svi imaju svoju specificnost, nema dve iste kulture, nema dva ista ponasanja. Osim Durlanaca i Jermena.

Prvo sto se desilo kad su dosli, je da su na sav glas cestitali rodjendan, upoznali se sa svima, i onda je Ruben odrzao zdravicu za slavljenicu, ali glasom za celu kafanu. Holandjani za susednim stolom su negodovali, ali tiho i fino, progundjali, zapusili prstima usi demonstrativno, ali ko ce to da primeti, kad covek ima toliko toga da kaze, i to jasno i glasno. I odmah sam prepoznao Durlance u njima. mozda i pre nego sto su proogovorili, na ruskom. Sve, od fizickog izgleda, frizura, lica, vratova, oblacenja, do grimasa, obracanja, "Brate, ti znas da bih ja za tebe sve, brate. Ti znas da ja tebe volim iz srca!"- sa sve hvatanjem za srce i grljenjem, i ljubljenjem brata, ali onim durlanskim ljubljenjem, sa puno znacaja, sa privlacenjem bratove glave, pucenjem usana, i kratkom razmenom pogleda.

Ruben je od onih govorljivih, zabavnih, sto dize atmosferu, omanji, veseo, vedar, mangup kog svi vole i cekaju njegovo misljenje. Robert je otprilike bilmez klasican, glupa faca, zarasla kratka kosa, retka, ali duz celog vrata, raste na napred, glup pogled na pola kapaka, i ona mangupska cutljivost (osim sto me je u jednom trenutku molecivo pitao da nece da nas izbace). Maksim - kovrdzava kosa sa uljem, alkatraz osisana, on je lepotan u drustvu, crnpurast onako, juzno-italijanski tip, sa kukastim nosem i bradicom od nekoliko dana ukrojenom. On prica pomalo, ali iskljucivo sa devojkama. Maksim je odmah seo pored Olge, slavljenice, i posle pet minuta su se ljubili i vatali svom snagom. A Olga je svoja prica. Rosava, debelih i jakih nogu, sa isturennim krupnim sisama, carapama sa cipkanim ruzama, na haltere koji vire ispod suknje (odnosno suknja doseze blizu njih). Uvek se u kafanama posvadja sa kelnerima, jer ima ruski ohol stav i izivljava se, tako da nije propustila da to i sinoc uradi.

Nas su veoma voleli jer smo Srbi, i rekli su da prate sve oko Kosova, i da su uvek tu za nas, Srbe.

Na kraju je Olga platila ceo racun, jedno 350 evra, a pritom sam je ja prvi put video na rodjendanu, nisam joj cak ni cestitao ko covek. Nije imalo smisla pokusavati, ni insistirati, da se ucestvuje - tako se radi po ruski.

Собаки в метро (Psi u metrou)

O ponasanju moskovskih pasa-lutalica.

Like human commuters, this city's stray dogs can often be spotted traveling on the subway, waiting patiently for a train to pull in and its doors to slide open.

In Soviet times, dogs were barred from Moscow's metro. Today, however, they are so common there -- curling up on empty seats, nuzzling their neighbors, lounging in stations -- that there is even a Web site devoted to them: www.metrodog.ru.

A tiny group of zoologists study Moscow's stray dogs and how they're adapting to a rapidly changing city. Among them is Alexei Vereshchagin. He set out to study wolves -- "such a romantic creature," he says -- but as science funding crumbled with the Soviet government, he couldn't.

So the 31-year-old, rust-bearded Mr. Vereshchagin started studying strays instead, and loved it. "The behavior of stray dogs is like theater," he says.

As the number of cars in Moscow has exploded, and their speed increased from the days of Soviet clunkers, strays have learned to cross the street with pedestrians. They can also be seen occasionally waiting for a green light. (Dogs are colorblind, so researchers theorize they recognize the shape or position of the walking-man signal.)

ostatak teksta Marka Schoofsa iz Wall Street Journala

Istok i Zapad

Terry Eagleton u Guardianu

These days the conflict between civilisation and barbarism has taken an ominous turn. We face a conflict between civilisation and culture, which used to be on the same side. Civilisation means rational reflection, material wellbeing, individual autonomy and ironic self-doubt; culture means a form of life that is customary, collective, passionate, spontaneous, unreflective and arational. It is no surprise, then, to find that we have civilisation whereas they have culture. Culture is the new barbarism. The contrast between west and east is being mapped on a new axis.

The problem is that civilisation needs culture even if it feels superior to it. Its own political authority will not operate unless it can bed itself down in a specific way of life. Men and women do not easily submit to a power that does not weave itself into the texture of their daily existence - one reason why culture remains so politically vital. Civilisation cannot get on with culture, and it cannot get on without it. We can be sure that Williams would have brought his wisdom to bear on this conundrum.

pogledaj ceo tekst

We Tell Stories

Kako bismo mi rekli "storytelling"? Može valjda da se prevede kao pripovedanje - nabasao sam na ovu priču na 3quarksdaily - okvir za pripovedanje je Google Earth, što se sjajno slaže sa mojim polu-štreberskim karakterom.
U digitalnoj ediciji We Tell Stories je šest priča, a stavljam link ovde za prvu, 21 steps.

in/ex

U matematici i filozofiji, pa cak i u filosofiji, figurira dualizam ekstensionalnog i intensionalnog. Vezuje se za svaki izraz, od jezickog do matematicke formule. Iz ekstensionalnog ugla, vazna je samo konacna vrednost izraza, ono na ste referise, ili velicina kojom rezultira, ili istinosna vrednost, prema oblasti. Iz intensionalnog ugla, vazno je pre svega kako se do toga dodje, vazan je sam izraz. Jedan od prvih koji se ovim dualizmom ozbiljno pozabavio je Frege, otac savremene matematike, logike i semantike. Svakodnevni primer koji daje je zvezda vecernjaca u odnosu na zvezdu zornjacu. I jedno i drugo je Venera, isti objekat. Ali dva razlicita izraza. Ekstensionalno govoreci, "zvezda vecernjaca je zvezda zornjaca" je tacan iskaz. Intensionalno - nije. Nije isto. Ili u matematici: 2+2 u odnosu na 24/6. I jedno i drugo vredi 4. Ekstensionalno - isto je, 2+2 = 24/6. Intensionalno - nije, postoji intensionalna matematika, u kojoj ne vazi 2+2 = 24/6. I postoje i ekstensionalni i intensionalni formalizmi, sistemi - i u logici, i u matematici, i u semantici. Prosto, to je izbor koji se mora naciniti pre nego sto se krene u gradjenje formalnog sistema. Npr. prirodni jezik se u nekim aspektima mora tretirati intensionalnim formalizmima, jer zelimo da budemo u stanju da se bavimo razlikama izmedju izraza "onaj sto lici na engleskog trgovca tekstilom" i "Slobodan u svakom smislu Marjanovic". A opet, semantika ponekad treba da bude ekstensionalna, da bi npr. anafore mogle da se vezuju za antecedente. I tako, i jedan i drugi aspekt imaju znacajne domene primene, ima i mesovitih sistema, ali oni su uvek smese a ne legure, da iskoristim terminologiju hemije, uvek ostaju razdvojeni.

Meni se nekako taj dualizam dobro vezuje za dualizam izmedju zapadne i istocne kulture. Zapad ima ekstensionalni pristup: vazno je sta nesto trenutno predstavlja za mene, samo konacna vrednost, povrsinska. Nije vazno kako si do necega dosao. 50 evra je 50 evra, dal je zena za njih tri dana prala kupatila ili se pola sata jebala sa musterijom pod crvenim svetlom - isto je. Postoji jaka paralela izmedju pragmatizma i ekstensionalnog. A istok je intensionalan. Vazno je kako se do necega dolazi. I kao najdrasticnja, ili najfatalnija razlika u tom smislu - razlika u identitetu. Na istoku - identitet coveka, etnikuma, kulture, izvodi se iz vremena i mesta, iz istorije - kako je nesto nastalo, koji su mu preci, i iz geografije - koji prostor zaprema, i u kom kontekstu se taj prostor nalazi. Na zapadu, identitet je ono sto sada vidis. Ono sto mozes da identifikujes na licu mesta. Danas sam pravoslavan, sutra mogu biti budista, te dve stvari jedna s drugom nemaju nikakve veze. Danas sam Srbin, sutra mogu biti Norvezanin. Nema veze. Danas sam hetero, sutra mogu biti sodomo - nema veze. I ja ovo govorim bez ikakvog vrednosnog suda. Obe stvari imaju svoje prednosti. I - nema prelaza iz jedne u drugu, mogu se praviti smese, ali ne legure. Ne moze intensionalac postati ekstensionalac, ne da mu istorija. Ne moze ni ekstensionalac postati intensionalac, jer ce istoriju i geografiju, i samu intensionalnost, doziveti ekstensionalno.

Samo ostaje Slobodan Marjanovic da zivi jednom nogom u jednom, drugom u drugom svetu.

Moze li neko da voli dvanaest ljudi u isto vreme?

Pozajmljeno od Pond Culture, hvala Vule.

"I think I love twelve men.

Frankly, I am surprised that neither Dr. Phil nor Maury Povich have invited me onto their shows to talk about it.
Because it’s not something I hide.
My close friends know about it. So does my girlfriend.
She can accept it. So I hope you can too.
The twelve men that have led me to this place of unholy perversion comprise the dozen that suit up for the Golden State Warriors.
For most news outlets, the Golden State Warriors is a basketball team that plays in the NBA and with your heart."

ostatak teksta o ljubavi prema 12 ovde

Charles Simić o nezavisnosti Kosova

Charles Simić (rodjen 1938. u Beogradu), od 2007 američki Poeta Laureate, piše o nezavisnosti Kosova i odmereno predstavlja američkoj javnosti političku scenu u Srbiji.

The Troubled Birth of Kosovo

The decision of the United States, Great Britain, France, Germany, and a number of other countries to break with international law, which regards the territorial integrity and sovereignty of states as sacrosanct, and to permit Albanian separatists in Kosovo to declare independence from Serbia was an act so extraordinary in international relations that it had to take place outside the United Nations, where its illegality would have been hard to justify. The excuse given for this initiative is that the ethnic cleansing and humanitarian catastrophe caused by Serbia in 1999 exempted the countries that hurried to recognize Kosovo on February 17, 2008, from the rule stipulating that international borders can be changed only with the agreement of all parties.

After congratulating the Kosovars on their independence, Secretary of State Condoleezza Rice explained that this was to be "a special case," the sole exception ever to the rule of territorial integrity of nations under international law, and that separatists elsewhere ought not to look upon this act as a precedent. Spain, Portugal, Greece, Slovakia, Malta, Bulgaria, and Romania—nearly a third of the member states of the European Union—were unimpressed by her explanation and have so far refused to recognize Kosovo. They also doubt that the brutal treatment of Kosovars by former Serbian President Slobodan Milosevic is the only reason for the United States' decision. As is almost always the case when it comes to the Balkans, a local dispute has been used by the great powers to advance their own national interests, which have little to do with the desire to have justice done.

"Had Kosovo declared its independence two years ago, when the Russians barely cared about what was going on in the Balkans, the process would have been easier," an Albanian wrote to The Boston Globe the other day. He's right. The Serbian loss of Kosovo was inevitable, not because Serbs do not have legal and historical rights to the province, but because Albanians, after their own turn at ethnic cleansing since 1999, outnumber them there ten to one and have no intention of being ruled by them ever again. Moreover, a lot of Serbs know, though they won't say it publicly, that having two million Albanians who hate your guts under the same roof is not a sensible option.

Pročitajte ostatak teksta iz The New York Review of Books.

Planovi

Ovde su linkovi do PDF fajlova Ahtisarijevog plana (skraceni Report of the Special Envoy of the Secretary-General on Kosovo's future status, i nezvanicni prevod Comprehensive proposal for the Kosovo Status Settlement) i do rezolucije 1244.

Glamur protiv Mačo (Glamour Vs Macho)

Da li je glamur ženski ekvivalent muškoj mačo kulturi (zanemarujući ili ne estetski momenat)?

Nekoliko stavki koje možda izražavaju taj odnos - u svakoj rečenici reč glamur se može zameniti rečju mačo:
- Glamur je društveno priznata vrednost (u odredjenoj eposi).
- Glamur je uvek strategija moći.
- Glamur predstavlja silu koja dominirajuću društvenu strukturu čini privlačnom, u isto vreme je snažeći.

Još o glamuru u odmerenoj analizi jednog transvestita.

Jos o druzenju sa Holandjanima

Holandjani uopste ne poznaju pojam iskrenog interesovanja za coveka. Oni se interesuju za sebe, za svoje interese, za zajednicu i njene interese, ali za drugog coveka nikako - nimalo. Kad pricaju sa drugim covekom, to je zato sto je to deo propisa, deo pravila kako se ponasati da bi zajednica funkcionisala. I tako i razgovaraju. Bez radoznalosti, emocije, postavljaju pitanja, govore sale, sve kao u nekom razgovorniku, nekom kratkom uputstvu kako voditi drustveno-funkcionalne razgovore. Ne postoji nista sto bi neko mogao da uradi da izazove iskreno interesovanje Holandjanina za sebe kao coveka. Recimo da se odnekud pojavi Osama bin Laden, sedne pored Holandjanina, i nasmesi mu se prijateljski, kaze da je dobro raspolozen i da bi voleo da kaze Holandjaninu sve sto ovoga interesuje, cista srca. Holandjaninu ni na kraj pameti nece biti neko interesovanje tipe: dobro, sta te jeodvelo na taj put, sta su tvoji pogledi na smrt ljudi, na Ameriku, na zene, na knjizevnost, kako ti je u dusi - nista od toga ni na kraj pameti. Razgovor ce biti isti kao sa bilo kojim drugim covekom koji bi dosao i prijateljski se nasmesio: kako si, kako s je na poslu, kako si odabrao bas taj posao, bas hladno ovih dana, prijatan vikend. Ali zato, kad neko ucini nesto sto se ne uklapa u pravila dfunkcionalnog ponasanja u zajednici, Holandjanin ce biti prvi da pritrci i da ti spocita kako si uradio to i to, i kako je to lose, i kad bi svi tako radili... I kad bi svi tako radili, to je prva misao s kojom Holandjanin srece drugog. I jedna od svega nekoliko.

Glasinac 1894. godine

Do malopre sam manično čitao knjigu Roberta Munroa Rambles and Studies in Bosnia-Herzegovina and Dalmatia iz 1900. godine. Sve naprečac - trebalo je još prekjuče da je vratim u biblioteku, pošto je opozvana.
Na kartonu stoji da je poslednji put pre mene pozajmljena 1923. godine, a sad kad je ja uzimam osamdesetčetiri godine kasnije - i usput rascepavam stranice koje se na dodir raspadaju - još neko hoće da je čita.
Eto ti sad: ukucah naslov knjige da probam da je nađem drugde - ispostavlja se da je Google Books stavio celu knjigu na net i može ovde da se pogleda, evo lepo listam!
Dosta je dobra, pisana u maniru kolonijalnih putopisaca koji idlaze u egzotični kraj, a najviše me zabavila epizoda sa početkom na 79. strani gde Munro opisuje kako delegacija slavnih evropskih naučnika, zajedno sa njim, učestvuje u nemuštoj razmeni sa lokalcima blizu Sarajeva. Naučnici dolaze po pozivu novo-ustoličene austro-ugarske vlasti, a na Glasincu, na opšte zadovoljstvo, nailaze na 1.1m (jedan metar) visokog pedesetšestogodišnjaka, Ivana Dobraču, skladnih proporcija - ovde na slici iz knjige.
Idem na proleće na Glasinac, možda se u kraju održala priča o važnoj poseti.

Martti Ahtisaari i njegovi planovi

Nikako nisam uspeo da pročitam detaljno šta je u planu, ali najviše me zanima da sve što se tiče živih ljudi na Kosovu i svih materijalnih ostataka tamo bude sačuvano i nadgledavano na međunarodnom nivou sa žestokom kampanjom od strane Srbije da se isto dosledno sprovodi, sa već nekom institucijom ili telom koje je za to zaduženo. Samo na taj način efektivno može da se sačuva prisustvo, a to je valjda suština.
U tom smislu mislim da bi regulative kakve su na snazi u SAD prema Indijancima (Native Americans) mogle da se sprovode i na Kosovu i nadam se da tako nešto stoji u Ahtisarijevom planu. To znači: očuvanje svih grobalja i mesta sahrane; svih "kulturnih" objekata koje su vlasništo muzeja, izložbenih prostora i svih neotkrivenih kulturnih objekata koji bi mogli da završe u muzeju; svi sveti objekti - crkve, oltari, manastirski kompleksi, spomenici različitih namena, bunari, vodenice, hrastovi ili već kakvo posvećeno drveće, itd; i svi arheološki i etnografski predmeti samostojeći u slobodnom ili zatvorenom prostoru ili neotkriveni. (U mom trulom i nepraktičnom antropološkom domišljanju) najvažnije s tim u vezi je da već neko nekakvom inicijativom obezbedi da populacija koja živi na Kosovu, i ljudi koji hoće, mogu da posete sve to što se čuva.
I sad, prošao je 10. decembar, rok za predrazrešavanje statusa - Karla del Ponte neviđeno drami pošto odlazi sa funkcije, a njena monumentalna neuroza i sve pretnje nisu dovele do najvažnijih izručenja i do njenog nešto svečanijeg povlačenja, Boris Tadić traži načina da se pokaže ili da se ipak samo razmotri da li je legalno da se Kosovu dodeli nezavisnost, a Vojislav Koštunica poručuje da je rat legalno sredstvo u borbi protiv separatizma. Istorijsko-politička poređenja sa drugim, slično jadnim sredinama u govnima samo dodatno razvlače agoniju ili produžavaju nadu, zavisno od ugla gledanja. Cela stvar je neviđeno jednostrano predstavljena u Srbiji, bez osvrta na mišljenja stvarnih ljudi koji tamo žive. Čak i ovakva rečenica - da se ljudi koji žive na Kosovu ni za šta ne pitaju - je otužna jer je ponovljena previše puta bez ikakvog efekta.
Ne znam kao da završim ovu crticu, kad smo se Boban i ja ovlaš dogovarali oko forme bloga razmišljali smo da li da ga učinimo relevantnim, ali smo jednoglasno ostali na nepretencioznim osnovama. Besmisleno mi je i donekle sebično da u sadašnjem kontekstu dešavanja pričam o svojim željama jer je uprano pretenciozno, ali definitivno bih voleo bih da odem na Kosovo i da posetim muzej u Prištini i popričam sa ljudima, pogledam lokalitete i crkve, prođem od Suve Reke do Prizrena.

Uklonite turistu (via Cool Tools)

Prvo sam pomislio da bih voleo da probam na fotkama da li Tourist Remover ("removes unwanted objects from your photos") radi, ali ja zapravo volim kad imam nepoznate ljude na slici. Ko zna na koliko su se slika nasli ljudi za koje ja ne znam, a pretpostavljam da i ja imam vise slika na kojima sam se slucajno nasao - kod ljudi koji me ne znaju nego sto imam svojih slika.

Darvin objavljen na netu

Celokupna Darvinova objavljena dela i hiljade rukopisa su objavljeni na http://darwin-online.org.uk

Lepota i navike

Posle višegodišnjeg pažljivog posmatranja mogu definitivno da ustanovim generalizaciju: na peronima je koncentracija lepih devojaka daleko najveća pri samim stepeništima kojima se na perone izlazi. Obično tu, na samom ulazu na peron, ima najmanje ljudi, a najviše lepih devojaka, dok malo dalje broj ljudi raste, a lepota se smanjuje. Opet dva objašnjenja. Jedno je da žele da budu vidljive, u manjoj grupi i na mestu gde svako mora da prođe. Drugo, meni verovatnije, je da su zahvaljujući izgledu navikle da se ne pomuče mnogo, tj. da im se izlazi u susret bez mnogo truda, pa tako imaju opšti nedostatak navike da urade nešto da poboljšaju svoju situaciju među drugima.

Škola

Danas je Dunja krenula u školu. Kaže učiteljica da ju je posle fizičkog jurila po sali, i jedva uhvatila, da je povede u učionicu. Čitanje prvo: oslobodila se i izbezobrazila, i došlo joj malo da se zajebava. Čitanje drugo: posle sat vremena samoće, dok se druga deca igraju i pričaju zajedno, pomislila da konačno neko hoće i s njom da se poigra. Nadam se da je prvo, deca su to.

James Brown - čas plesa

Spomenik Rokiju Balboi u Žitištu

Osvanuo je u NY Timesu članak o Žitištu, i o spomeniku podignutom tamo Rokiju Balboi u čast (Silvester "Sly" Stalone se lično obratio gradu tim povodom). Našao sam i reportažu iz drugog dnevnika na youtube, a ovde je serija fotki iz Žitišta.

photo: Dan Bilefsky
ŽITIŠTE, Serbia — In this sleepy farming village, residents talk of a new spirit of exaltation ever since a towering bronze and concrete statue of Rocky Balboa was erected in the village square, his boxing gloves raised in a heroic gesture of triumph.

But Rocky will soon have company in the region: Tarzan, Bruce Lee and a former Playboy model.

In a phenomenon that is either delighting or alarming cultural critics, monuments to icons of Hollywood and popular culture are sprouting across the Balkans, after almost a decade of bloodshed and vengeance that killed as many as 125,000 people in Croatia, Bosnia and Kosovo.

dalji tekst

Vrednost

Ljudi ne prave arhitekturu, knjizevnost i umetnost - kultura ih pravi. "Mi pravimo knjige, zgrade i objekte. Mi napravimo po koje sranjce, a kultura tome odredjuje vrednost" (Dave Hickey, u mom slobodnom prevodu).

Otvoreno pismo ministrima nauke i prosvete u Vladi Republike Srbije

(Objavljeno u izdanju lista Danas za 18. oktobar 2007. godine)

Već nekoliko godina, javnost se obasipa vestima i ambicioznim planovima o tome kako će država raditi na tome da što manje visoko obrazovanih ljudi nastavi da napušta Srbiju, i da se u Srbiju vrati što više onih koji su radno iskustvo i obrazovanje stekli u visoko razvijenim zemljama. Niko još nije ponudio statističke rezultate tog angažovanja, pretpostavljam pre svega zato što se njima ne bi mogao pohvaliti. Zapravo, nalazimo se u jeku novog talasa odlazaka: veliki broj ljudi koji su u vreme nakon Petog oktobra bili čvrsti u odluci da ostanu u Srbiji i učestvuju u građenju boljeg društva u međuvremenu je izgubio svaku nadu i sada hvata poslednjji voz za odlazak pre nego što ih godine prestignu. Neću se baviti svim katastrofalnim efektima koje ovakav tok stvari ima na društvo, već isključivo jednim od razloga zašto se to još uvek dešava. Unapred se izvinjavam što ću u jednom pasažu govoriti o sebi i rezultatima svog rada u nauci i obrazovanju, ali to je primer koji najbolje poznajem za pojavu na koju želim da ukažem.

Nastavno osoblje u srpskom visokom školstvu predstavlja izuzetno konzervativnu i zatvorenu zajednicu, veoma sklonu negativnoj selekciji, i jako plašljivu prema svakom izuzetnom kvalitetu. Stara je šala po kojoj svaki profesor bira za asistenta goreg od sebe, a univerzitet opstaje tako što se najzad dođe do profesora koji ne ume ni da oceni nečiji kvalitet, i koji pogreši i izabere genija. Ratne, totalitarne godine su ovaj proces dodatno pojačale (mnogi geniji su otišli), a tranzicija i imperativ reformi ga održavaju u najštetnijoj mogućoj fazi, dodajući na sve strah za sopstvenu poziciju i ksenofobiju. Ovo istraživaču ili univerzitetskom nastavniku povratak iz inostranstva čini noćnom morom i nemogućom misijom, koju ću pokušati da oslikam samo izdvojenim epizodama iz svog iskustva.

Čitalac može da preskoči ovaj paragraf, primivši samo osnovnu informaciju da za autorom pisma stoji značajna međunarodna naučna i nastavna karijera u oblasti lingvistike. Nakon završenih studija srpskog jezika i književnosti, tokom kojih sam biran za najboljeg studenta svog fakulteta, otišao sam na Univerzitet u Velikom Trnovu, u Bugarskoj, gde sam predavao na Katedri za slavistiku, i tokom ovog perioda magistrirao na smeru Nauka o jeziku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dan posle odbrane magistarskog rada, otišao sam na Univerzitet u Leidenu (Universiteit Leiden), na jedan od najjačih lingvističkih odseka u Evropi, gde sam najpre završio takozvane napredne istraživačke magistarske studije, a četiri godine kasnije i doktorirao. Doktorat sam završio pre isteka doktorskih studija, što uspe tek svakom šesnaestom doktorantu u Nizozemskoj. Sada radim kao istraživač na Amsterdamskom Univerzitetu (Universiteit van Amsterdam), mentorišem rad jednog doktorskog studenta i držim predavanja na kursu teorijske sintakse. Objavio sam jedno samostalno izdanje (knjiga zasnovana na doktorskom istraživanju), dva koautorisana, i preko petnaest referisanih radova u najprestižnijim svetskim periodičkim i zborničkim izdanjima. Osnivač sam jednog međunarodnog lingvističkog časopisa i član uredničkog tima Elsevirove Enciklopedije jezika i lingvistike, najveće i najozbiljnije enciklopedije u oblasti lingvistike. Govorio sam po pozivu na Harvardu, MIT-u, UCL-u i brojnim drugim elitnim univerzitetima i institutima. Predstavljao sam svoje radove na tridesetak različitih skupova, uključujući najuticajnije lingvističke konferencije. Član sam programskih i organizacionih odbora nekoliko prestižnih naučnih skupova u oblastima od kompjuterske lingvistike, preko sintakse i semantike, do filozofije jezika, i saradnik Saveta Udruženja lingvističkih odseka i instituta Nizozemske i Belgije (LOT), tela koje između ostalog izrađuje strategiju za naučni i obrazovni rad u oblasti lingvistike u ove dve države.

Oduvek sam želeo da znanje stečeno u svetu prenesem studentima fakulteta koji sam završio. Pomisao na to koliko bi meni značilo da sam tokom studija imao sagovornika u oblasti koja me je interesovala, bila je dovoljna da neprestano tražim mogućnost da učestvujem u nastavi jezika na Filozofskom fakultetu u Nišu. Od diplomiranja do danas, ukupno više od deset puta, javljao sam se na sve konkurse na Filozofskom fakultetu u Nišu koji su odgovarali mom trenutnom zvanju. Uprkos konstruktivnom stavu dekanata i većine nastavnog osoblja na Fakultetu, mala grupa ljudi na Katedri za srpski jezik, pribegavala je i najneočekivanijim sredstvima kako bi onemogućila svaki od tih pokušaja. Bilo je slučajeva kad sam bio jedini kandidat: komisija bi napisala da jedini kandidat ispunjava sve uslove, ali da komisija zna da on zapravo želi da se bavi nekom drugom oblašću, i zato predlaže da se jedini kandidat ne primi. Jednom prilikom su članovi sa matične katedre sastavili referat koji predsednik komisije, sa drugog univerziteta, nije pristao da potpiše, pa je konkurs poništen. Jednom je komisija objasnila kako sam po formalnim kriterijumima ja najbolji kandidat, ali kako postoji drugi kandidat koji je, doslovce, “Bogom dan” za mesto za koje je konkurs raspisan, pa predlažu da se taj kandidat primi. Najmanje jednom je komisija napisala izveštaj sa netačnim podacima o prosečnim ocenama kandidata. Poslednji primer je sastavljanje komisije sa četiri člana (komisija je obično tročlana), u kojoj se nalaze tri člana izvan uže naučne oblasti (Opšte lingvistike), od kojih dva i izvan šire naučne oblasti (Savremenog srpskog jezika) za raspisani konkurs; namera je da se predsednik komisije, opet sa drugog univerziteta, nadglasa i da ukoliko se izuzme iz izveštaja – izveštaj još uvek potpisuju tri člana. Svaki izveštaj je sadržao informacije van domena rada komisije, čiji je jedini zadatak da izvesti koji kandidat u kojoj meri zadovoljava jasno određene kriterijume.

Moj se primer možda odlikuje upornošću, ali osim toga ni u čemu drugom nije izuzetan. Veliki broj ljudi ima isto iskustvo. Želim da ministrima i javnosti skrenem pažnju na to da povratak sam po sebi uključuje žrtvu: treba doći u disfunkcionalnu državu, u surevnjivu profesionalnu sredinu, prihvatiti značajno niži standard, i drastično suženje istraživačkih mogućnosti i drugih aspekata naučnog rada (manje putovanja, skupova, kontakta sa naučnom zajednicom). U isto vreme, sama regulativa stvari čini jako teškim. Ogromna prepreka je obaveza nostrifikacije diplome. Ovakvo pravilo postoji još u samo jednoj ili dve evropske zemlje, ali i tada se svodi na brzu i besplatnu formalnost (u Nemačkoj se nostrifikacija dobija za pet dana, ne plaća se, i obavlja se tek nakon što je kandidat izabran). Nostrifikacija u Srbiji košta preko pedeset hiljada dinara, često zahteva prevod čitave disertacije, i ume da traje više od pola godine. Bez nostrifikacije, strana titula u Srbiji ne važi. Uz to, način vrednovanja radova objavljenih van Srbije je proizvoljan, i obično na štetu kandidata, a komisija nikad ne uključuje međunarodne, već samo domaće članove. Iskrena namera da se podstakne povratak naučnih i univerzitetskih radnika pokazala bi se prilagođenjem regulative (npr. nostrifikaciju bi mogao da prostom proverom autentičnosti diplome vrši Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja) i ustanovljenjem tela koja bi nadgledala procese izbora, kako se ne bi čak i zakonom i statutima utvrđena pravila kršila na štetu kandidata, kome se ne ostavljaju institucionalizovana sredstva da zaštiti svoja prava. Mnoge zamlje koje manje pate od odliva kadrova, primer Španija, imaju institucije zadužene da podstaknu i olakšaju povratak iz inostranstva istraživača i univerzitetskih nastavnika, i ozakonjuju njihovu pozitivnu diskriminaciju u procesu zapošljavanja.

Naša država je već uveliko, u velikom broju oblasti, zaostala u odnosu na razvoj nauke i obrazovanja u razvijenom svetu. Odlazak obrazovanih kadrova u tom smislu bio bi pozitivna pojava, ukoliko bi se uspelo da se bar trećina onih koji odu vrati u Srbiju i uključi u privredu, univerzitete i institute. Samo fluktuacija kadrova omogućila bi istinski i brzi napredak. Zato, pozivam nadležne ministre da bez odlaganja povuku odlučne poteze ka popravljanju opisanog stanja.

Amsterdam, 21. 09. 2007.
Boban Arsenijević,
Universiteit van Amsterdam
Spuistraat 210
1012VT Amsterdam
The Netherlands

Vladimir Arsenijevic u Die Zeit

Hteo sam da pisem o ideji dodvoravanja ili ulizivanja zapadu, i kako se olako - bez ikakvog premisljanja i kriticnosti - ta sintagma poteze u Srbiji, ali sam u odugovlacenju nabasao na ovaj tekst. Prosto mi nije jasno zasto je ovako formulisan, nebalansiran i nedovoljno informisan. Ne umem da procenim gde je u ovakvim tekstovima granica izmedju oportunog pisanja i pisanja iz iskrenog ogorcenja (ili bi tu onda trebalo postaviti i pitanje: ogorcenje u vezi sa cim?).
Arsenijevicev clanak je naslovljen "Our negroes, our enemies" - sto je legitimna teza, ali sa opstim mestima razvijena na problematicno prost nacin - i ima specificnu tezinu jer je objavljen vani, ili mozda bas zbog toga nema.

Serbian writer Vladimir Arsenijevic outlines the calamitous relationship of his compatriots to the Albanians.

For all ex-Yugoslavs, but particularly for the Serbs, the Kosovo Albanians used to be simply "our negroes." Nowadays, however, they are cast as Serbia's arch-enemies – a myth ruthlessly exploited by nationalist politicians, even as negotiations take place over the future of the southern Serbian province of Kosovo, which has been under UN administration since 1999. If anyone in Western Europe asks how all this could have happened, I can tell them, for I have watched and listened to this story unfolding in my country.

The country that used to be mine, the former Yugoslavia, was ethnically and culturally extremely diverse. Marshall Josip Broz Tito used to call this diversity our Yugoslavian "melting pot." In reality, though, it was never that. After Tito's death the country's diversity was tragically instrumentalized; it became socially divided, split ethnically and culturally into sub-groups and economically into a hierarchy of better-off and worse-off regions. Post-Tito Yugoslavia thus became a proverbial European vertical.

Dalji tekst u Sign and Sight (prevod sa nemackog na engleski), a obavezno pogledajte i link do Milosevicevog govora na Gazimestanu.

Kako se menja jezik - evolutivna paradigma

Verovatno kroz sve moguce teoretske ramove u nauci moze da se provuce evolutivna paradigma, sa manjim ili vecim uspehom. Toliko je uvrezena Darvinova ideja da se cesto uzima zdravo za gotovo, ali sjajno je kada statisticki moze da se isprati i potvrdi odredjeni model.
U ovom slucaju koji prenosi Nature, matematicar sa Harvarda ukazuje, proucavajuci istoriju engleskog jezika, na direktnu vezu izmedju ucestalosti upotrebe i odrzivosti glasovnog sklopa nepravilnih glagola.
Jos o studijama koje prate evoluciju jezika i principu da cesca upotreba znaci da ce rec kroz vreme biti manje izmenjena, u clanku iz LA Times.

Great tits

Da li ste znali da...?
je 'great tits' englesko ime vrste ptica (velika senica), dakle potpuno prirodna, nikad vestacka.
B

The Insufferable Gaucho

Nasao sam pricu Roberta Bolanja konacno i na netu - izasla je u New Yorkeru, taman posto sam spomenuo da hocu da citam "Divlje Detektive" . Procitajte ovde odlomak , pa klik na celu pricu (prevod sa spanskog). Radi se uglavnom o argentinskoj recesiji, sjajno pripovedanoj.


The Insufferable Gaucho
(slika: New Yorker)
In the opinion of those who knew him well, Héctor Pereda had two outstanding virtues: he was a caring and affectionate father and an irreproachable lawyer with a record of honesty, in a time and place that were hardly conducive to such rectitude. As evidence of the first virtue, his son and daughter, Bebe and Cuca, whose childhood and adolescent years had been happy, later accused him of having sheltered them from the hard realities of life, focussing particularly on his handling of practical matters. Of his work as a lawyer, there is little to be said. He prospered and made more friends than enemies, which was no mean feat, and when he had the choice between becoming a judge or a candidate for a political party he chose the bench without hesitation, although it obviously meant passing up the opportunities for greater financial gain that would have been open to him in politics.

After three years, however, disappointed by his judicial career, he gave up public life and spent some time, perhaps even years, reading and travelling. Naturally, there was also a Mrs. Pereda, née Hirschmann, with whom the lawyer was, as they say, madly in love. There are photos from that era to prove it: in one of them, Pereda, in a black suit, is dancing a tango with a blond woman, almost platinum blond, who is looking at the camera and smiling while the lawyer’s eyes remain fixed on her, like the eyes of a sleepwalker or a lamb. Unfortunately, Mrs. Pereda died suddenly, when Cuca was five and Bebe was seven. The young widower never remarried, although there were various women in his social circle with whom he was known to be on friendly (never intimate) terms, and who, moreover, had all the qualities required to become the new Mrs. Pereda.

When the lawyer’s two or three close friends asked him why he remained single, his response was always that he didn’t want to impose the unbearable burden (as he put it) of a stepmother on his offspring. In Pereda’s opinion, most of Argentina’s recent problems could be traced to the figure of the stepmother. We never had a mother, as a nation, he would say; or, she was never there; or, she left us on the doorstep of the orphanage. But we’ve had plenty of stepmothers, all sorts, starting with the great Peronist stepmother. And he would conclude: Of all the countries in Latin America, we’re the experts on stepmothers.

Dalje iz New Yorkera

Because we can can can

Nedavno me jedan nazva KONZERVOM. Na osnovu jednog ranijeg teksta. Zato sto mi je muka od savremene umetnicke produkcije, a cenim staru i uzivam u njoj. Ne radi se, medjutim, o, opet citiram: 'kako su ih nekad dobro radili' sindromu. O konstantnoj teznji covekovoj da proslost konstruise lepsom nego sto je zaista bila. Radi se o vrlo sadasnjem efektu: ako danas citam dve knjige, jednu savremenu i jednu staru, obe vrhunske proizvode svoga vremena, ne znajuci unapred koja je koja, uvek cu ih prepoznati. I to onu staru po uzivanju koje mi donosi i onu novu po mucnini, stidu i najzad dosadi.

Pritom nicemu navedenom ne pridajem apsolutnu vrednost. Sve je to samo u odnosu na moju psiholosku konfiguraciju. Nije apsolutan ni skup vrednosti, odnosno skup efekata koje mi donose uzitak. Ali uzitak je tu. Ostaje pitanje: treba li mozda da poradim na sebi kako bih se prebacio u kljuc u kome ce mi savremene stvari donositi uzitak. Ovde se mozda javlja konzervativnost, u nevoljnosti da to ucinim. A mozda i ne, mozda je makar donekle ispravna moja procena da ljudi koji govore da uzivaju u savremenim delima, uzivaju u njima mnogo plice, laganije, konzumentskije nego sto se moze uzivati u starim.

Na kraju: svaki pokusaj da se ovakav moj pogled relativizuje ili objasni kao konzervativnost, u isto vreme, mozda i puno jace, relativizuje i objasnjava kao konzervativnost npr. preferiranje prirodnih sisa u odnosu na vestacke, pa i svu zabrinutost za buducnost planete, nestanak vrsta, poremecaje, sindrome itd. Zasto biti zabrinut za nestanak stotinak vrsta, poput belih medveda i pcela? Umesto da se radujemo svoj beskrajnoj varijaciji koju ce doneti mutacije, i koja ce potpuno unistiti sve granice izmedju vrsta i cak jedinki, isto kao sto je sve granice izmedju medija i zanrova unistila mutacija u umetnosti?

Ja bih radije svet sa uzitkom u umetnosti i u sisama, sa belim medvedima i pcelama, i gde se car odeva sam, po svom velicanstvenom ukusu i bogatstvu, umesto da ga golog setaju, t.j. da ga serru i richtaju, ko kako stigne.

Kelnska katedrala

Povodom jedne od prethodnih crtica "Frici kontrole", dosta je zgodna vest u vezi sa Kelnskom katedralom, koja se kao primer visoke gotike nalazi u svakom drugom udzbeniku. Ova gradjevina ima jako dugu arhitektonsku istoriju, i pre mesec dana je dobila jos jedan element. Gerhard Rihter (Richter), sigurno jedan od najvecih zivih nemackih umetnika, je krajem avgusta oslikao prozor na katedrali u Kelnu. Uz pomoc kompjutera, bez nadoknade.


Petra Kipof (Kipphoff) prenosi komentar nadbiskupa kelnskog, kardinala Majsnera (Meisner) - da bi Rihterov apstraktni dizajn (na fotografijama) bolje stajao na nekoj dzamiji, nego na katedrali.
Dalje iz teksta PK

Sta citate? Los Detectives Salvajes

Namerio sam da citam knjigu sjajnog naslova, cileanskog pisca Roberta Bolanja (Roberto Bolaño, na slici, umro 2003. u svojoj pedesetoj), Los Detectives Salvajes. Nista njegovo jos nisam procitao - kod nas su, vidim, prevedene Cile nocu, Isprave za ples, i Udaljena zvezda, a ova nije jos. Stavljam i par linkova sa prikazima "Divljih detektiva" iz London Review of Books i New York Times, kriticari su prilicno odusevljeni. Sta vi citate?

Najlon kese

Da li se secate dana iz detinjstva kad bi vas roditelji poslali u prodavnicu, a vi se vracali kuci s pola puta zato sto ste zaboravili da ponesete kesu ili ceger? U mnogim prodavnicama u gradovima Zapadne Evrope se tanke plasticne kese odnedavno ponovo naplacuju, kako bi gradjani poceli da koriste stare, vec koriscene. Gradic Modbury (South Devon UK, na mapi) je prvo mesto Evropi u kome je zabranjena upotreba plasticnih kesa u svim trgovinama.

U maloj sredini je relativno lako da slicna akcija zazivi, ali inicijative za ovakve poteze su sve cesce sirom Velike Britanije i pokrecu ih vlasnici ducana, kupci i gradske vlasti zajedno - 33 londonske opstine ce dod 2009. ukloniti kese iz prodavnica, dok je u Americi San Francisco vec izbacio najlon kese iz vecih samoposluga i apoteka.

"Srbija zatrpana najlon kesama" je bio naslov teksta Nade Kovacevic (Politika, 4. jul) koji obavestava o prilicnom nemaru, ali sudeci po informacijama iz drugih zemalja koje su pocele da oporezuju trgovine i ukazima odredile naplacivanje, ako se jednostavno ponovo uvedu cene za plasticne kese u Srbiji - citav proces gomilanja kesa bi mogao makar da se uspori. Do vremena kad samoinicijativna zastita zivotne sredine prosto ne bude u svesti.

Sve sve, ali zanat!

Sest godina sam dosad proveo u Holandiji, i svih sest godina jednako kao i danas, intrigira me fenomen prostitucije. Prosto me zove nekako. Golica, svud po duhu i telu. Da li iz lenjosti, ili snebivanja, nikad nisam setao s namerom da posmatram te (uglavnom) divne (uglavnom) zenske ljude, ali sam uvek jedva cekao da zbog neceg prolazim kroz taj kraj, ili da nekog gosta provodim onuda, i mislim da bih mogao tako vekovima. Otkad radim u Amsterdamu, u ulici u kojoj ima desetak crvenih prozora, moje interesovanje je preslo na visi nivo. Ne, ne radi se o korisnickom nivou. Radi se o tome da ih vidjam svaki dan, kako stizu na posao, kako odlaze, ako se pripremaju: oblace, sminkaju, namestaju, kako se smese, namiguju, masu, kako primaju musterije, kako ih ispracaju, kako se zamisle i odlutaju. Pocinjem da ih gledam kao poznanike, ljude iz okruzenja, da prepoznajem karakterne crte, da razmisljam o tome sta se u njihovoj glavi zbiva, kako same sebe dozivljavaju, kako modeluju ponasanje. Ima ih koje rade u istom prozoru vec skoro godinu dana, ima koje dodju na nedelju pa nestanu, ima koje budu neko vreme, pa se izgube na duze, pa se opet pojave. Ima bas jakih karaktera, narocito one sto su su sado-mazo fazonu (okace neki bic, cizme, masku u prozor i obuku prikladan donji ves).

Bila je jedna tako sira malo, kockasta, snazna, ali ne debela. Krupni kukovi, butine, ramena, ledja ko u mornara, sve belo, mlecno, a lice prcasto ali snazno, dominantno. Cetrdesetak godina. Crna kosa ravno secena do ramena. Uvek je nosila neke bruseve koji pokrivaju samo donju polovinu jako velikih cvrstih dojki, i uvek stajala na samom staklu i prodorno gledala napolje. Ponekad bi se obukla u uniformu medicinske sestre. Par puta sam je video dok se presvlaci, dosla bi u nekim finim, opustenim kosuljicama i farmerkama. Prvo bi svukla farmerke, i onda se u kosulji dugo cesljala, da bi tek onda skinula i kosulju. Ona je ostala nekoliko meseci i nestala. Sad je na njenom mestu mlada, zgodna, vesela crna devojcica, koja zove prstom, salje poljupce i sve skakucuci navlaci i uklanja crvenu draperiju kad joj musterije dolaze, odnosno odlaze.

Prozor do ovog drzi jedna starija plava gospodja. Ima nekih pedeset godina, i jos uvek je jako lepa. I ona je sado-mazo opcija. Uvek u crnim ili crveno-crnim kostimima, uvek dostojanstvena, mirna, malo uvucena u prostoriju, posmatra iz mraka ili senke. Mislim da je ona vlasnica te kuce cele, direktor firme. I nju ponekad vidim kad dodje, obucena kao otmena pedesetogodisnjakinja koja se oseca mlado. Ona se presvuce iza zavese i tek onda otvori.

U susednom prozoru je uciteljica. Ima dvadeset i neku, i uvek nosi naocare, frizuru uciteljice iz porno filma (neke loknice, snale), i ozbiljnu, prekornu facu. Jedno vreme je nije bilo, a tu su sedele po dve ili tri crnkinje, prave africke, jako crne, vitke, u kosuljicama i suknjicama umesto bikinija. Prelepih lica, isturenih sisica, cavrljaju nesto i samo tu i tamo pogledaju na ulicu.

Preko puta, cetiri proozora u istoj kuci, po dva u dve vertikale. Tu su stalne jedna devojka vrlo slovenskog izgleda, kraljevski opustena u svom izgledu i jedan transseksualac. Ostale se menjaju. Bila je sammo jednom, jednog dana, jedna divna buca. Ona je ucinila nesto neuobicajeno: umesto da stoji ili sedne u stolicu, sela je na ram prozora, i to ledjima ka staklu. Dva guza bukvalno kao dve lopte, naduvala se uz prozor, a ona gleda preko ramena i toplo se smesi. Lice vragolasto, pomalo kao Vesna Cipcic, ali sa obrascicima. Vesela loknasta kosa, jaka, rasprsena.

Blize mom fakultetu su dva prozora u kojima se nista ne menja. u jednom je devojka sa dredovima, tridesetak godina, krupniji stomak, glupo lice, mora da je dobro nadrogirana: sve vreme se njise, lagano, gore-dole, uz neku trans muziku. Deluje krajnje izvestaceno, napeto, usiljeno. Do nje je crnkinja u decijem roze vesu, koja sedi na barskoj stolici i klati noge. Nosi kikice i krivi glavu izigravajuci devojcicu.

Jos blize je velika javna kuca bez devojaka u prozorima. Prozori su uvek zastrti draperijama, i samo se u centralnom (od 9, 3x3) ponekad pojavi jedna starija latino-azijski mesana gospodja sa pundjom, i prstom pozove prolaznika koji joj se ucini prikladan. Nikad nisam video da se neko odazove. Tu su i dva mala prozora u suterenu susedne zgrade, u kom mislim da je jednom gazda tukao devojku, jer sam video okupljene ljude kako gledaju sablaznjeno i imaju potrebu nesto da ucine.

Zadnja strana zgrade mog fakulteta gleda na kanal, jedan od najlepsih amsterdamskih: Herengracht. I tu ima nekoliko prozora, i tu uglavnom sede crnkinje gradjene poput Hale Beri: malo cvrsce, izdasnije, i prilicno sablonski. Ima i drugih zonama sa tipiziranim zenama. Dva najzanimljivija su onaj sa debelim sezdesetogodisnjim ili starijim damama koje sigurno cine bar 40% ukupne populacije prostitutki u holandskim gradovima (verovatno je potraznja takva). Te krajeve se trudim da izbegavam. Ali zato postoji ulica, ako mogu tako da je nazovem, u kojoj su devojke kakve sam mislio da postoje samo na filmu. To je ustvari prolaz izmedju dva reda kuca, sirok mozda 70cm, sam malim prostorijama sa obe strane, tako da su devojke i prolaznici bukvalno jedni uz druge. A devojke su kao iz sna, desetak njih, i tu govorim o pravoj lepotu, oduhovljenoj, dubokoj, bogatoj, sa stilom i samopostovanjem. Svaka od njih bi mogla da napravi karijeru uu bar deset raznih profesija - ali valjda ima i do toga da covek radi ono sto voli, za sta oseca da je rodjen.

Frici kontrole

Dugo sam smatrao da ja tacno znam sta je umetnost, i da veci deo danasnje produkcije koji nosi tu etiketu zapravo nije umetnost. Sad mislim da ne znam sta je umetnost, ni ja kao ni bilo ko drugi, ali da znam sta ja volim, u cemu uzivam, dok se izlazem necemu sto nosi etiketu umetnosti, i da veci deo novije produkcije nema osobine koje u meni to uzivanje bude. Ili ima osobine koje ga inhibiraju.

Razigranost je, na primer, jedan od neophodnih sastojaka. Tu mislim na spontanu igru izmedju elemenata koji ucestvuju u gradjenju dela, bila to naracija, melodija, kompozicija, boja, filozofska pitanja ili nekakav bunt. Sta god da je - treba da bude u spontanoj igri sa slucajnim nepravilnostima, sa slucajnim pravilnostima, sa emotivnim, misaonim ili estetskim skokovima, eventualno i padovima, ali u jednom ambijentu slobode i ne-predodredjenosti.

Ovo nije uslov koji je vazan zbog samog sebe. Razigranost o kojoj govorim, neophodna je za iskrenost i za autenticnu individualnu krativnost. Bez ova dva elementa, umetnost se svodi na iskaz, na stav: poeticki, socijalni, politicki ili koji drugi. I svodi se na dobro izuceni zanat. Primera za prvu pojavu, za stav, jako je mnogo, od onih sto izlazu klozetske solje, do onih sto pakuju, farbaju i skidaju se goli. Za drugu je je paradigmatican primer hiperrealizam - tehnicka doteranost bez granica, koja postane jedini cilj, i jedini kvalitet, jednog dela. Ista osobina vrlo je jaka u vecem delu savremene filmske i knjizevne produkcije, koje izgledaju kao da su nastale u farmaceutskoj laboratoriji, po preciznom receptu, i sa greskom na nano-nivou.

Mnogo razlicitih faktora verovatno stoji u pozadini ovakve situacije, od toga da je danasnji covek, pa tako i autor, opsednut kontrolom, da se sve mora promisliti, osmisliti, podesiti, doterati, preko toga da se u svemu trazi kvalitet, a kvalitet izjednacava sa doradjenoscu na nivou najsitnijeg detalja, do toga da je danasnja publika masovna i neobrazovana, a umetnost joj se prilagodjava posredstvom zakona trzista.

Dugo sam citao samo knjjige napisane do 1980. Nedavno sam zakljucio da je to neposteno prema novim stvarima, da im treba dati sansu. Uzeo sam brdo novih knjiga, razne autore o kojima se govori kako nisu ni ovakvi ni onakvi, nego su bas dobri. I vecina, ili skoro svi, od Peljevina do Ostera i od Malamuda do Vivega, bili su upravo onakvi kakvi sam se bojao da ce ipak biti. Zanatski doterani, prazni, iskontrolisani, sa stavom ili sa trikom, ali bez ikakve mogucnosti za uzivanje, o odusevljenju da ne govorim.

Cast izuzecima, veresija nikome.

Solipsizam

Solipsizam je stav prema kome je sav covekov mentalni dozivljaj zapravo projekcija njegovog duha, gde god on obitavao i kako god funkcionisao, bez iikakve moguce objektivnosti, ili u blazem obliku bez ikakvog dodira sa nekim objektivnim postojanjem koje mozda i jeste realno. U metodologiji se definise kao stav za koji nije moguce konstruisati niti dokaz ispravnosti, niti dokaz pogresnosti. Zaista, ako sve sto znamo o spoljnjem svetu - znamo posredstvom svojih cula, kako dokazati da ta cula primaju signale koji poticu od neceg objektivnog, a da ih ne generisu sama? Ili pak, kako dokazati da ih sama generisu, a da pcele koje umiru od tuge za belim medvedima, kao i sise - prirodne ili vestacke - ustvari postoje samo kao kreacija mog duha?
Jedan od najvaznijih raloga zasto vecina ljudi odlucuje da ne izabere solipsisticki pogled na svet jeste oportunizam. Na primer: solipsizam bi potpuno ismejao nauku, jer nauka kakvu danas znamo uglavnom se definise kao poduhvat saznavanja o univerzumu, koji objektivno postoji sa svim svojim raznolikim nivoima, od nivoa kosmosa, preko zivota, do duhovnog/kognitivnog. Cak i u filozofiji, izabrati solipsisticki pristup uveliko bi suzilo prostor za dalje filozofiranje: tu nema dalje mnogo sta da se kaze. Zato se odbijanje solipsizma smatra optimistickim izborom. Ali optimizam je stvar ukusa, stila, prirode, koji jos mozda i moze naci svoje mesto u filozofiji, ali u nauci ne bi semo da igra nikakvu ulogu.
Ukoliko je i izbor solipsizma iskljucivo pitanje pesimizma, ravnoteza se uspostavlja, i situacija je nesto manje neprijatna. ALI: u kognitivnim naukama i disciplinama, od vestacke inteligencije do filozofije, tiho i skriveno, sve vecu sirinu zauzimaju stavovi koji direktno impliciraju solipsizam. Na primer, u lingvistici, vestackoj inteligenciji i filozofiji sve je rasireniji, i empirijski snazniji, stav da jezicki izraz ne referise. Vekovima se smatralo da jezicki izraz ima osobinu da povezuje pojam koji ima samo kognitivnu stvarnost sa nekim objektom u stvarnosti, koji i objektivno postoji. Semantika, filozofija jezika, cak i vestacka inteligencija, dugo su gradjene na ovom stavu, koji vrlo optimisticno iskljucuje solipsizam, jer ako ima objekta u stvarnosti, ima i objektivne stvarnosti. Ali nove teorije favorizuju pristup u kome nikakva direktna veza ne postoji izmedju icega objektivnog i znacenja u jeziku. Jezicki izraz referise na mentalnu reprezentaciju. To da li se i kako ta mentalna reprezentacija nekako vezuje za objekte u stvarnosti, pitanje je koje se u teoriji zasad vrlo dosledno ostavlja po strani.
Ali u praksi, npr. u oblasti vestacke inteligencije, uspostavlja se vrlo utilitarna veza: agent (robot ili nesto slicno) se programira da gradi reprezentacije i njima barata, i da na osnovu reprezentacija cini neke akcije, odnosno salje neke izlazne impulse. Zavisno od onoga sto njegova 'cula' prikupe kao ulaznu informaciju nakon emitovanja izlaznih implusa, agent reformulise i obogacuje svoju reprezentaciju. Za agenta je svejedno da li izmedju izlaza i ulaza stoji slozeni i realni univerzum, ili samo neko komplikovano kolo koje povezuje ulazni i izlazni interfejs. Ako se ovakva tendencija nastavi,a agenti postanu dovoljno mocni da simuliraju veci deo covekovih mentalnih procesa, u najmanju ruku ce te simulacije biti ugnjezdjene u potpunom solipsizmu. U takvom slucaju, bilo bi nezaobilazno da i covekov pogled na svet, i moral, dodju pod uticaj ovakvog razvoja u nauci, i da solipsizam postane vazan, ako ne i dominantni, mod mentaliteta.
E sada je zanimljivo pitanja unistenja zemlje, ili bar zivota na zemlji, ili bar velikog dela zivota na zemlji, ukljucujuci coveka i njegov duhovni svet, staviti u svetlo takvog jednog solipsistickog stava. Ovo ostavljam citaocima - ovaj blog je i bez toga vec dovoljno dug.
B

Devojcica i slon

Maja prosle godine sam prvi put cuo za trupu Royal de Luxe, a do danas sam svaki put iznova zadivljen kad gledam video. Nadam se da cu ih 2008. uloviti negde na ulici.

Pozoriste ume ponekad da bude cista carolija, a ova predstava i na mikro ekranu bedne rezolucije izgleda potpuno zacudno. Tu su i dva linka do finih tekstova Elatie Harris, sa pregrst fotki.

Malo se oduzi filmic, ali obavezno pogledajte do kraja!

Pomor pcela (i sta je o tome rekao Ajnstajn)

E sad, posle belih medveda i spokoja, ono sto je mene torpediralo u novi talas pojacane brige je masovni pomor medonosnih pcela kojem bukvalno nijedna struktura nije zasigurno odredila uzrok.

Uz svu moju fascinaciju pcelinjim zajednicama, tesko mi je da ubedljivo prenesem ozbiljnost situacije - u Americi se ona mozda najuspesnije docarava potencijalno izgubljenim parama. U poslednjih desetak godina broj pcela kod odgajivaca se smanjio za polovinu, dok je samo u poslednjih nekoliko meseci u Americi (gde je nestala cetvrtina svih pcela do sada ove godine) i Evropi zabelezen pomor miliona drustava pcela. Godisnja steta u poljoprivredi od takve katastrofe se samo u Sjedinjenim Drzavama procenjuje na 14 (cetrnaest) milijardi dolara. Bolest koju su naucnici za sad nazvali poremecajem ”propasti pcelinjih drustava” – PPD (colony collapse disorder - CCD), zestoko drma pcelarsku industriju, pa i poljoprivredu razvijenih zemalja. Same pcele i njihov med mozda i nisu prevelik faktor u privredi – ali pcelinje oprasivanje cveca, voca i povrca, a narocito lesnika, donosi milijarde dolara. Pcelari sa svojim pcelama putuju sa jednog na drugi kraj kontinenta, sele kosnice kamionima i postavljaju ih na odredjeno vreme u blizinu vocnjaka i plantaza - izlazuci pcele stranim sredinama.

Niko do danasnjeg dana ne zna sta je razlog bolesti insekata, a carsijski se nagadja o svakojakim uzrocima – od raznih virusa do zracenja mobilnih telefona. Autopsija na telima zarazenih pcela ukazuje da pcele kao da boluju od nekoliko razlicitih bolesti i prosto se raspadaju. Svejedno, posledice su takve da kosnice ostaju prazne, pcele napustaju maticu i umiru pojedinacno dalje od zajednice - a paraziti, zivotinje i insekti, koji bi inace dosle do meda i polena posto ga pcele napuste iz drugih razloga, ni ne prilaze kosnicama. U sjajnom clanku u New Yorkeru od sestog avgusta, Elizabeth Kolbert prati kratku istoriju bolesti i pcelare u Americi koji su prvi prijavili stetu.

”Izraelski virus akutne paralize” (Isreali acute paralysis virus) uvezen preko Australije i jos jedan, za sad nepoznat virus – nalik na virus Kasmirske pcele, u kombinaciji sa Varoa parazitom (Varroa mite, koji pogadja americke pcele, a ne australijske) i Nosema ceranae gljivicama, seju brzu smrt medju zarazenim pcelama i to najvise u Americi. Bas 2004, kad su u Americi poceli da uvoze australijske pcele, uoceni su prvi znaci PPDa. Bilo kakva zaraza se brzo prenosi citavom kolonijom jer su kosnice, ta domestikovana stanista pcela, poput ostrva - kao mesta skucenog prostora, jednostavno pogodne za sirenje virusa.

Albert Ajnstajn (Einstein) je navodno nekad izjavio da od momenta kad pcele nestanu sa zemlje, covecanstvu ce preostati samo 4 godine zivota. Nema pcela, nema oprasivanja, nema biljaka, nema zivotinja, nema ljudi. Nigde, istina, nije potvrdjeno da je Ajnstajn to zapravo rekao, ali uvek je zgodno kad se za neku tako zvucnu izjavu veze tako poznata licnost kojoj se prosto veruje.

S druge strane nauke, pripadnik ezotericne tradicije, Rudolf Stajner (Rudolf Steiner) dvadesetih godina proslog veka je pricao o buducem pomoru pcela zbog vestackog razmnozavanja. U nemackom govornom podrucju se uveliko evociraju njegove ”prorocke” reci jer Nemacki pcelari trpe ogromne gubitke, a Stajner je pomor i predvidjao za ove decenije. Pcelarstvo u celim Sjedinjenim Drzavama i u Zapadnoj Evropi je duboko ugrozeno, a u Srbiji je u maju 2007. u okolini Bora, u selima Veliki i Mali Krivelj, prijavljen masovni pomor pcela - istovremeno kad PPD besni i u Evropi. Ne zna se jos da li su pcele pogodjene istim virusom ili cim drugim.

Beli medvedi

Uhvatio sam sebe kako prevrcem ocima na zabrinutost kad se cuju prognoze u vezi sa neizbeznim katastrofama koje ce se desiti zbog zemljinog zagrevanja. Ipak i dalje kao zadusna baba pratim vesti u vezi sa promenama klime, otapanjem leda i Severozapadnim Prolazom, pticjim gripom i ugrozenim vrstama – briga se odomacila, duboko je u svesti - ali posto i svi ostali iz mog okruzenja se istim bave jos i priljeznije nego ja, onda se lagano nekako uspokojavam. Izmedju ostalog i zbog nedavnih predvidjanja sudbine polarnih medveda, koji ce navodno vecinom nestati do 2050 – svih 15-16 hiljada, koliko ih vec ima. Razmisljam sa patosom da ce, posto svi iz raznih razloga vole ideju belih medveda, kod celog covecanstva koje moze da priusti da se stara o prirodi konacno da se ustolici istinska briga za buducnost planete i tokom zimskih praznika.

Doduse, iz Busove kancelarije su nedavno nalozili svojim predstavnicima da nikako ne pominju polarne medvede, klimatske nepogode i Kjoto u razgovorima sa zvanicnicima drugih zemalja, da se ne bi i na taj nacin otezalo ranjivoj americkoj privredi u trci sa kineskom. Ima jos takvih prepreka za briznost, ali i naglaseni determinizam koji se tice globalnog zagrevanja, iako valjda podize svest makar malo, je sve vise naklapanje nego neki poziv na urgentnost koji bi iskorenio lenjost i bahatost prema prirodnoj okolini. Informacija koja prenosi da ce se skorim skretanjem Golfske struje Evropa pretvoriti u klizaliste kod nekih ljudi izaziva paniku, dok kod drugih novo nezadovoljstvo zbog previse panike ni oko cega bitnog. Skretanje Golfske struje i remecenje temperaturne ravnoteze u Atlantskom okeanu je nemoguce spreciti, to je neminovnost i Evrope nece biti.

Nekakvo odmereno glediste bi verovatno bilo: da je dinamika odnosa coveka i ekoloske sredine takva da se neprekidno proizvode nova stanja i nove okolnosti, dinamika je ubrzana ili intenzivirana, da tako kazem. S tim u vezi, razborito je razmisljati da je covek delom proizveo pticji grip i njegove posledice – jer, recimo, gaji pilice tamo gde je to rizicno po okolis, a rizik je naravno tako tesko predvideti. Isto tako, ona tuzna prica kako ce neko vec naci resenje za bilo kakvu nepogodu mi je sve draza, rasterecujuca, osmisljava mi dokolicu.

Richard Branson, vlasnik svega sto ima Virgin u imenu (kao Virgin Atlantic, Virgin Magestores, itd.), je obecao nagradu od 25 miliona dolara za isplativo resenje kojim bi se tokom vremena odstranile naslage stetnih gasova iz atmosfere.

Prirodne i vestacke

Pokusavam da se setim clanka kojeg sam citao pre nekoliko godina – fotograf je napravio seriju crno-belih slika torza mladih muskih tela, koja su bukvalno bila vertikalno jedno preko drugog i tako u stotine uvis. To su bile fotografije improvizovanog rudarenja u nekom brazilskom rudniku zlata, valjda – ogromnoj rupi iz koje su ti momci vadili zemlju u vrecama, pa prosejavali van rupe na zaravni. Stotine rudara je radilo da bi ustedeli pare za operacije kojima bi ugradili sebi sise-implante. Brazil je navodno zemlja sa najvise implanata, i muskarci takodje idu na plasticne operacije – ugradjuju sise odredjenog oblika, okrugle i apsurdno jedre.

Da li pozeljne sise, u teoriji, treba da zgodno leze u rukama i malo preplavljuju sa strane, ili je poenta da se samo naslucuju ispod odece – meni vestacke sise neverovatno smesno izgledaju na golom telu. Estetske kriterijume tesko da mogu i da nacnem ovde i verovatno kad ugledamo sise "znamo" da li su lepe ili ne. Razumem da muskarci i zene razlicito gledaju na stvar, kao i da, o lepoti i privlacnosti tela i sisa, umesto nas odlucuje mnostvo drugih cinilaca. Izgleda da sam u ove dve crtice o sisama dosta razvodnio temu, jer pricam i o ugradjenim sisama i o lepoti, prirodnim sisama i o karakteru, svejedno, jako mi je stalo da podelim. Kako bi bilo da postoji letnji dan u kome bi se zene pojavljivale u javnosti bez gornjeg dela? Kako narod u tropima, gde zene zaista tako i provode dane, vidi sise?

Ja cesto pogledam u ”dobre sise” ili blenem u dekolte, ali nekako mnogo vise cenim prirodne sise (ili ideju prirodnih sisa), dok licemerno manje postujem prirodne male sise. Skoro da su dve razlicite stvari: Prirodne sise i Vestacke sise. I posle sve price, volim da mislim da mi sise ipak nisu toliko vazne i da svoju devojku volim i cinim joj razne ljubaznosti bez obzira na obim grudi. Ali kada pocinje obozavanje i opsesija sisama – istorijski gledano, bez ikakve psihoanalize: Srednji vek, Renesansa, mideri i utegnute krinoline? Anticki grcki stih sigurno nije mogao biti pun opisa sisa ispod toge, osim ako nije bilo nezabelezenih takmicenja mokrih peplosa; sise Miloske Venere mi prirodno izgledaju, pokusavam da prizovem sliku nekih Staro-rimskih sisa... ali kada u nase vreme onaj i onakav oblik porno-sisa postaje kanon?

Kakve biste sise?

Moja sestra od ujaka je “ugradila” sise. Odrasli smo u istom dvoristu, ali nisam je jako dugo video i zaista ne znam apsolutno nista o njenom zivotu (pre tri godine smo se, posle tri godine nevidjanja, videli na pola sata na caju ona, zet i ja). Nadam se da je sve dobro proslo i da je sestra zadovoljna operacijom, i ne bi to valjda ni bila neka vest da u poslednje vreme ne slusam o sisama vise nego sto bih hteo.

(slika: http://kazuya-akimoto.com)

Imam vrlo visoku toleranciju prema sisogovoru, zapravo – ali o sisama u kontekstu plasticne operacije sve mi je teze da slusam.

Aska, devojka mog kolege, vec nekoliko meseci pominje svoje drugarice sa vecim sisama od njenih. Ona za svoju sezdesetogodisnju drugaricu tvrdi kako je ljudi iz okruzenja vide drugim ocima i obracaju joj se s vecim postovanjem, a ima petnaestak godina mladjeg muza – zato sto je nedavno ugradila sise. Ali Aska i svoju mladju prijateljicu velikih (prirodnih) sisa - koju po sopstvenom priznanju decko fotografise besomucno sa sisama u prvom planu i ne dopusta joj da smrsa - sve vise uvazava kao talentovanu, srecnu osobu, koja jos i jako privlaci muskarce. Aska se zali da, posto nema vece sise, decko je manje postuje, muskarcima nije seksi - ne gledaju je sa zudnjom i nece za nju da rade iracionalne stvari koje bi inace za sisate radili. Cesto pomislja na plasticnu operaciju i planira je za svoje sezdesete (za tridesetak godina), ali se operacije plasi i za sada ocajava sto joj sise prosto nisu vece. Hoce i ona da privlaci muskarce, hoce da to bude njeno oruzje - carobni stapic i adut za istorijski trenutak u kojem njene tresnjice ne idu na ruku ugradjenim drustvenim vrednostima. Ovde i ne govorim o nasim ubedjivanjima Aske da postoje i druge karakterne crte sem sisa, jer to jednostavno nije bitno.

Tesko mi je da pricam o uzrocima Askinog nemira jer su oni visestruki, a i prilicno jasni. Onda i o problemu nemam bog-zna-sta novo da kazem. Problem, ako ga ima, je sigurno kompleksan – recimo, uz namerno uopstavanje i preterivanje, muskarci su odgovorni jer bulje u sise, prazno pricaju o sisama, ohrabruju i podsticu devojke na operacije ili za njih placaju, i zene se devojkama sa vecim sisama. Devojke su pod pritiskom svega navedenog, pa jos i pod pritiskom svojih sisatih drugarica, poznanica i poznatih licnosti – a plasticna operacija ih oslobadja tog pritiska; devojke hoce da im se druge devojke dive: nakitu, odeci, kosi i – sisama; devojke hoce da zavedu momke, a fini dekolte to zacas odradi. Televizija (ili ko god tamo o kadru odlucuje), kao merilo za sve, favorizuje naravno devojke sa vecim sisama, pa se verovatno onda i sve vise radjaju zenska deca koja ce kad porastu imati vece sise u odnosu na prosek prethodnih generacija. Za ovu priliku zestoko bastardizujem evolutivni princip, ali ipak verujem da slican sled stvari postoji.

Druziti se u Holandiji

Jedna od kljucnih reci za holandski duh je funkcionalnost. Holandjanin ne kupuje stvari koje nisu funkcionalne, i ako mu se to desi, oseca se veoma postidjeno pred zajednicom. Najvazniji kvalitet odece, automobila, kuce, hrane, jeste skromna funkcionalnost, funkcionalnost u granicama umesnog. Znaci ni funkcionalnost nije dovoljno dobra da bi se u njoj preteralo, ali kad se ne preteruje, predstavlja vaznu vrlinu (sto se preterivanja tice, imaju izreku: Ponasaj se normalno, to je vec dovoljno ludo).
Tako je i druzenje kod Holandjana funkcionalno. Da ne nasednem demonu preterivanja: druze se Holandjani i radi samog druzenja, ali siguran sam da negde u dubini stoji objasnjenje: zato sto je druzenje potrebno, neophodno, dobro za zajednicu, pa tako i funkcionalno. Ali holandskije druzenje je ono koje je ociglednije funkcionalno. Nema vece srece za Holandjanina nego kad sredjuje stan: postavlja pod, rusi zid, ugradjuje kuhinju. Onda on, pa i ona, pozove prijatelje na celodnevno funkcionalno druzenje.
Holandjani druzenje razlikuju od prijateljstva. Druziti se moze sa svakim, svako je dovoljno dobar, svako biranje u ovom domenu dozivljava se kao snobovsko, a Holandjani su i vrlo savesni pa ne dozvoljavaju sebi prepoznatljive grehe. E, prijatelja se moze imati svega nekoliko. I oni su jako duboki prijatelji. To su cvrste veze, koje zive na malo reci, ali i na mnogo odgovornosti i brige za prijatelja. Opet, to su veze sa malim stepenom iracionalnog, ili sa nekom cudnom iracionalnoscu. Ja sam cuo Holandjane, dakle vise razlicitih ljudi, kako daju komentare tipa: da, sa tom i tom osobom se jako lepo druzim, i slazem, ali ja vec imam u zivotu sasvim dovoljno prijatelja. I to bez ironicnog, saljivog, prenesenog ili drugog nepravog znacenja. Ne, prijatelja se moze imati dva, tri, mozda cetiri za hiperaktivne, ali vise od toga ne moze, i tacka. Nije izvodivo, stetno je i pokusavati.
Ili - kako Holandjani nalaze prijatelje. Naravno, i kod njih ima spontanih prijateljstava, iz ulice, skole, slucajnog susreta, istog paba... Ali jedna moja koleginica je imala troje prijatelja, tih famoznih troje prijatelja u zivotu, a stekla ih je na sledecii nacin. Kad se upisala na fakultet, uclanila se u neko od bratstvo-sestrinstava, koje je oformilo nekoliko grupa novoupisanih clanova. Jedna od njih bila je njena, sa osam ljudi, i odredjeno im je da se sastaju cetvrtkom u devet u kafani Barrera. I oni su se sastajali: tokom studija, nakon studija, u medjuvremenu je cetvoro otislo iz grada ili napustilo grupu, a preostalih cetvoro su i danas najblizi prijatelji.
U samom druzenju, u kafani, na svadbi - Holandjani neprestano misle o tome kako treba da se ponasaju, i onda se upravo tako i ponasaju. Cesto unapred smisle salu, sacekaju trenutak, i onda je kazu. Ako je druzenje malo veselije, i oni se trude da izgledaju i ponasaju se veselo, u cemu obicno izgledaju, i ponasaju se, smesno. Ako ih castite, u sledecoj rundi ce castiti oni vas. Ako ih castite dve runde za redom - ili ce se osetiti uvredjenim, ili ce u cudu prihvatiti taj cudni strani obicaj, nalazeci duboko u dusi da im zapravo godi, ako vama vec ne smeta. Ipak, nece propustiti priliku da kazu kako posle ove, ili sledece runde, treba da se razilazimmo. Ovoj promisljenosti ponasanja u drustvu je razlog neka institucionalizovana stidljivost, stidljivost koja ima status vrline pa ju je zato drustvo donekle svesno, i drzi je medju pozeljnim osobinama. Negde se ta crta srece i slaze sa opstim protestantskim tabuom isticanja: niko u drustvu ni po cemu ne treba, i ne sme, da se istice. A izreci nesto zanimljivo, smesno, smelo, u drustvu veceg broja ljudi nemoguce je bez isticanja. Jako veliki broj Holandjana ima taj problem stidljivosti, blokade svakog skretanja paznje na sebe u drustvu, bilo kakvim postupkom ili osobinom. Zato kod njih cvetaju forme drustvenog ponasanja koje ovu vrstu ponasanja institucionalizuju. Nema vencanja, diplomiranja, cak ni rodjendana, na kome bar dva-tri razlicita drustva mlade, mladozenje, njihovih roditelja, ne pripreme seriju nekih skeceva, performansa, kojima na saljiv nacin govore o osobi koja ih je na svecanost pozvala. Ovako se pribavlja sadrzaj bez icijeg individualnog isticanja, a sa druge strane sami ljudi nekako kanalisu tu svoju stidljivoost i neizrecenost, o kojima inace ozbiljno govore kao o problemu.
Kao i sve tudje osobine, holandsko druzenje ume da izazove bes, ali i saosecanje, pre nego sto se izgubi u neprimecivanju, i pomalo usadi i u samog autsajdera, jer kako kaze Ivica Sumar: "H khim hi, onakhav hi. H khim nihi, onakhav nihi."

kosarka

Upros intimnoj mucnini prema tako devalviranoj temi, moram nesto da kazem i o kosarci. Ustvari, plasman medju vrsnih 5% u igri Virtuelni selektor B92 jos to cini i obavezom (ne gledajte mi tim, uzas je).
Mislim da je pogresno sto ljudi toliko krive Slavnica, Milicica, Gurovica, Jarica i one koji se nisu odazvali zbog nase katastrofe (nisam cuo da iko ove ostale krivi, toliko savesti i svesti smo uspeli da pokazemo). Prvo, niko od njih nije imao istu ulogu (otkazivaca ili oslonca ekipe) na vise od dva takmicenja u podlednjih nekoliko godina kako sunovrat traje - ovo je formalni dokaz da glavna krivica ne moze biti njihova. Drugo, Gurovic i Milicic jesu igrali jako glupo, a Jaric jako plasljivo, i jesu njih trojica nametnuli jedan diktat i teror toj celoj reprezentaciji (Jaric uslovljavao igranje time da mu minutazu odedjuje samo njegov licni osecaj za umor, Gurovic odobravao mladjim reprezentativcina kad mogu da sutnu, a kad ne). Ali, to je greska selektora. Selektor je morao da misli o tome ima li dovoljno lidera u timu koji umeju da misle, da bi im prkljucio dva igraca velikog srca a skromnih mentalnih sposobnosti i jednog igraca omanjeg srca ali zavidnog, i zavidljivog, samoljublja. I selektor je morao da intervenise onda kad su problemi ovakvog sastava poceli da izviruju, umesto da dozvoli da u kljucnoj uakmici Gurovic ima 0 asistencija, ali zato 8 od 9 promasaja za 3. Trece, selektor, na koga smo privremeno svalili vecu krivicu, jeste covek koji ima svoj pristup i svoj stil. To je covek koji drzi do nekih mangupskih odnosa (ja tebe postujem, postuj i ti mene, koliko ti to mentalne sposobnosti dozvoljavaju; radi sta hoces, ali da pobedimo). Takav pristup bi MOZDA moga da dovede do pozitivne eksplozije u jednom timu sastavljenom od pravih, pametnih i samopouzdanih, mangupa poput Divca, Paspalja, Djordjevica, Kukoca, Radje, Drazena. Sa iskompleksiranim i ogranicenim igracima to moze samo da odvede u propast, pre ili kasnije, ali dovoljno brzo. Slavnic je trener koji slabo razume taktiku, koji slabo funkcionise na duze staze, koji ne ume da pomogne mladom igracu da stasa, sto je sve pokazao u svojoj dosadasnjoj karijeri. Dakle, postoji njegova krivica, ali ona je tragicna, u tome sto je takav kakav jeste i sto to ne moze sasvim da sagleda, i ona je manja od krivice onog ko je Slavnica postavo na mesto selektora. Najzad, krivi su i igraci koji su resili da se ne odazovu, ali ni njihova krivica nije najveca. Vecina se nije odazvala jer je u losim odnosima sa nekim, ili sa svima, iz KSSa i/ili Strucnog saveta. Ti losi odnosi ponekad dolaze od nepristajanja na ovakav ili onakav reket maticnog kluba ili saveza, a cesce prosto od podeljenosti nase strucne kosarkaske javnosti, i organizacije, na klanove: svako je morao da ponikne negde, i da dobro saradjuje sa nekim trenerom, nekom upravom, a time je postajao neprijatelj tri cetvrtine drugih trenera i kosarkaskih radnika.
Sva cetiri smera diskusije u prethodnom pasusu vode ka istom odredistu. Sustinska krivica je na kosarkaskoj organizaciji. Nesto metafizickije gledano, i ona je tragicna, jer dolazi od naseg mentaliteta i stanja drustva. Ali, ne sasvim, jer ovakav tok, da ne kazem epilog, nije bio neizbezan. Dovoljno je bilo da u bilo kom tenutku tih nekoliko ljudi, jer uvek je nekoliko njih na vrhu, ucini mali napor: ne da napusti svoja neprijatejstva, lobiranja, pregananja, sitne interese, surevnjivosti, vec samo da u svemu tome, u isto vreme, na umu ima i ukupni zajednicki interes. Logika je vrlo prosta: bolje je biti tek cetvrta snaga u najmocnijoj nacionalnoj kosarkaskoj organizaciji na svetu, nego prva u jednoj od najgorih. Ali logika je tim ljudima tek povremeni ukras oportunistickoj sustini.
Posle se javljaju pitanja zasto se Djordjevic, Divac, Savic, Bodiroga, Bora Stankovic - zasto se svi ti ljudi neporusenog poverenja javnosti stalno nesto kao femkaju, te hoce, te nece, zasto jednostavno ne preuzmu svoju odgovornost, i povedu stvari. Jasno je zasto: oni hoce, ali ne daju im. Mozda bi neko postavio Djordjevica za selektora, ali taj sigurno ne bi u isto vreme uklonio nekolicinu mocnika i gomilu parazita koji bi sto aktivnim angazovanjem, sto svojom prirodom, bili prepreka za bilo sta sto bi pokusao taj Djordjevic. Jos gore je kad pitaju zasto Duda Ivkovic, ili Boza Maljkovic, ili neki drugi nas veliki trener ne uzme stvar u svoje ruke - pa ti ljudi su sjajni strucnjaci, ali u nasoj organizaciji oni su ujedno strastveni clanovi klanova i uvek su im prijatelji i neprijatelji u nasoj organizaciji u odnosu 1:3.
Poenta sa kojom sam krenuo ovo da pisem je samo da iskritikujem suzavanje mete kritike na one ciji je doprinos katastrofi bio najocigedniji tokom prvenstva. Meta kritike treba da ukljuci i siru perspektivu: stanje u nasoj kosarkaskoj organizaciji i strucnoj javnosti, stanje u sportskom novinarstvu (reakcije na katastrofu u Blicu su bile pune saosecanja i simpatija prema Slavnicu i njegovoj Zvezdinoj reprezentaciji jer su i Glas i Zvezda bliski istoj stranci), ali i uopste stanje u zemlji, i stanje mentaliteta. Razviti vestinu da se uz sve sukobe, makar i uz svu mrznju, zadrzi svest o zajednickom interesu, koji uvek sustinski odredjuje i stepen u kome ce licni interesi biti ostvareni, je korak kojim bi se moglo poceti, jer on nikog ne bi trebalo da boli. Naprotiv, svakome bi doneo korist. Mozda je za taj korak ipak neophodno da se promene dese na dubljem, i opstijem planu, u ceom drustvu, pa da se tek tako prosire i na kosarku, ali svejedno ne boli da se pokusa.

Prevod i mentalitet

Jedna relativno nova kulturno-jezicka pozajmljenica jako upecatljivo svedoci o mentalitetu pozajmljivaca, u ovom slucaju nas, Srba (ali i njih, Hrvata). Radi se o konstrukciji upotrebljavanoj kod prodajnih akcija koje za cenu n artikala nude n+1 atikal. Mislim da se u 'nasem' jeziku prvi put pojavila u hrvatskoj reklami za sladoled: "Platis pet, dobis sest". Konstrukcija sa formom " Platis n, dobijes n+1" nakon toga se cesto pojavljivala na katalozima, flajerima, reklamama, bilbordima...
U engleskom, holandskom i nemackom (nisam proveravao u drugim jezicima), paralelna konstrukcija ima (kao najuobicajeniju) formu, u prevodu: "Uzmes n+1, platis n". Razlika je ocigledna: kod nas se roba prvo placa, i uz to se nakon toga dobija, dok se kod njih roba uzima, a ne dobija, i tek onda se placa. Ovo puno govori o poverenju u kupca, i o postovanju koje se prema njemu pokazuje. Iza svega stoji autoritarnost koja se veoma duboko ukorenila u nasem mentalitetu: prodavnica je istitucija, a institucije su autoriteti kojima pojedinac treba da se potcinjava, a ne koje treba da mu sluze.

izvolite